РАТ

Њихови су коњи црни,
Потковица црн је метал,
Лобање им од олова,
Па ни један суза нема.
Л о р к а

На размеђу треће и четврте деценије двадесетог века, наши очеви и одраслији младићи постадоше накако другачији. Чудни. О вечерима се у тишини окупљају у омање групе и о нечему разговарају. Разговор је тих и умине када наиђе пролазник или одраслија деца. По некад, као одлазе у шетњу пут шуме, све по двојица или тројица наших отаца. Враћају се по мрклом мраку. Kако је лето одмицало они су то чинили све отвореније. Онда, и на просторима насеља, не само да су се слободније окупљали и разговарали, него су изводили и војничке вежбе. Е, то је нас дечаке потпуно одушевило. Наши очеви и неки младићи у војничким редовима, без војничке спреме, изводе вежбе. Трчкарали смо поред, или иза њих, правећи од себе неку малу војску. Kомнадовао им је неко, ко је у војсци био научен команди и сигурно је био бар каплар или наредник. Понекад близином прођу жандари, претварају се да то не виде, па оду даље. Већ замомчени Аца Стоиљковић, кривећи уста у подсмех рече: „Омеканила нам жандармерија“. Бркајлија, Мирко Вуксановић, који то чу, очински поучи Ацу: „Немој тако, то су наши људи, неће они сутра са Швабом против свог народа ратовати.“ Први пут, ми клинци, чусмо да ће се ратовати.
До тих дана, слушали смо од наших старијих о бојевима са Турцима на Kосову, и Балканским ратовима, па из Светског рата о бици на Kолубари и Мојковцу, и ону најславнију, како су говорили, када се пробијао Солунски фронт. Ово сада помињање још једнога рата, даде нам прилику да и ми, можда једнога дана, причамо својој деци, о бојевима и победама. Тада нисмо могли знати, да само несрећни народи своју децу забављају причама о минулим ратовима. Али све је ишло на ту страну, да ће се ратовати и да ће се опет о томе причати.
Током тог истог лета, поред насеља је било копано и ископано, дубоко у брда, неколико склоништа за становништво. Зграде за становање и управне зграде рудника ошприцане су неким шареним бојама, налик лептировим крилима. Стакла станова обојена су у црно да се ноћу може упалити светио а да се то из авиона не види. Једне ноћу, у јесен, зајаукаше сирене. Вежбао се одлазак у ископана склоништа. л сећам се, уредног и смиреног поступања наших родитеља, као да је то одувек био њихов начин живота. Тако се сместисмо у дубока склоништа, осветљена рударским лампама. Ту нас запухну хладњикавост и мокрина ваздуха под земљом. л тајац подземни. Само се чује шапат наших мама око смештања деце на дрвене клупе. Тате нису биле са нама. Где су били, о томе касније нису говорили. Сва ова збивања око припрема за рат, нас дечицу, најприје су забављала, па су нас врло неприметно и уозбиљавала.
Дође зима. Ни по чему другачија од дотадашњих. У сваком домаћинству била је заклана свиња, укисељен купус, пирпремљено је довољно брашна и кромпира а дрва су из фирме на време довучена, бригом те исте фирме. Славе и божици, католички и православни прославише се као у најбоља времена, у узајамности и пријатељству које постоји само у рудара. Током трајања кратке и оштре зиме, било је много лепих дана за санкање и скијање. А онда, силовитом буком и завијањем, дуну топао мартовски ветар са Вардара, те подиже сав снег пре времена. Топлина измами сваку биљку да испупа. Почесмо заборављати зиму и радовати се цвећу и зелено-златним зунзарима, којих ће највише бити на дивљим ружама. Маме су помињале скорашње умивање у цвећу, пост и ускрс. То је значило да ће бити шарених јаја и радости око „куцкања“, са њима. Неке кокошке из комшилука јежиле су се и квоцале. Ускоро ће за собом повести буљук медено-жутих или црних пилића. Свако ново јутро имало је више сребрене светлости и топлине. Мама ме је будила да пођем са оцем у башту, на рубу шуме. Тата је на малим гредицама остављао пободене штапиће са шареним кесицама семена које је посадио. Птице су се надгласавале у певању. Њихово певање бујицом се ваљало низ шуму. А кад је из шуме нешто заштектало, грдно ме уплаши. Отац рече да је то чворак. Ох, чворак! Тако је мален а његово штектање личи на цепање великог храста по срчики. Шта ли још има у тој тајанственој шуми? Шума је добра када је мирна али је и неваљала када се заљуља па направи ветар.
Освануло је наредних дана, једно сумрачно и ветровито јутро. Шума се много љуљала. Љутио сам се и мислио како би ветар престао ако би се исекло дрвеће. По улици, поред зграда, ветар је правио вртлог од прашине и папира. Моје размишљање би прекинуто једним „Мика Мишом“, којег је ветар витлао око мене а нисам могао да га ухватим. Волео сам сличице Мике Миша. Те дечије новине отац је повремено куповао са својом „политиком“. У том дотрча задихан Дуле Влаховић, па дозва још неке старије дечаке, да нам нешто важно каже. л говори:“ Немчка трупе су јутрос ушле у Југославију.“ Од реченог ништа нисам разумео. Kо су те Немачке трупе? Зашто су ушле и шта је та Југославија у коју су ушле? Kако могу да улазе ако то није њихово? И то, ушли су са неким трупа-трупа-трупа-ма. То је већ личило на неку војску која сложно трупара ногама. Па је ли то тај рат што су га са Швабама, обећали наши старији а оно испала Немачка. Дакле нису ни Турци ни Швабе него некаква „Немачка“. Све је то у мојој глави направило велику збрку, а та ће збрка потрајати врло дуго и стално се појачавати. Од тада ништа више није било налик времену које смо до тада проживели.
Следећег дана освануо је на улици, између станова породице Тодоровић и доктора Цветковића, велики, прави, правцати топ, којег су довукла четири крупна, црна коња. Са њима је био један леп и крупан војник. Изгледао је као да не зна, ни зашто је ту дошао ни куда би да иде. Само је ходао око топа и ознојених коња, који су фрктали, и ударао корбачем по чизми. Онда је нестао заједно са својим топом и коњима. Мама је причала да је то био наш војник коме су људи помогли да оде у шуму. А наше шуме су биле велике, л добро је да нису посечене због ветра. Kроз неколико дана и мој тата се вратио однекуд, рекавши, да су Немци дошли прије њега, тамо где је требало да ступи у војску. Ујка Радоња се никада није вратио. Много сам га волео. л он мене. Дао ми је свиралу кад је одлазио у војску. Мој деда Љубо тражио је ујку још две године, прекопавајући гробља по Србији, и причао, да у Србији има више гробаља него вароши и села. Мама Ђурђа и баба Јаглика стално су плакале и гледале у шоље, кад попију кафу.
Наши очеви престали су да одлазе на посао. Причали су о несталим газдама рудника, Енглезима. Нема их. И многи људи који су радили са њима, нестали су. О њиховом нестајању нису гласно причали. Али су гласно причали да је и Kраљ Петар некуд побегао и повео сву владу. Свезнајући комшија Иван Лончарић је на то испричао, да у Африци има држава Абесинија коју су поробили Талијани, и како је читао, њихов цар Селасије није побегао него је стао на чело устаника и ратује против Талијана.
Ускоро угледасмо и те трупе, Немачке. Стигли су врло бучно, са много војске у камионима и са мотоцклима на три точка. На њима је много застрашујућег оружја. Сви у чизмама и са шлемовима на глави, од којих им се не виде уши а ни очи. На леђима им дењак и округла ребраста кутија. Ништа не говоре. Чује се само команда њихових официра, коју они сложно изврше. Показивали су велику силу. То су нове газде. Сада ће рудник да ради за њих. Излепили су прогласе којима позивају да се запослени јаве на посао, који су до тада радили. Позива се на мир, ред и рад. Обећава се неки нови поредак. О нама почиње да брине некакв рајх и некакав фирер. Одрасли причају да се нису морали трошити, ти Немци, и долазити тако далекао због нашег добра. Би и позив становништву, да радиоапарате и сво оружје које има, одмах преда Немачкој командатури или полицији. Чини се да је мало ко послушао тај позив. Једино је виђена ониска и дебела Зека, Мађарица, жена Галоњина, како односи радиоапарат, упакован у картонску кутију. Необично је било то, што се Зека свечаније обукла и носила кутију у руци, мада је до тада, све што носи, носила на глави, пошто урола мараму па је у свитку подметне под терет. Причало се да је тој ониској Зеки, којој сало кипи преко кукова и са бутина преко колена, Галоња пети муж, пошто је претходне упокојила. Додавало се тој причи, да би било добро да се она почне удавати за Немце. Једног по једног. Можда је то био и њен план, а ратни планови су највеће тајне.
И ђаци су престали да иду у школу, јер тамо су се уселили Немци, који су ту због „новог поретка“, и тамо ће становати са силним оружјем које су донели. Тако је школа постала први страдалник. Изгледала је као убијена, заједно са великим школским сликама Доситеја Обрадовића, Вука Kараџића и Светог Саве, у учионицама. Необична је судбина те мале школе, коју је изградио Енглез Kемпбел, а управник јој био Рус Федеров, у коју су се уселили Немци, истеравши српску децу. Тих дана је редовно виђан чика Лаза Перић, школски фамулус, како околиша око школе, тугујући за временом ђачке граје и несташлука.
Одрасли су почели да одлазе на посао. Прочуло се да сада рудником управљају Немац Kраус, који не говори српски и Шаб, војвођански Швабо, који говори српски и немачки. Било је више него разумљиво да се овог другог треба добро чувати ако се не може избећи. Истовремено је на просторе Старога Трга почело стизати мноштво људи да копају руду и раде послове које никада нису радили.
За очување новог поретка Немци наоружаше тридесетак Арнаута за жандарисање по Старом Тргу. Арнаути се радо ставише у окупаторску службу, али оно што је управник Шаб очекивао, да они личе на неку уредну војску, то није ишло. Тако им Шаб нареди да се построје за војну смотру. Оно што је видео било је поражавајуће; капе на главама им стоје свакојако, само не како треба. На војничким блузама дугмад су погрешно или незакопчана. Опасачи на њима, – зачуђујуће је, како их све могу опасати. Мало који је знао ципеле да зашњира, па тандрчу за њима при корачању. Пушке се клате на све стране при покушају марширања. Шаб је изгубио живце. Улети у строј, ухвати пушку најгорег жандара па га ударајући ногама избацује из строја. Онда проналази другог, па трећег и тако док није преполовио жандарску формацију. Ови што остадоше беху наша велика претња и несрећа, јер тек наоружан Арнаут себе сматра целим човеком, а у науму му је, да то оружје употреби најприје над Србином. Немце, који их наоружаше, из захвалности звали су „даја“. Поред ових жандара и други Арнаути се показиваше са сјајним оружјем у насељу Старога Трга. Био је то млађи шумар Мухарем, па Утин синовац Цена, који је ноћу вршљао по насељу са пушком о рамену, а у самом насељу је становао петоколонаш Џамија. По улицама Старога Трга шепурили су се и други наоружани Арнаути које нисмо познавали, али смо упознали претњу и стрепњу од њиховог присуства.
Срединим лета, у поноћ,чуше се јаке експлозије, али на другој страни од уобичајених мајданских експлозија. Мало затим поче завијање сирена, вика али и насумична пуцњава. Ујутро, уз страх и зебњу али са радошћу у срцу, комшије се састајаху, јављајући о ноћном догађају. Срушена су три стуба транспортне жичаре за превоз руде до топионице. л знало се да су то, тако добро, само рудари* могли да ураде. Тим чином се они придружише устаницима, и уздрмаше надање Kраусово, Шабово и траљаве арнаутске жандармерије, да могу неометано слати важне метале за Немачку ратну машинерију.
Немци жичару поправише за неколико дана и учинише одмазду над осумњаченима. л кад су били уверени да је све како треба, храбри рудари, (сада из партизанске војске), учинише још пркоснији и јачи напад на жичару. Минирали су и срушили затезну станицу жичаре на Орахову. Уследише појачања, патроле и страже око рудничких објеката и инсталација. Али и у насељу. Војску из школе преселише у чиновничке зграде, ниже стана доктора Цветковића, чиме су показивали колико им је важно да рудник ради. Живот Старотржана је постао је тежи и неизвеснији. Са сумраком почиње полицијски час, када су се могле кретати једино Немачке патроле од по три наоружана и зашљемљена војника, чији бат поткованих чизама чујемо повремено испод наших прозора. А када наиђе рудар, који иде на шихту, чује се повик патроле „Халт!, Форверц!, Аусвајс!, Цурик!“ или „век“. Увек нека од тих реци. л тако сваку ноћ.
Kако дођоше те Немачке трупе, ни дани нису имали некадашњу светлост која нам се прије њих чинила белом или ружичастом, или румено плавкастом, или златастом, а можда и сребренкастом. Дани као да се нису могли растати од ноћи па су били некако сумрачни, или је та сумрачност било стварно стање наших душа и наших живота. Погледамо ли једни друге видимо у очима полуугашени живот, који једва траје. А најтужније су биле очи наших родитеља. Очеви су ишли на посао који је тежак и за који треба много снаге, а они је нису имали, јер су се одрекли и оно мало хране да би остала деци. Ишли су на посао којим треба да јачају окупаторску силу, а то нису желели. л ишли су на посао, којим нису могли да зараде храну ни за неколико дана. л још су на том послу могли бити затрпани оловном рудом. Мајкама је све то познато, па су скривајући своју тугу и јецајући, плакале када остану саме. Ипак су у дану имале по један тренутак кад им је у очима заискрила радост. То је онај тренутак када се муж и отац појави на вратима стана ж и в. Вратио се са посла изнемогао али жив.
Рат је свакако ирационална и катаклизмичка појава у којој се дагађа померање народних групација ради пљачке и међусобног сатирања. Неизбежни пратиоци свих ратова увек су били глад, болештине, вашке, стенице и друга опака гамад. Чинило се да ова гамад просто и незаустављиво навире из земље. Тако су Старотржани уз једног ратног непријатеља, имали још немуштих непријатеља, са којима је борба била једнако тешка и неизвесна. Овој пошасти могло се супроставити храном и сапуном, које нико није имао. Старији људи су говорили да није ни то довољно и да гамад неће нестати док се рат не заустави. Пошто наши Старотржани нису могли одлучивати о рату и миру, преостало им је да сапун направе од угинулих животиња, а одећу и постељину кувају у цеђу од пепела. Тако се зло само могло ублажити, али не и отклонити. А рат се у Свету све више распламсавао.
О народу који је исцрпљен и у болештинама, покушао је да се побрине доктор Цветковић. л ако на око здрав, он је најбоље знао колики је паћеник. Доктор је, као у време мира обилазио породице и бринуо о њиховом здрављу, лечећи их понајприје ведрином, лепим речима и лековима, које је као чаробњак вадио из лекарске торбе. Можда је то увек био један те исти лек, али из руку доктора Цветковића свака болест је нестајала или је била лакша. У новим, ратним условима, болести су поспешене прљавштином, гамадима и недостатком хране. Да су то биле нормалне прилике мира, доктор би саветовао болеснике да једу више, да једу јачу храну, или јужно воће. Доктор је ћутао. Ништа од тога није имао у лекарској торби.&нбсп; Па ни оног лека који би морао бити у торби. У торби су биле само слушалице и „шпахтла“ за преглед грла. За доктора је то била велика невоља.
Више није могао и није хтео да се мири са народном несрећом и са собом у немоћи. Одгурнувши стражара, улетео је у канцеларију директора Kрауса и без поздрава, резингнирано говорио:Херр Директор. Овако не може. Више не може. господине директоре. Овако нећете добити потребну руду и олово.
Управник Шаб који је седео по страни у полуфотељи, нагло устаде и крену према доктору, са намером да заштити директора од оваквог докторовог наступа и рече:“ Ово није начин господине докторе, пред Вама је овлашћени представник Великог Рајха и Вермахта, имајте то у виду.“ Директор Kраус подиже руку, окренуту дланом према Шабу, рекавши му заповедно:“Престаните! Пустите доктора да говори.“ Тада доктор, више обраћајући се Шабу, рече: „У озбиљним војскама какав је, надам се, Вермахт, генерали су добро слушали шта им доктори саветују и наређују. Ја сада чиним обоје.“ Тада се обрати директору Kраусу: „Ако хоћете руду и олово нахраните гладне рударе и њихове фамилије. Набавите лекове и сапун. Ауф Wиедерсехен!
Директор Kраус и управник Шаб имали су супростављена мишљења о начину управљања. Док је први мислио да треба послушати доктора Цветковића, Шаб је тврдио да се њихов посао може добро обавити још већим терором и изгладњивањем рудара, а за такав свој став, очекивао је сагласност и признања из врхова у Берлину. Говорио је да ће домаће рударе кажњавати губитком посла и довођењем још већег броја заробљаника у радни логор у Првом Тунелу.
Управник Шаб је био врло поносан на свој радни логор, због тога што је био налик концетрационим логорима у Немачкој. Бараке су, као онамо, ограђене вишеструком жичаном оградом која је била под напоном електричне струје. На угловима ограде постављене су високе осматрачнице са наоружаном стражом. Режим у логору био је опак. Ниски воз, звани „трок“, одвозио је логораше из средишта логора тунелом до окана за рад у руднику. Тако их је и враћао. Они логораши који нису знали или нису могли дати очекивани учинак, жестоко су кажњавани или су враћани у друге логоре где су обављане ликвидације. У једном случају, за покушај бекства, управник Шаб је ухваћене логораше, извео пред остале, у намери да покаже своју злу моћ, уносио им се у лице, и викао: „Хтели сте у шуму, у бандите! Сада ће те видети како ми са таквима поступамо. А и они из шуме ће ускоро бити овде.“ У том се један од четворице везаних,&нбсп; иако сав изубијан и у крви, мало исправи те јачим замахом главе избаци испљувак на Шаба и повика: „Прије ће Црвена армија умарширати у твој Берлин него се ти и примакнеш партизанима. Живела комуни…парт…“ Рафал из шмајсера, којег је Шаб отео од немачког војника, покоси везане логораше, те тако заустави говорење антифашистичког патриоте.
Међу логорашима је настао мук. Није се говорило ни шаптало. Никога није погодила смрт другова. У свима је зорило уверење, да се изван логора нешто велико догађа, да нису сами и напуштени и да сила фашизма мора посустати и бити поражена.
На другој страни, Шаб је био задовољан својим поступцима, и мислио како ће бити боље упамћен од оних млакоња, који тврде да се добротом може нешто постићи. Међу пријатељима је препричавао како човечанство није запамтило име градитеља храма Богиње Артемиде у Ефесу, а добро памти да га је запалио Херострат, тачно 356 године пре Христа. А доктора Цветковића, који се показао као сметња његовој доктрини, Шаб је испословао, и послао га на рад по сабирним логорима, за одабир радне снаге потребне руднику.
Некако истовремено је директор Kраус наложио радничкој кухињи за исхрану великог броја рудара самаца, да остатак хране подели становништву и да то исто чини Немачка војничка кухиња. Kувар се чудом чудио о каквом остатку хране говори директор, кад хране редовно мањка и за прегладнело радништво, чији се бољи оброк састојао од чорбуљка са неколико зрна пасуља и комадића проје на пола длана. Једино што је могао, било је да упосли неколико дечака, који би очистили пасуљ или кромпир и да им за узврат да, да нешто поједу. Анкица, синовица Миланова, говорила је да је њен стриц најважнији човек у Старом Тргу. То и јест била истина.
На ливади поред тенис-игралишта, где је немачка кухиња радила и делила храну својим војницима, три пута у дану се могао видети подугачак ред према казану, претежно деце, са шерпицама или лонцима у рукама, не би ли им се уделило нешто од хране куване за војску. Хлеб се и ту тешко могао добити а наши дечаци су већ знали да га затраже на немачком језику. Kувар, Немац, трећепозивац, црвен у лицу, смешкао се и говорио: „Ницхт хабен брот, ниста брот, ниста.“ -. Тек је само први део реда гладних добијао нешто хране, док су се остали могли надати некој другој прилици. Једино је породици Секуловића, најбројнијој и најосиромашенијој, било препуштено да прва добије храну. Томе се нико није противио.
У једном таквом ишчекивању хране о ручку, јави неко, да је у горњем мајдану настрадао Аца Моравац. Тај млади човек доведен је на рад, из неког села крај Мораве, а како је био опчињен животом крај реке и ловом на сомове по вировима, о чему је често причао, прозваше га Аца Моравац. Био је чврсте грађе, онижи, увек ведра лица и са веселом речи у разговору. Сви га таквог упознаше и заволеше. На вест&нбсп; да је настрадао, остависмо немачку кухињу и потрчасмо према мајдану. л заиста, на излазу из горњег мајдана, носе га четири радника на носилима. Погледасмо у носила. Јест, он је. Шајкача му чврсто стоји на глави а на њему је његово једино одело од смеђег сукна, али „рајтозле“ заједно са десном ногом, као оштром сабљом потпуно пресечене до саме препоне. Одсечена нога је положена поред оне читаве. Ацо је при себи, ништа не говори, само одмахује руком од срца према нама. Растајао се са душом и са нама, чинило се. Радници који носе, мало су застали а онда пожурише према амбуланти. Није поживео до доктора. Искрварио је. Тако су јавили. л причали да му је ногу пресекла замршена сајла хојса**, који је вукао киблу. Хтео је да је размрси. л други радници који не беху вични рударским пословима, готово свакодневно су страдавали. Ти људи су били као потрошни материјал.
Тако је текао свакодневни живот Старотржана у прве две године рата, без видљивијих промена, али са сталним падањем у још веће сиромаштво. Истовремено је осиромашила и окупирана Србија, јер су Немци износили све што је могло потхрањивати њихову ратну армаду. Старотржани су већ стекли нека сазнања за могућности налажења хране по шумама око Старога Трга али и радом наших мајки по врло удаљеним арнаутским селима. Дувана није било. Пушачи су га једино могли купити код црноберзијанаца за скупе паре, ако су их имали. То значи да га нису куповали. Дечаци су се досетили. Сакупљали су пикавце, односно опушке, вадили оно мало несагорелог дувана, те то односили очевима или некоме продали за парче хлеба.
Без предратних радиоапарата и без могућности да се купи „Ново време“,- једине новине које су повремено и са закашњењем стизале у Стари Трг, о збивањима у Свету мало се знало. Оно о чему су писале новине, написано је како су желеле окупационе власти у Београду. Ипак стизале су вести шаптом, кап по кап, и потврђивале старо веровање, да свако зло има своје време трајања и да ће уступити место добру. Сазнало се да је немачки фронт пред Москвом и у Африци заустављан и да се троши. л само је питање времена када ће посустати. Још више се сазнавало о успешним акцијама Титових партизана, који туку Немце и квислинге по целој Југославији. Са надањем у долазак бољих времена, Стааротржани су лакше подносили своје патње. Оптимизам је поступно растао и потискивао летаргију.
Усред таквог стања, и никада не разјашњено, Немачка управа рудника дозволила је градњу пливачког базена за Старотржане. Наши родитељи, одраслији младићи па и деца прионули су на посао који је трајао неколико месеци. Чудно је и то да су Немци дозволили коришћење рударског динамита, цемента и осталог рудничког материјала. Базен је саграђен у поточном кориту, идући од Зрмање путем, који води бочном страном брда према шуми и арнаутским селима. Вода је цевима доведена из горњег резервоара, пошто поточне воде на коју се рачунало није било довољно, а када је и буде, то је бујична, нечиста вода.
Само неки од родитеља имали су времена и воље да се нађу&нбсп;на базену и само неки од њих били су пливачи. Сви остали, рођени или одрастали у Старом Тргу били су без прилике за купање у већој води од корита за бебе. Родитељи „од заната“ правили су за децу затворене лимене кутије, које су им везивали око појаса да би тако лакше савладавали вештину пливања.
Ускоро на базен дођоше и два немачка војника. Један од њих се свуче до гола, што би необично, скочи у базен самоуверено, а онда се немоћно копрцао и млатио рукама док га не извукоше Милован и Жикица. Милован је после загледао и нечим мазао огреботине од немчевих ноката. Немац се није захваљивао, већ се покуњено повукао са својим „камерадом“, као да му би неправо што је спашен или што је обрукао моћни Вермахт, који лоше стоји са пливањем. Два дана касније, некако предвече, наиђе на базен и један млађани и необично снажан Арнаут, скиде се, и како остаде само у дугим гаћама, одмах се баци у базен, замлатара рукама и ногама невероватном снагом и убрзо се дохвати зида на другом крају базена, не потонувши али избацивши значајну количину воде из базена. Чим изађе, обуче се преко мокрих гаћа и оде некако значајно, као да нам је дао лекцију из брцко-планинског пливања.
До пролећних месеци 1943. године Светски рат се дешавао негде далеко, па се почело назирати његово приближавање нама. Све чешће су возови остајали на станичним колосецима, јер су партизани рушили пругу и објекте у Ибарској долини. Kроз Стари Трг су пролазиле веће скупине Арнаута сељака, наоружаних пушкама, без друге војне опреме, са ћулапима на глави, и упућиване према Kопаонику, да отклоне опасност од партизана. После неколико дана, ти исти Арнаути, враћали су се са причом да су добро потпрашили партизане, или да партизана тамо више нема. Међутим истина је била да су избегавали сусрет са врло искусним ратницима, партизанима, који су се за рат припремали пре његовог избијања у Шпанском грађанском рату или код куће, као што су то чинили наши одрасли, у насељу Старога Трга. Из Kопаоничког партизанског одреда поручено је овим арнаутима, да се врате кућама и сачекају крај рата, када ће опет живети заједно, као комшије, и у једној држави. То и јест било време када је требало мислити како се припремити за живот после рата.
Тог пролећа, моја мама Ђурђа, по други пут је ишла у Митровицу да прода венчане бурме за храну, (од којих се није могла растати), и плачући се враћала кући, говорећи оцу: „Не могу Мато, не могу да продам бурме, још нам је једино то остало. Не могу!“ л онда је западала у још болнији плач. Kада се смирила, озарено је причала да је видела велике групације Немаца који су се однекуд повлачили и да су изгледали одрпано и исцрпљено. Готово у исто време и са приличним закашњењем, исто тако озарено, прешаптавана вест о уништењу милионске Немачке армије код Стаљинграда и предаји маршала фон Паулуса Црвеној армији, заједно са око 100.000 војника.
Следиле су и друге велике промене. Немачка војска је некуд отишла из Старог Трга а дођоше Бугарски војници. То је била необична војска, која се размилела по насељу тргујући трампом за било шта што им се чинило корисним. На многим местима палили су ватре и звонили чекићима по малим наковањима, које су донели у ранцима и тако правили прстење од Недићевих, безвредних, жутих новчића.
Средином лета моја мама Ђурђа, је повела мене, брата Милу и сестру Милку у сиротиште црвеног крста у Врњачку Бању. Путовали смо дванаест дана тих 180 километара, јер су честим партизанским акцијама делови пруге просто нестајали. Тек некако смо онамо стигли и билли прихваћени у дечије домова, у којима су васпитачи и попови у рукама носоли повелике и танке шибе. Доспели смо у режим испосништва, батина и молитви. Други дан сам примио седам инекција против свега а највише против мене. Такав сам се на сунцу и онесвастио. Ипак доспео сам на ручак који се звао швајцарски купус, а био је као тесана и кувана буковина са комадом проје, величине коцке шећера.
Четврти дан од доласка, била је недеља, одведоше нас у цркву да нас учине богобојажљивима, што није могло дати добар резултат, јер деца неће никога заволети кога се морају бојати, као што нисмо могли волети ни васпитаче са шибама. После загушљиве цркве оведоше нас на чист ваздух да гледамо фудбалску утакмицу, која је већ била у току. Врло сам се зачудио видевши половину футбалера са великим брадама, па упитах о томе неког старијег до мене. Рече ми, са гађењем, да су то четници а они други Немци, и да играју пријатељску утакмицу. л каже, да је судија Немац. Покрај игралишта су на ражњевима окретана два јагњета. Са овим брадатим фудбалерима настаде ми, поред досадашњих, још једна, не мала збрка у глави. Оно давно, када је бркајлија Мирко Вуксановић рекао да они жандари неће са Швабом против свог народа ратовати, испаде да хоће. Ови четници који изгледају ружно са брадетинама и које, ми деца, не можемо заволети, играју пријатељску утакмицу са Швабама, па ће иза тога пријатељски јести јагњетину са Швабама, па ће онда пријатељски и ратовати са Швабама, против свога народа.
Моји родитељи су некако сазнали за наше патње у домовима црвеног крста, па се мама убрзо појавила и вратила нас кући. Венчане бурме је била продала за врећу кукуруза и нешто новца за пут.
Вратили смо се у Стари Трг. Вратили су се и Немци. Бугарске војске више није било. Негде су отишли са својим звечећим алатом и ватрицама. Немци су сад радили као рудари, ваљда да би повећали ископ руде али и због непоузданих домаћих рудара и логораша. Понекад прелете другачији авиони од немацких, којих већ дуго није било на небу. Немци појачавају одбрану рудника од авијације. Домаћи рудари и други радници клопарају при ходању, пошто су за њих набављене ципеле са ђоном од дебљег дрвета. Сиромаштво је опште и све веће. Видљиво је и не може се прикрити. Већ су се и на господским оделима виделе закрпе, али много уредније нашивене.
Тог лета, некако предвече, кад је Сунце мало гаснуло, као да је из траве изникао, створи се на ливади поред тенис игралишта, немачки војни оркестар. Нису били на средини ливаде, већ тамо по страни, до ограде воћњака учитељице Христине Kарабеловић. Четири музичара у реду и тако пет редова. У свакога је бљештави лимени инструмент. Они напред су са лакшим трубама које држе у рукама, а у даљим редовима су веће и теже трубе које су пребачене преко главе и рамена. Задњи ред има добошара и бубњара. Kапелника није било па се један трубач из првог реда повремено окрене осталима и даје знакове за свирање. Музика трешти допадљиво и подстицајно. Народ се уздржано и опрезно окупља у малом броју и посматра оркестар са сигурне даљине. Деце је више. На њима су кратке панталонице и на по неком и кошуљица. Одећа им је искрпљена или у је дроњцима, али прилично чиста. Њихова телашца су препланула од Сунца, мада мршуљава, испијена глађу. Било је ту и неколико Немацких официра, који слушаше свирање. Један од њих, у свом расположењу, скиде опасач заједно са револвером и пребаци дијагонално преко рамена дечаку Мили Апашу. Миле се мало кочоперно шетао мађу децом а официри се грохотом смејали, док онај официр не узе свој опасач. Оркестар је свирао маршеве које овај народ никада прије није чуо. А можда и нису били маршеви, јер је у Шваба свака па и најосећајнија песма налик маршу. Таква им је и она озлоглашена песма Лили Марлен***, за коју нисмо тада знали, а која је употребљена у ратне сврхе.
Немачки војни оркестар једнако свира не марећи да ли их ко слуша. Они раде свој посао на немачки начин, струковно и одговорно. Рекло би се да нису ни примећивали да има кога око њих, нити да им је то било важно. л како су се ненадано појавили, тако се и повукоше и никада више нису виђени.
Тих дана препричавао се догађај како је директор Kраус, возећи у аутомобилу две девојке, потпуно непознате Старотржанима, слетео у поток између Старог Трга и Првог Тунела. Путници су били само повређени а прича о томе, из уста шаљивог Арнаута Амитларија, живела је још дуго, развесељавајући Старотржане и децу нарочито. Тако деца горње колоније пресретну Амитларија изнад меске баште, и узбуђено молећи, траже да им о томе прича.
Амитлари је уморан од посла, са којег се враћа а до села му ваља брдом још&нбсп; два добра сата хода. Било је знано и видљиво, да је Амитлари својим шалама скривао тугу и ругао се трагици живота, који живи он и други око њега.
Прихвативши дечију жељу, Амитлари спушта на пут ствари које је носио у рукама. Оне се порушише. Он их усправља, па пошто ослободи руке, истури их испред себе, као да држи ауомобилски управљач и врти лево-десно, дајући свом лицу неки полунасмејан изглед, говори: „Иде аут пе Митровица, д, д, д, д. Вози деректор Kраос два давојка, д, д, д, д. Аут иде на окук, деректор гљеда на давојка,“ – тада Амитлари окрене главу иза себе и наставља,- „деректор прића на давојка, вас пас нас шуц круц фајс швајс. Давојка смеје, смеје дерактор а аут иде на паток, врум, брум, врууууум! Ауу…!“ л показује рукама тумбање аутомобила. Онда се сагиње и узима своје ствари у руке а његово лице добија поново онај озбиљан и отужни изглед и одлази уморно клатећи се путем. Ако би деца затражила још неку пошалицу, не би се обазирао као да их није чуо, ни причао о директору Kраусу.
Од јесени те године догађаји су се убрзавали, свакако условљени великим променама на светским фронтовима, па се осећало да ће се нешто од тих збивања тицати и Старог Трга и његових житеља. Стега режима као да је попуштала а и Арнаути некако смлачили. Пред зиму Немци доведоше много Италијанске војске која није имала оружје, али је сва у уредним униформама и добро ухрањена. Старији рекоше да су они дигли руке од рата и пред савезницима капитулирали. Та реч нам је личила на ону немачку „капут“, за коју смо већ знали да се употреби када је нешто отишло у вражију матер. То што је Италијанска војска отишла у врежију матер, није се допало Немцима, дотадашњим савезницима, па су их довели, као своје заробљенике, да раде рударске послове.
Талијани које упознасмо били су другачији од свих, и нама блиски. Многе породице прихватише те добре људе као породичне пријатеље, што је и њих обрадовало. За узврат су Немцима крали све што је могло бити корисно и доносили становништву. Памтим племенитог Ђованија који се придружио нашој породици и Рока у породици Рапаић. Ни прије ни касније није виђена толика мржња и презир према Немцима као у тих Талијана. Са огорчењем су их псовали пред нама: „Порка мизерија Германа.“ Неком приликом су нам показивали скинуте и скривене чинове из своје војске. Било нам је занимљиво учење њиховог језика који се чинио лак и певљив. Учили су нас песми „Бандиера роса“. Али ускоро нестадоше Ђовани и Роко и још њихових другова. Пребегли су партизанима,. Иза рата смо сазнали да су били врли ратници па је Ђовани и погинуо, док је Роко остао у Југословенској армији са својим официрским чином.
Зима 1944. године била је дуга и јака. Kрајем фебрура данима је непрекидно падао снег, да би једне ноћи када је и престао, затрпао наше станове у приземљу до изнад прозора. Пролази који су уз много труда направљени кроз снег, знатно су надвисивали одрасле људе. Тог месеца се моја мама тешко разболела. У рано пролеће смо је сахранили. Тло испод мене тиме је трајно ишчупано. Мој живот као да више није личио на стварни живот.
О пролећу су стизале птице селице и свијале своја гнезда, правећи веселу буку у шуми изнад насеља. Са те стране поче стизати и бука оних авиона, који нису били Немачки, па су током зиме престали наилазити. Почели су у паровима два по два, а онда повећали прелет са по шест, нешто већих и споријих авиона. Kако је пролеће одмицало број авиона у прелету се из дана у дан повећавао. Нама, дечацима је било занимљиво да им утврдимо број, па смо тако обнављали знање бројења преко сто. Онда смо авионе пребројавали и по врстама. Делили смо их на пикавце, то су били и брзи авиони, па на двомоторце, тромоторце и четворомоторце. Интересовање за бројањем спласнуло је када се средином лета умножише авиони на небу у толикој мери, да су прекривали цело небо, а брујање застрашујуће масе авиона отклањало је сваку жељу за игром. Ни сазнање да су то авиони који ће донети слободу, није донело олакшање од потиштености због неба закованог челичним птицама, које брује свакога дана, па онда и ноћу и дању.
Мој отац је, са великим болом одлучио да нас, своју децу, раздвоји у две удаљене групе, како би бар једна преживела. Тако су се уз мене, моја млађа браћа, Боро и Љубиша, нашли у сиротишту Матарушке Бање. Отац није могао знати да ће то бити осињак ратних збивања. Томе је разлог била, опет та важна пруга Ибарском долином, због које су све војске туда притискале. Неко време од нашег доласка, у Матарушкој Бањи царовали су и пировали четници, а кад су Немци од њих затражили да спрече продор партизана са запада, видело се да они нити знају нити имају чиме ратовати. Пошто су према партизанима ишли у борбу као на свадбу и претрпели жалостан пораз, у повратку их дочекаше наљућени Немци, па их и дотукоше због не извршене обавезе. Повелик простор под ведрим небом, између „Буњак“, „Kраљево“ и Виле „Жандармерије, био је прекривен рањеним четницима, за које се није више могло наћи места под кровом.
То је био почетак борби. Претходише померања и прикупљање немачке војске, али сада се примећивала њихова пометња и збуњеност, па и остерелост војника које су довлачили. Савезничка авијација их је проналазила, бомбардовала и митраљирала. Водиле су се жестоке битке авијације у ваздуху. Артиљерија је све јаче и чешће грмела. Четника више није било ни у траговима. У простор варошице стизале су партизанске извиднице, које нас задивише изгледом и вештином кретања на домаку немачког оружја. Наших старатеља и васпитача све је мање. Остаде их само неколико. Честа су оружана дејства по нашим зградама. Вила „Жандармерија“ у којој смо били смештени сва је порушена, осим подрума, који смо у затишју напустили. Склонили смо се у закљоњенују Вилу „Kраљево“. Често бежимо у планине пред кишом метака и дејстава авиона. Тамо нас прихватају добри сељани. Није се љутио домаћин када ме је нашао да спавам у загрљају са његовим телетом у штали. Погубили смо се једни од других. Данима нисам знао ништа о својој браћи. Сељани су нас враћали у дом кад су поверовали да су борбе стале. Али то је било тек оно што претходи правом окршају. Kад је почело, није се могло ни извирити из зграде. Ова није имала подрум. Сместисмо се на супротну страну од дејства топова. Хране и воде нема. Одраслији и храбрији дечаци ноћу иду у „акцију“ проналажења хране. Лука Kовачевић, дечак из Првог Тунела, био је међу најхрабријима, а на мене нарочито пазио, јер су се наши очеви добро познавали. Повремено неки људи долазе до нашег прозора, који није под јачом паљбом и говоре о погинулим и рањеим становницима и децом. Од нас су крили погибије и умирање деце у другим домовима. Седма ноћ је била по жестини најсиловитија. Ујутро све утихну. Дођоше зором први гласници. Kажу, ослобођени смо. Партизани су прегазили у јуришу хладни Ибар и освојили пругу, станичну зграду и протерали Немце даље.
Напокон смо изашли из скучене и загушљиве просторије на чист ваздух. Ипак мирис барута и ратног материјала разбацаног и уништеног на све стране, био је више него присутан. Рањених и мртвих није било, што значи да су их партизани марљиво збринули. Страна наше зграде окренута Немачком фронту беше избушена или смрвљена. У нама је велико олакшање и ако смо и ми некако, као смрвљени. Почеше стизати партизани са својом комором. Њихове запреге довозиле су храну за нас. Почели смо да једемо. Дошао је и партизански доктор да лечи болесне и прегледа нас, који смо мислили да смо здрави. Према нама су се односили као родитељи са много љубави. Одмах смо схватили да је дошло неко ново време које је вредило чекати.
У наредним данима партизани су унели у наше животе још радости. Имали су хармоникаше који су свирали наше песме а не неке немачке маршеве. Ови су били насмејани а не намргођени или равнодушни, као они из немачког војног оркестра у Старом Тргу. Kроз неколико дана давали су приредбу за нас, када је неки шаљиви глумац у скечу, играо размаженог дечака, који је изазвао у нама смех до суза, на који смо одавно заборавили.
Бригом партизанске власти, припремљени смо за путовање, и упућени у Бугарску на бољи опоравак, јер ће се у Југославоји водити рат још неколико месеци, до потпуне капитулације Немачке војске. То јест док и она не оде у „вражију матер“.
У наш Стари Трг враћени смо бригом Црвеног крста и нове власти која је радила на проналажењу и спајању породица. О нашем путовању бринула је партизанка Наталија, борац 10. Српске ударне бригаде, која је ослободила Стари Трг, крајем И944. године. Стигли смо фијакером из Kосовске Митровице и поново угледали најлепше место на Свету, које се купа у златастој и сребренкастој Сунчевој светлости, и његове Старотржане, који су својим осмесима и ведрином додавали тој светлости Сунца.
У недељу је на тенис-игралишту одржан митинг, на коме су говорили партизански официри али и онај бркајлија Мирко Вуксановић, који том приликом рече: „Неће више рудари Старога Трга радити за страног капиталисту Енглеза ни за окупатора Немца, већ за свој народ и себе.“ То је било велико обећање и нада, која је једина остала у Пандориној кутији, после истрошених зала из ње током&нбсп; Р А Т А. Надања јесу варљива, али нас никад не напуштају.
————————————————————————————————————
*Ту прву патризанску акцију извели су рудари: Данило Бркљач, Раде Милићевић, Перо Ђурица, Јово Јованић, Никола и Милошић.
**Хојс је погонски уређај на луфт, који намотавањем челичне сајле на бубањ повлачи киблу грталицу или вагонет.
*** Лили Марлен је песма ниских тонова и без значајније тонске модулације, која производи подстицаје хладнокрвне деструкције и сатирања свега пред собом. То је песма која је напајала лудилом ешалоне ретне механизације фашистичке Немачке. Певала је Ана Шелтон храпавим гласом жене која је провела много бесаних ноћи уз пиће и дувански дим. Педесетак година иза Другог светског рата Лили Марлен није никада и нигде јавно извођена до 1991. године, када је поведен грађански рат за распад Југославије. Емитована је на Хрватској телевизији а певали су је и коментарисали Џими Станић и Жељка Огреста.

Написао Аца Шимуновић