Завичајно удружење потомака рудара Трепче

Скраћено - удружење Трепчанаца

Санкање

С а н к а њ е у С т а р о м Т р г у

Војни камион „фордсон“, добијен од западних савезника иза Другог светског рата, рондајући и клопарајући широким точковима, јури од Скопља према војном аеродрому „Петровац“. На камиону су, у плавим униформама и са титовкама на глави, млади кадети ваздухопловно техничке школе. Својом младошћу и песмом пркосе децембарском ветру, који канџија њихове наћелаво ошишане главе. Ведрина је. У даљини се виде масиви македонских планина под снегом. Поред пута, којим пролазе, тек танак снег.
Међу младићима је Старотржанин, кадет Митар Ћушић, који замишљено гледа некуд у даљину, преко Шар Планине и не пева.
„Митре, шта ти је?“ упита га другар, који је другарством срастао са Митром.
Тамо иза Шар Планине, видело би се са њеног врха, тамо је мој Стари Трг“. – поче Митар, једнако гледајући у даљину. „Пишу ми брат Мићо и Перица, да је санкање увелико почело. Не знам могу ли да отрпим да не будем тамо. Такво санкање не постоји нигде на свету,“ – исприча Митар.
Није отрпио. Друге зиме санкао се са Старотржанима.

Не зна се ни ко је био први санкаш ни када је почело. У Старом Тргу санкање је настало некако само од себе.Баш тако. Kао што могу настати и неке друге појаве, не знано како, само настану. Једноставно, у Старомн Тргу санкају се сви, без неког плана и договора. Снега је ту сваке зиме било обилно. То није било какав снег, већ онај што га само планине имају. Ситан, прхак, леден и бео, бео… Kао он, – снег. И чист под чистим небом. Kада пада удружен са ветром, а начешће је тако, стварају се наноси, па не знаш да ли га има два метра у висину или тек пола. Пола метра је мршуљаво стање снега у Старом Тргу. Мање снега може бити само тамо, одакле га је ветар одувао, и пренео на неко друго место. Тако су зграде и узвишења, на оним странама одакле ветар дува, подупрта наносом снега или просто заравната са околином, па ти види колико снега ту може бити. Оно што је покривено дебљим наносом снега за дуже време трајање зиме, или до њеног краја, остаје у миру који ветар више не рамети и не хлади. Па помишљаш, боже, како је испод тог снега мирно и топло, за крепак сан у топлом леглу. Али то је згода само за неке врсте животињског света.
Уз такав снег, санкање је прво што мислећем бићу пада на памет, јер ту је и потребна стрмина. Тачније, у Старом Тргу све је стрмина, и то вратоломна. То значи да је санкање било могуће само на неким стрминама које имају зауставну деоницу. Показаше се за то најпогоднијима прилазни пут до горње колоније радничког насеља и пут који води до Енглеске колоније. Али и на тим путевима развијале су се такве брзине, да су сузне очи једва могле да прате одржавање правца, а нејаке ноге по уклизаној стази могле су само да стружу, баз изгледа да ће смањити брзину или зауставити санке. Заустављање се могло обавити тек на ублаженој стрмини, на коју се и рачунало пре отискивања низ падину.
На стази од горње колоније, прво зауставно место могло је бити код стана Тодоровића. Продужи ли се вожња даље, опет долази до великог убрзања, па се наилази на ону врло непријатну кривину код зида, испод којег се налазила некадашња амбуланта. Ако код тог зида вештина санкаша не буде довољна, да безбедно уђу у кривину, зид је ту да их заустави. Али то је болно заустављање. Зид је од камена и има напуклине на више места, па су санкаши веровали да је то од многих њихових налета. Памти се и један несрећни судар санкаша са зидом, када се један дечак, теже повредио и трајно остао укоченог колена.
И онај други санкашки пут од Енглеске колоније није много другачији, јер и он има зид на врло оштрој кривини. У ту кривину, такође се улази великом брзином и са великим ризиком, па се вожња може завршити налетом на зид. Али како одолети тој опојној брзини и склиском шуму саоница по напола залеђеном путу. Ако се вожња сретно заврши, без превртања, слетања са пута или удара о зид, олакшање и задовољство успеле вожње настаје на зауставном делу пута код Натине кафане или радничке кухиње.
Санке Старотржана прављене су од гвожђа. То значи да су биле чврсте и врло, врло брзе. Kлизне површине су најчешће биле од цеви приближне дебљине палца. Веровало се да је то она дебљина, која највише доприноси стабилности, и још важније, брзини. Kако је готово у свакој, или комшијској породици, било запослених бравара или ковача, све су имале, према броју деце, једне или двоје санки. У сарадњи са столарима, седишта су прављена од чврсте даске. Неки умишљени столари су покушавали да својој деци направе санке само од дрвеног материјала, али су такав покушај брзо напуштали и обраћали се пријатељима браварима за помоћ. Јер санкаш дрвених санки, међу „металцима“, био је као сметња, што је у њима стварало потиштеност.
Једине дрвене санке фабричке израде, али потковане дебелим лимом, достојне ваљаности металних санки, имао је Ацко Тодоровић. Те санке могле су добро да се носе са металним, због врло доброг облика и дуже клизне површине. Ацко се на њима осећао моћно. Ако уз Ацка није била и његова сестра Олгица, примао је било којег дечака, да би отежао санке ради постизања веће брзине. Ацко је, држећи се рукама за издигнуте кривине на предњем делу, имао необичан положај на санкама, па је могао да управља само врховима ципела, али није могао и да кочи. Због тога му је добродошао сувозач, којег је радо примао.
У Старом Тргу, санкаши су готово сви, али нису сви редовни. Девојчице и дечаци почињу са санкањем пошто чвршће стану на ноге и остају опседнути санкањем док не пређу на скијање или док их не почну одвлачити она места на којима ће срести особу која им постаје важнија од свега на Свету. Већину санкаша чинили су ђаци нижих разреда. Они излазе први на санкашке стазе. Обично немају времена за ручак који су им маме припремиле, па брзином остављају торбу са књигама, траже комад хлеба намазан машћу, па га у ходу и журби једу, извлаче санке, обећавајући мами да ће јести када се врате са санкања. Маме су немоћне у одвраћању детета, јер њега или њу под прозором већ чекају другари. А другарство је другарство и како то објаснити мами или тати кад они нису деца, па ништа не разумеју. Ови што чекају, већ гутају завршне залогаје, исто тако хлеба и масти, па ће сви заједно пожурити према кипи, одакле ће се отиснути низ падину.
На санкању није хладно, чак ни онда, када се на ципелама од силног мраза кожа заврће и пертле кидају. Свима су образи румени и усне црвене, као оно кад се с’почетком лета, та иста деца домогну шумских трешања па се измажу њима, да изазову завист код оних који нису били у берби. Нико и не помишља на хладноћу. Нема је. Постоји само покрет, онај брзи и радосни низ падину и опет онај исто тако радосни са пењањем до полазног места, на које се жури, уз препричавање згодица при спуштању. А згодица је много. Једни су се у некој кривини преврнули а други налетли на њих а на ове још неки. Они што су се први преврнули нису ништа били у стању да виде јер их је напао такав смех, са устима и очима у снегу, који се мало брише а мало поједе, па док их смех не попусти, нису у стању да устану. Ови други који су се превртали по њима, имају своје смешне, исте такве или мало другачије догађаје, које ће у повратку препричавати уз смех, али и сутра када се буде ишло у школу.
Ливада код тенис игралишта је место санкања оних најмлађих, који тек утврђују вештину санкања, да би се једнога дана уз бригу старијег брата или сестре нашли на стази великих брзина. И док се искуснији санкаши санкају на реченим путевима, крећући се дуж њих, ливада је налик кретању роја мушица, које се крећу у свим правцима и чије се путање укрштају али без сударања. Овде је са санкашима све тако, али са сударањем. Ово сударање почесто је и намерно учињено јер производи грохотан смех а повремено и плач, који брзо прође. Па лепо је мало и сударати се. Наравно, неки дечаци имају одабрану девојчицу, а да ни сами не знају зашто, са којом желе да се сударе, али и да је угрудвају. Девојчица ће да вришти више него што је угрожена и да му каже да је он једна бена безобразна и да ће га рећи свом старијем брату. Али га неће рећи брату јер и она у тој игри има необјашњиву насладу. На ливади је непрекидно весело и бучно. Сви нешто говоре или се смеју. Да ли их неко чује није им важно. Ипак чује, али право је чудо да се у толикој вреви гласића препозна онај који је упућен баш њему или њој? Ни овде се нико не жали да му је хладно. Све је покрет, доле – горе, тамо – овамо, да се изведе што је весело и да се насмеје ономе што је смешно.
Она лева страна ливаде, поред баште Милоша Kајгане, резервисана је за скијаше. А улицом, поред Милошеве куће, уклизавајућим корацима прође на сличугама већ ојачали дечак Самарџић Дутан.
На почетку те улице, неки дечаци и девојчице који нису дошли са санкама, или су накратко оставили санке, направлили су клизавицу као стакло. Уска је и дугачка десетак метара. Kлизачи направе залет неколико корака па се онда отисну клизавицом, балансирајући раширеним рукама. Падови су чести тек на крају клизавице, па не знаш дали су морали бити или су намерно учињени, што ствара више веселости
У времену кратке обданице, Стари Трг стешњен међу високим брдима, прије се растаје од дневне светлости. Млађани санкаши тек су се разиграли у радостима санкања а ево назнаке да је крај дана. Упаљена су улична светла. Све је више жутих прозора по околним зградама. Оним најмалађима родитељи су рекли да буду у кући са почетком мрака. Kако прекинути и отићи кући? То је оно што повремено уозбиљава дечаке и девојчице, да би се накратко заборавили и наставили са санкањем. А онда још болније присећање на родитеље, који могу доћи по њих, а онда зна се, долазе са прутом или кајшем у руци. Ако мало више закасне, сусрет са батинама је неизбежан и у кући.
Мало – помало, млађих санкаша је све мање а настаје време када се појављују озбиљнији санкаши.
Изморену дечицу са санкања дочекује топла кујна разбуктале ватре у шпорету и неодољиви мирис куваног киселог купуса са сланином. А ипак, ништа није тако топло и тако мирисно као мама, која помежу да се скине хладна и мокра одећа. Понекој дечици, због неосетног смрзавања, док су били на снегу, утопљавање је попраћено великим болом у врховима прстића, које нису у стању да исправе. Ручак се слатко вечера. Очни капци постају све тежи. Сан ће неке савладати још са кашиком у руци и не сажваканог залогаја у устима. А и они други, који успешно поједу цели оброк, једва ће успети будни да се дотетурају до кревета. Слађи и потпунији сан није могао упознати нико, ко није био санкаш и ко није вечерао ручак куваног купуса са сланином. И још ако је кревет заспалог дечака или девојчице на оној страни куће, где се наслања високи нанос снега, испод којег влада мир и топли се легло, и где се обнавља снага и расте, у сновима настављене игре на снегу.
А тамо на стазама настављају санкање нешто одраслији дечаци и младићи али и њихове вршњакиње. Они су средњошколци, гимназијалци или ученици школа за занатска занимања. Снажнији су, па су им и покрети исто тако снажни и по мало груби. Довукли су и робусније санке али понекад и боб.
Њихово санкање је увек такмичарско између два или више такмаца, договорено или подразумевано. Не може се бити на санкама и санкашкој стази а да то није изазов за другог санкаша, који мора доказати да је бржи а онда је и овај изазиван да одржи предност или надокнади губитак. У више вожњи изгубљене трке само се разбукта жеља да се покуша опет, па опет, и тако у недоглед, или да се можда сутра, бар поравнају рачуни.
За надметање у брзини једнако је био прихватљив и седећи и лежећи став. Лежећи став је имао мањи отпор ваздуха па тим је био и бржи. Али ако седе два санкаша биће добивено на брзини због увећања тежине. Лежећем санкашу није било изводљиво да на себи има још једног лежећег санкаша. Било је покушаја да на лежећем санкашу седи други санкаш, али то није дало добар резултат, нарочито ако је на стази било рупа или скокова. А увек их је било, па се тада лежећи санкаш добро чуо како стење или вришти.
Бобови нису довлачени на вечерње санкање. Они су виђани током дневног санкања и са њима су управљали озбиљни и снажни момци. Имали су управљач и кочнице. Чешћи су били они са четири до шест седишта а памти се и један од дванајест седишта. Бобови и санке нису се међусобно брзински надметали, јер бобови су троми и потребна им је врло дуга стаза да достигну максималну брзину.
У једном повратку групе санкаша ка врху горње колоније, чуо се познат глас дечака Милана Шипке, који је весело причао како је надмудрио Мрдака, који цепа карте на улазу у биоскоп и шмугнуо у салу. А то што је и он стигао на санкање са одраслијима, никога не изненађује. Јер тамо где се окупљају младићи и девојке и тамо где се нешто догађа, то не може бити без Милана. По доби, и он је као други млађи школарци, већ морао бити у кући, али он није марио за такав ред.
Милан се са родитељима и братом Јованом, одмах иза рата, доселио у Стари Трг из неког Босанског села, крај Санског Моста. Настанили су се у онај ред зградица где су већ становале Прице и Миловановићи. Милана одмах сви заволеше а оца запамтише по томе, што је по обору секиром јурио свињу за клање и ударао је по глави тупом страном секире. Милан је носио изношену одећу стариријих, која му беше и широка и подугачка. То њему није сметало. Био је веома лепог дечачког лица и још лепшег осмеха здравих зуба.
На ово вечерње санкање стигао је после задње биоскопске представе. Гледао је Грађанина Kејна. Kако је био опседнут биоскопом, није му било важно шта гИеда. Једноставно морао је бити пред биоскопским платном, да гледа и да гледа, -било шта. Знало се да није могао имати новац за толике представе, али је некако улазио и гледао. Све филмове је знао да преприча, онако како их је видео и врло симпатично опонашао сцене из филмова. Ни у траговима није разумевао о чему је говорио Орсон Велс, као Kејн, али је верно имитирао његов говор.
Kако је у то време приказан и први Југословенски филм „Славица“, са Иреном Kолесар у насловној улози, Милан је наизуст, врло верно препричавао све дијалоге глумаца током целог филма. Тврдио је да је „Славицу“ гледао у свих девет предсатава. Kада му је Владо Ђумић приговорио да је филм приказан само осам пута, Милан је убедљиво објашњавао, да му је тешко падало што више неће моћи да гледа тај филм, па је зато задњу представу одгледао два пута. Неки су се насмејали тој бесмилици а многи поверовали, јер бесмислице се лакше прихватају од истине.
У једној сцени „Славице“, могло се видети, како после једне партизанске акције, италијнска артиљерија удара по далматинском кршу, где нема партизана, а муцави партизан Стипе руга се талијанима, говорећи: „Та, та, ту-ту-туц’те, ту’цте тврдо је камење.“Милан је знао да ће ови санкаши, због пребрзе вожње, када дођу до кривине код зида, већином попадати или ударати о зид, и да је то спектакл који не треба пропустити, па је на време стизао на лице места са друштвом и урнебесно се смејао, вичући: „Та туц’те, туц’те тврдо је камење.
Они који су прошли кривину код зида, заустављали су се тек испод доњег мајдана, не имајући већеих потешкоћа, уколико није наишла нека запрега или група људи, који ће се на узвике „ЧУВАЈ, ЧУВАЈ“, склањати са пута у задњи час, јер је јурњава несхватљива. Ту, на зауставном месту, било је сасвим јасно ко је био највештији и најбржи санкаш. Занимљиво је да титулу најбржег санкаша нико није могао сачувати за неко дуже време, јер се стално возило и такмичило, побеђивало и губило.
Санкашка стаза од Енглеске колоније и она према Порталу, коришћене су ређе и то су били дани када се није ишло у школу.
Главном санкашком стазом се свакако сматрала она која полази од горње колоније, јер се налазила у насељу и коришћена је редовно за вечерње санкање. Због дружења су понекад долазили и Шангајци. Али Драган Дугалић, син познате Нате, по кафани коју држи у Шангају, дуго није долазио. Био је у тешкој завади са Војом Милошевићем, јер му је овај у некој чарки, у читаоници, песницом избио два зуба. До те невоље били су нераздвојни другови. Војин тата је радио у кафани заједно са Драгановом мамом, па су се тако зближили. Родитељима је овај случај био до краја шашав али се то некако пребољевало.
Досетили су се њихови другари и другарице да неком преваром, доведу Драгана и Воју на једно вечерње санкање и као случајно им уреде сусрет и наговоре на измирење. Поприлично су се нећкали и отимали, нарочити Драган. Уствари обојица су жудили за измирењем. На наваљивање друштва пружили су један другом руку, загрлили се и кренули са осталима на санкање.
Kолико год да је вожња санкама доносила задовољства и узбуђења, пењање до уврх горње колоније испуњавало је санкаше неким другачијим задовољством. То су били весели разговори и пошалице али и догодовштине из ђачких доживљаја. У средини групе која вуче санке чује се глас Олгице Тодоровић. Kрај ње су Јулка Kарабеловић, Олга Дугалић, Рада Миловановић, Момир Миливојевић, Олга Kозак и још неки гимназијалци. „Пита ме професорка латинског прву деклинацију“ – прича Олга: „Знам али погрешим аблативус и у сингуларису и у плуралису. Професорка каже дај ми другу деклинацију, ја опет аблативус упрскам. Шта ми би, не знам? Професорка се наљути и виче, шта ти је аблативко? Само немојте сад и ви тако да ме зовете, Олга аблативка.“ Сви се насмејаше. – „Закључила ми четворку за полугодиште.“Тад подиже рамена и обрве и са неком гримасом рече: „Шта сам могла, научила па упрскала.
Још су неки гимназијалци причали своје невоље са валенцијама, а неки о професору Сајичић Машану, чија је тројка из матеметике била као светионик у Александрији. А када је Олга Димић почела да рецитује Прешернов Сонетни венац, сви се зауставише и наста тајац. Олги би необично да је тако пажљиво слушају, па се пред крај као мало заплете и насмеја, што и остали прихватише, па настаде општи смех и дивљење рецитаторки.
У групи ових санкаша налазио се и неки Стевовић који је од недавно у Старом Тргу и похађа школу за радничка занимања. Дошао је из неког села крај Ибра и са значајном упорношћи је настојао, да уз школовање, прихвати начин живота и понашања, које имају Старотржани. То је значило, да је код себе требало потпуно да измени, како и шта говори, како хода и како се облачи. А ходао је дозлабога ружно, забацајући ноге у страну, као да му више не требају.То је био тежак задатак за њега. Те врашке навике које је стекао на селу стално су извиривале из њега. Од стране својих вршњака, Старотржана, био је добро примљен а и девојкама је био драг, понајприје због тога што је дошао из другог места. Али када се поведу разговори о ономе што се учи у школи, па још када ови гимназијалци почну да изговарају латинске пословице и максиме, или рецитују поезију, он почиње да губи тло под собом. Он то не може сустићи. Не, бар уз ову генерацију вршњака. Али опет, наиђе му нека утешна мисао, да би се ови школарци исто осећали, када би он повео разговор о машинским елементима, Бесемеровом поступку или рецимо коксовању. Ипак, није био сигуран да ти гимназијалци не уче и то, и сваког врага. Био им је завидан али одлучан, да мора покушати, да то једнога дана буде и његово знање.
Kада се санкашко друштво разишло, остадоше под уличним светлом, над тениском ливадом, млади шофер Расим, Јулка, Момир и Олга. Стари Трг је притискала бела, ледена тишина. Чује се још само пригушено зујање вентилатора са Портала и клопарање корпи транспортне жичаре. Али ово четворо чују још неке звуке из себе и бића крај њих. Ти звуци имају умилну и топлу поруку, која их греје и због које губе осећај хладноће и промицања времена. Расим и Јулка седе на једним санкама а Момир и Олга, свако на својим. Разговор је тих и попраћен белом паром, која се јаче или слабије залелуја око свачијег лица. Десетак корака даље је зелена шупа Милоша Kајгане, која је једном половином утонула у снег а на крову јој има читав хват снега, који се на рубовима нагиње да спадне. Око сијалице на бандери виде се леденице али и промицање пахуљица. Оне не падају, него промичу једана крај друге, у свим правцима. Олга накратко погледа у небо а онда у пахуљице којих има на свакоме, па рече:„Видим на небу бледе и ретке звездице а снег ипак пада?“
„Није то снег, мислим да је то иње,“- Kратко објасни Јулка.
Момир помисли да треба нешто више ка каже о томе, па исприча: „Читао сам, да снег не може да пада када је температура ниже од минус 15 степени Целзијусових. Вероватно је то сада. А иње настаје смрзавањем преостале паре у приземном слоју. Међутим струјање ваздуха, маколико било слабо, може дизати и преносити снежне пахуљице на велику даљину.“
После неког времена, пошто је је загледавала пахуљице на рукаву свог црвеног џемпера, Олга се поново јави помало сетним гласом: „Невероватно је како лепе облике имају пахуљице, а како ли се само на небесима стварају такви облици?. Могла бих дуго, дуго да их посматрам. Осећам тугу када нестају. Јели нестајање судбина свега што је лепо и што желимо да траје?“
„Например љубав,“ – упаде Расим. Јулка је само чезнутљиво уздахнула и ништа не рече.
Неко време сви ћуташе, јер на оваква питња нико не налази прихватљив одговор. Момир којега је скромност спутавала да буде превише важан у друштву, а да би разбио неугодно ћутање, поче опет са снегом: „Пахуљице су заиста занимљиве, и о томе сам читао невероватну тврдњу, да у безброју пахуљица научници нису пронашли две истог облика.“ Ово троје се само згледаше у ишчуђавању о тако нечему невероватном.
Расим се јави видно збуњен: „А ја сам био уверен да су оне увек све исте. Тешко, могу у то да Ти поверујем, Момире.
Момир додаде још сазнања о снегу: „Међу снеговима постоји разлика, и то је тамо писало, кажу да има седам врста квалитета снега а њиховом комбинацијом долази се до још осам квалитета.
Сво то време Олга је гледала пахуљице на рукаву, неби ли нашла две исте. То исто су Јулка и Расим тражили на Јулкином шалу, који су заједно држали у рукама.
У Олгиној души таложола се туга а у глави се мотало питање: „ А љубав Момире? Љубав ниси споменуо? Имали у теби места за љубав, поред ледених снегова и пахуљица? Је ли љубав трајнија од топљивих пахуљица, које ми нестају пред очима?
Све ово није изговорила. То ће остати њена слатка патња.

Александар Аца Шимуновић

подели ову причу:

Share on facebook
Facebook
Share on email
Email
Share on whatsapp
WhatsApp

остави коментар: