Завичајно удружење потомака рудара Трепче

Скраћено - удружење Трепчанаца

Из историје

Садржај:

Историја Старог Трга

Стари Трг познато средњевековно и садашње насеље налази се на југозападним падинама планине Копаоника, уз Трепчанску реку, 6-8 км. североисточно од Косовске Митровице. Стари Трг, Стални, Стани Трг, Трг или Трговиште су многи називи за познати средњовековни стално и отворени трг који и данас заузима средишњи део рударског центра Трепча. У околини рудом богате велике планине Копаоник (од речи копати) мењао се значај многобројних малих тргова и градова према томе како су где рудници били издашни. На југу лежала је Трепча која се често помиње од 1303. године. 

У XIV веку доживљава свој процват и као рудник и као градско насеље у коме се развија трговина и занатство. Српски краљеви и цареви, у оно време позвали су Сасе као искусне рударе да по целој Србији шире рударство и овом занату науче становништво. По историјским подацима у Трепчи су биле две католичке цркве:”Св. Петра” “Латинска” или “Саска” црква у Старом Тргу и црква Св. Марије која на терену није установљена. Постојале су и три православне цркве. Једна од њих се звала Калуђерска црква чији су остаци у рушевинама сачувани. Друге две цркве су се налазиле 2-3 км источније од Старог Трга уз Трепчанску реку у подручју изнад села Мажића и Видишића. Највероватније је у једној од њих било склоњено тело краља Милутина до одношења у Софију.

Саска црква у Старом Тргу спадала је међу највеће средњовековне грађевине у своје време. По архитектури припадала је типу тробродних западно-готских базилика са три полукружне апсиде и куполом над централним квадратним пољем. Њено сликарство је било чистог источног, византијског стила. Тако је у овој цркви дошло до ретке симбиозе и укрштања византијске и готске уметности. Подигнута је у XIII веку. После најезде османлија, Турци уводе посебан уред који забрањује извожење олова и сребра. Тако престаје и трговина са Дубровником и Млетачком Републиком. Рударење овде замире крајем XVII. века.      

Векови су пролазили. Некада активна рудишта су се гасила, рударска окна зарушавала.Али остали су трагови , неми сведоци експлоатације природних богатстава планине. У XIX веку Аустријанци су показали интересовање за рудно богаство и оживљавње рударства али услед несугласица са Портом то се није десило. Предмет интересовања страног капитала – енглеског , Трепча је постала 1924-1926. године, када је група енглеских истраживача- геолога претраживала стара рудишта. Открили су богата налазишта олово-цинкове руде која се релативно лако могла експлоатисати. На основу тих истраживања , у оквиру акционарског друштва из Лондона „ Selection trust LTD“ коме је Раде Пашић продао искључиво право на истраживање, формира се 9. децембра 1927. године предузеће „ Trepča Mines Limited“ која под тим именом егзистира до завршетка ослободилачког рата и секвестрације у нашој земљи. 

Производња у руднику почиње 1930 године са дневним капацитетом од 500 тона, да би се већ 1932. године повећала на 2.000 тона дневно. Трепча се врло брзо прочула у читавој краљевини Југославији. Хиљаде људи, углавном кршних младића, похрлило је из Лике, Црне Горе,  Херцеговине, Далмације, Босне и других пасивних крајева ка Косову, надајући се запослењу. Број упослених брзо се попуњавао. У Старом Тргу налазило се по 300- 400 а некад и више незапослених радника који су свакодневно долазили пред канцеларију где се вршио пријем. 

Већина није имала где да станује, већ су живели и ноћивали под ведрим небом, гладовали и чекали од данас до сутра, надајући се да ће добити посао. Примани радници су се суочили са исцрпљујућим радом под најтежим условима, мизерним надницама, болешћу-рударском силикозом, трагичним несрећама до којих је врло често долазило због слабе техничке опремљености рудника и недостатка основне заштите на раду. Становали су у баракама, влажним, мрачним, примитивним становима. Они који су примани на посао временом су довели своје породице или су их ту стварали. 

Странац је одмах хтео производњу и велику добит не обезбеђујући претходно основне услове рада, становања и живота радника који су им ту велику добит и остваривали. Потомци тих рудара и радника из Старог Трга и Првог Тунела који су дошли из свих крајева Југославије смо већином ми, чланови Удружења, доведени као деца а у највећем броју рођени ту, одрастали ту, школовали се, стварали своје породице, остајали у Старом Тргу или одлазили из њега, пре или касније. О завичају писац Иво Андрић је рекао ”Човек је дужан завичају” а Момо Капор, писац и сликар је рекао “ Човек је дужан, заиста, завичају који га је обликовао, у коме се родио.”  Незаборавна сећања на живот у Старом Тргу и Првом Тунелу, као у једној срећној великој породици иницирала су наша окупљања и оснивање завичајног удружења Старотржана и Првотунелаца. 

Први Тунел је рударско насеље удаљено 4.км од Косовске Митровице према Старом Тргу. Слепо окно рудника повезано је дубоким поткопом “Први Тунел” са површином – излазом из рудника Стари Трг у Први Тунел. Касније је и хоризонт 610 м са поткопом повезан дужине 2.200 метара. И у Првом Тунелу живело се као у великој сложној породици. Ђаци су у школу ишли у Стари Трг . 

Оба рударска насеља су живела као једно, иако су била удаљена једно од другог 4 -5 км. После ослобођења уследила је обнова, ударништво изградња. Од радног колектива захтевани су ванредни напори за стварање услова за повећање производње а самим тим и за оспособљавање стручних кадрова који ће ту производњу носити. Трепча се развија и представља врло привлачну организацију за стручњаке свих профила а које су захтевали увоћење савремене технологије и механизација производног процеса. Рудник “Трепча”- Стари Трг био је интеграционо језгро Комбината Трепча 1962. године око кога су се окупили скоро сви рудници олова цинка у Србији и Црној Гори. 

Видео снимци Старог Трга

Филм: Рударски хлеб са девет кора