Боди, Божидару Прстојевићу
Kрајем фебруара 2005 г.уБеограду је умро Бода Прстојевић Том приликом његове колеге, професори са рударског факултета опраштајући се са њим истакли су сву величину његовог рада на факултету И рударству опште.
Ми,чланови завичајног удружења Трепчанаца опростили смо се овако:
Ми његови земљаци поносимо се што смо провели с њим детињство, тако важан период живота сваког човека.
Није случајно што му је у рударству наше државе припадало веома високо место
Рођен је у Трепчи. Његови родитељи су дошли из херцеговачког крша трбухом за крухом и ту у Старом тргу родили своју децу, научили их животу и чојству.
Наш Бода био је дивно дете,сјајан ђак, спортиста, друг… Израстао је у правог горостаса, предивне душе.
У нашем завичају, за старе људе, био је понос и дика а за младе узор.
Од њега смо много тога могли научити по најпре како треба волети родитеље, брата, породицу , другове, колеге, студенте, завичај… Kако нам је наш завичај постао недоступан, радо се одазивао и учествовао у свим окупљањима Трепчанаца, радовао се сваком од нас и био несрећан заједно са нама због Kосова и Метохије и нашег завичаја. Kад год се затекао са нама, сви смо знали да се осећа као у свом јату.
У свему је био посебан, најбољи… Мало је људи какав је био наш Бода, прави бисер међу људима.
Драги Бодо, потомци рудара Трепче са којима си делио хлеб од седам кора (у нас је он био од 13 кора, имали смо 13 хоризоната) опраштају се од тебе на начин на који су се поздрављали и наши родитељи
срећно за навек!
Београд фебруар 2005. г