Камена громада какву можемо срести било где у природи израз је сирове снаге и неодређене лепоте Узме ли кипар чекић и длето и почне одбацивати сувишни материјал,пред нама ће се појавити нова визуелна форма, са лепотом коју је у тој громади пронашао уметник и са много већом снагом која више није обуздана сувишком материјала
Само је један пут који повезује Стари Трг са осталим светом. Тај пут се од Старог Трга обара падинама и кривуда, пратећи водоток Речице Трепчанке, све до њеног утока у реку Ситницу. Ту је Косовска Митровица.Сви доласци и одласци догађају се тим путем. У годинама сваког напретка и благостања било је много више долазака него што се одлазило. Долазило се појединачно али и у групама. Дошљаци су бивали из ближе околине али и из далеких крајева и врло далеких земаља као што су Аљаска или Аргентина. Они, прводошли Старотржани навикавали су се на свакодневно сретање нових лица. И они малобројни, лако су препознавали оне који још јуче нису били међу њима. Новопридошли данас, већ сутрадан ће се осећати као староседеоци.
У то време догодило се, по занимљивости и значају, један необичан долазак, па је зато остао и упамћен. Било је рано јесење јутро, када је живљење у Старом Тргу већ добило обличје организованог рада, становања и школовања. Ипак, свима је било видљиво да ту још нешто недостаје али поближе се није могло распознати. Тог јутра неочекивано, као изронио је човек из сребрнкасте и свиленкасте измаглице, која је покривала речицу Трепчанку и пут целом дужином. Изронио , или је јездио маглом, тек пред Старотржанима је стајао човек, свеж, глатко избријан у лаганом оделу небо плаве боје, са качкетом на глави исте боје. Кофер у руци и доброћудни осмех на лицу. Ни трага умору због великог пута и непреспаване ноћи. Људи га посматраху са одушевљењем и добродошлицом, која није речена. Сви су осећали да им такав човек треба, мада тог тренутка нису знали зашто. Неко му пружи тестију са водом и рече:’
”Узми, мора да си ожеднио”
Пристигли наже тестију и слатко испи воду, као што пију здрави жедни људи. Враћајући тестију,рече:
” Хвала ти! Зовем се Миливоје Миучић. Потражио бих посао.”
Показаше му у коју канцеларију да оде. Гледали су за њим, питајући се шта би тако углађен могао да ради? И још више, шта носи у великом господском коферу?
Касније су очевидци и радозналци говорили о коферу. Једни су тврдили да је у коферу била тамбурица, тениски рекет и књига са насликаним вежбачем на њој. Други су рекли да осим длета и чекића, поред неких уобичајених ствари човека путника, ништа друго нису видели.
У данима који су уследили, једна по једна, појавиле су се четри велике камене громаде на различитим местима. Прва је била крај Соколског дома, друге две код читаонице и још једна у врху радничке колоније.
Радозналост је расла. Чему камене громаде?
Стајале су тако неко време камене громаде, раздвојене, и ништа се са њима и око њих није догађало. Тек непри- метно их је почео посећивати новопридошли Старотржанин, Миливоје Миучић. Загледао их је са неке удаљености, кривећи главу устрану, па онда приближивши се, нешто је означавао по каменој громади и на папирима које је носио. Када су људи већ навикли на ове необичне Миливојеве посете каменим громадама, једно поподне га затекоше на једној од њих у плавом мантилу са качкетом небоплвве боје., како чекићем и длетом одбија комад по комад од громаде. Већ сутрадан после подне виђен је на некој од преостале три громаде. Кипарске послове радио је само после подне у истом плавом мантилу и небоплавом качкету. Нагађало се са сигурношћу, да је Миливоје наумио , да то што ради, треба да заврши у исто време на свим громадама. Тако је и било. У исто време су се назирале контуре ликова којима кипар иде у сусрет. А онда , све јасније и јасније, до оних дана када је грубо длето заменио финијим а чекић лакшим. Тада се сасвим јасно могла препознети идеја ствараоца на сва четри кипа. А када је требало да се догоде завршни радови Миливоја више није било.Настала су тешка времена Другог Светског рата. Шаптало се да су га Немци, са другим антифашистима спровели у Београдски логор на Бањици. Онда се почело шаптати да више није тамо, већ да је пребегао Народноослободилачкој војсци Југославије. И шаптање би истина. Вратио се у Стари Трг са ослободиоцима.И вратио се свом послу и својим каменим киповима. Сада са још више љубави и жеље да заврши своје започето дело. Радио је са полетом, бодрен од људи који су имали потребу и жељу за потпуном обновом. Схватили су да су им долазећа уметникова дела потребна колико и све друго што човеков живот чини ваљаним. Окупљали су се око уметника и следили га.
Једно по једно уметниково дело добијало је свој коначан облик. Она громада код Соколског дома представљала је гимнастичара на коњу са хватаљкама.Од једне камене громаде крај читаонице исклесан је мислилац над шаховском таблом, а од оне друге, девојка која пребире жице по лири, стварајући утисак разливања најфинијих тонова око себе. Четврта камена громада, клесана у простору горње колоније, добила је обличје срећне мајке која је пригрлила два сина и ћеркицу.
Све четири скулптуре имале су неизрециву лепоту и снагу коју им даде уметник, својом љубављу и умећем. Унутрашња снага скуптура наставила је да се увећава сваким погледом дивљења и сваким додиром. Набој нарасле енергије у скулптурама није могао издржати основни материјал. Само је уметник знао да неће и да се сва четири његова кипа морају разићи у много мањих делова, носећи собом исто оно својство и лепоту коју је уметник уградио у своје дело.
Готово истовремено у Старом Тргу поново није било уметника. Одјездио оном истом сребрнкастом и свиленкастом маглом и оним истим кривудавим путем поред Речице Трепчанке, ка Косовској Митровици. Више се неће враћати. Уметниково дело је завршено и оно живи у свим животима који су трајали у време његовог уметничког стварања и који су настајали касније,уз оне који су преносили поруке његовог дела.
Недуго иза уметниковог одласка, једини кривудави пут низ Речицу Трепчанку, који повезује Стари Трг са осталим светом, постао је пут одлазака без повратка. Долазака више није било. Старотржани који носе поруку великог уметника Миливоја Миучића, сада живе у неким другим крајевима света.
посвећено Миливојевој Супрузи Дари, синовима Милану, Марјану и ћерки Зорици
Александар Аца Шимуновић