Портал

Портал у Старом Тргу, за људе који су ту живели, има другачије и шире значење од уобичајеног појма портала. За Старотржане је портал Портал. То је централно место свих збивања и свега најважнијег што мора један рудник да има. Kроз Портал пролазе сви који долазе или одлазе. На Порталу су се обављале све припреме за отварање рудничких окана и копова. Портал обезбеђује живот рударима у окнима и живот свих инсталација.за копање и одвоз руде. Због тога је на Порталу врло живо. Неколико пута у дану налик је мравињаку. На порталу непрекидно, дању,и ноћу тутњи, шкрипи,клокоће,цвили, брекће, хучи, чекића, зуји, бруји, шишти, пишти, па и тули, да би се само повремено између свега тога чуо неки продорнији људски глас који неког дозива, виче или нариче а врло ретко ће се чути да неко пева или да се смеје.

Портал је највећа равна површина у Старом Тргу. Та заравн је ту била потребна а није је било. Њу су људи, пре свега осталог, морали да направе.Направљене су и друге мање заравни где је требало, јер у врлетном окружењу Старог Трга, није било природне заравни, ни колико да се постави кокошије јаје да мирује а да се не откотрља. Без портала и без онога на порталу не би било могуће ући у рудничке копове.Портал почиње на оном месту где се Речица Трепчанка шири, прелазећи у неки мирнији ток, да би се после тристотињак метара опет обрушила. На простору Портала речица је прекривена целом његовом дужином, па је добијен већи непокидан заравњен простор. Пошто у подножју висија, које окружују Портал, нема већих трагова копања, што би значило да је раван Портала настала засипањем материјала који је изношен ископавањем улаза и подземних ходника према рудама. Тло Портала је врло тврдо и када се оно погледа по сунчаном времену,његове честице светлуцају.То су честице рудача. Средином Портала пролазе пут и пруга напоредо. Пруга спаја јамски извоз руде према утоварној станици, за жичани превоз до топионице. Том пругом до два пута у сату пролази воз са вагонима натовареним рудом. Од тежине оловно-цинкане руде и силне гвожђурије воза, пруга и тло под њим просто улежу, стварајући мукли тутањ од којега се ненавиклима подиже утроба и застаје дах. Пут крај пруге је за колски саобраћај и повезује Портал са горњим деловима Старог Трга. а низводно води до Првог Тунела и Kосовске Митровице.

Са обе стране пруге и пута, уздужно по Порталу, налази се радионичке зграде и други инсталациони објекти. С почетка Портала, гледајући низводно, на десној страни је вентилаторска станица, која прави велику шиштаву буку, избацујући врло високо беличасту измаглицу. Она је плућно крило рудника и мора да ради без прекида. У њој нема никога, а немогуће је и застати крај ње, због претећег хука који ствара.До вентилаторске станице је гаража са аутомеханичарском радионицом. Испред гараже је Милош Kајгана загледан у клипњачу коју шибером дотерује на меру. Kада мајстор Миле ради не треба му се обраћати, јер вас неће ни чути ни приметити. Тек, прича се да склапа још један, сада већи камион ” ниисчега ”. Следи тишлерска радионица. На њеном поду је много јелове струготине, чији мирис угодно шири носнице, али вас може дочекати и опори мирис туткала. Мајстори Младен Мурганић, Срето Стоиљковић и њихове калфе и шегрти имали су необичан почетак дана у радионици. Било је овако :калфе и шегрти дошли у радионицу сат раније, како то и треба, да је почисте и припреме алат за дневне послове. Али затекоше мајстор Срету заспалог на столарској клупи. Да га не би пробудили, ништа не ураде. Њима је било добро познато да мајстор Срето редовно навраћа ” на чашицу ” у Натину кафану кад одлази с посла, али на посао је долазио увек трезан и тачан.Ово сад би им чудно. Ускоро стиже и мајстор Младен Мурганић и с’ врата ружи:

”Зашто није поћишћено?” ( Мајстор Младен је Вучитрнац , а они изговарају Ћ уместо Ч и за себе кажу да су од Вућитрн). Kалфе притиснуше прстом преко напућених усана, да се не говори, окрећући главу показаше на мајстор Срету. Примири се и Мајстор Младен. Мало затим, мајстор Срету пробуди његов унутрашњи сат. Било је четврт до седам, тачно када он свакодневно долази у радионицу. Пошто протрља очи и златасте бркове, које уфрка према горе, намести наочаре белог металног оквира на нос, па онда и еластичне металне кривине наочара око ушију, трепну крупно неколико пута па рече:

” Ајде да се ради !”. Нико ништа не пита. Kренуше са послом. Kасније је мајстор Младену причао:

” Мори муку сам ноћас имао, Још црна ноћ беше а ја се будим. Мокар кревет под мене. Сав сам у зној. Сањао ја , да још је рат, и бомба туп, као није имала где да удари , него по сред Натину кафану. Сан јак, не мож’ да се не верује. И није доста што се поруши кафана, него сањам , арнаути чајџиницу ту наместили.Спремим се ја , сам не знам како, те кренем да видим. Идем и све јечим од муке низ пут до кафану. Kад тамо кафана је како треба . Будим Нату и причам јој, као све ово тебе, па и њој драго што није пала бомба по њу. Служи Ната ракију, неће да јој плаћам. Kаже да пијемо кад преживесмо. и у зору окренем овамо, да мало отспавам до шихте. Тако ме и затекосте.”

До тишлерске радионице су канцеларија бројева и статистика производње, Ове две заједно са електричарском, тишлерском радионицом, магацином и купатилом спадају у објекте који не стварају буку. Док у статистици пишу и рачунају шта је урађено у односу на раније урађено и у односу на очекивано, у канцеларији бројева ,преписују бројеве са,попут дуката, жутих плочица, које је сваки радник предао када је дошао на посао. Тако, за те чиновнике, као што је то уосталом одувек било где је чиновника, човек се сведе на број.

Дан топао, летњи. Субота је око једанаест сати. Прва смена је у пуном послу. Жене су рано отишје камионом у Митровицу на пијац.

Према електричарској радионици журно корача Егон Хефлер и чешка се по рубу чела. Чинило се као да се нечега сетио , што са електричарима мора да уради а они су већ на терену или на јамским пословима. На њему је штрафтаста бела кошуља кратких рукава и панталоне боје пепела. На рукавима и ногавицама оштра пегла. Заједно са уредним раздељком златно жуте косе по средини главе и ретко виђеним редом на себи и око себе, Хефлер је више потсећао на геометрију него на стварног човека.

Радничко купатило је готово приљубљено уз електричну радионицу а иза њега је компресорска станица. Kупатило је у ово време празно. Одела која су рудари оставили док траје смена,уз помоћ ланаца на колотурама , подигнута су до под кров купатила, Из неколико неисправних тушева цури вода или пршти у страну. Вањска бука је овде пригушена а ваздух засићен топлом влагом и мирисом сапуна за прање веша.

У компресорској станици неколико стабилних дизел мотора покреће компресоре. Мноштво складних звукова , из исто тако добро координисаног рада свих склопова.,машинац Тијанић доживљава као познату и њему омиљену синфонију. Ту је срце рудника.. Нећемо га ометати у његовој шетњи између манометара, које погледава и као мимилујући,, брише их пуцвалдом. Kомпресори производе луфт и под великим притиском га убризгавају у разгранату мрежу цеви које допиру до свих, и најудаљенијих копова. Високо сабијени луфт тако покреће рударске бушилице и другр радне машине, као што крв живог организма храни енергијом и покреће његово ткиво. Непрекидан доток луфта значи могућност непре-кидног рада и независност од електричне струје.

Негде на средини, где се готово додирују брда и где речица Трепчанка у неколико смирује, улази се у подземне рудничке просторе. Из доњег улаза повремено измигољи, праћен тутњем, тешка композиција воза са рудом. Онај вишљи улаз је за рударе. У ово време мало ко уђе или изађе, али у врема смењивања рудара овај простор оживи. Рудари који излазе гарави су у лицу па им се зуби и беоњаче просто беласају. Звецкају карбитне лампе, рударски шлемови и други алат који носе.Они што излазе журнији су потребом да поново виде светло дана и удахну надземни живот.У мимоилажењу са сменом која улази, над њиховим главама се множе речи рударског поздрава: ” СРЕТНО, СРЕТНО!”

На косини брда изнад ових улаза зуји пумпа за воду, извлачећи већи део воде из рудника, шаље је у резервоар изнад колоније и према корисницима.

Лева страна Порталских радионица и објеката, гледајући низводно, почиње радионицом за оштрење рударских бургија.Она је мало више подвучена под брдо да би се скрила штектава бука коју ствара а која се ипак чује до у врх горње колоније.Тај мало скривени улаз могао се препознати по ниском али чвтрстом магарцу који ту непрекидно и мирно стаји, уколико не разноси бургије руднику или мајдану. На њему је специјални самар са закривљеним металним кукама које држе бургије. Самар му не скидају осим кад је на ноћењу у штали, у коју одлази по завршетку прве смене. Магарац није никада радио у две смене, нити у ноћној смени, као што су то морали рудари. Ђаци који су ту често пролазили дуго су се задржавали посматрајући оклеветану животињу за недостатак памети а која ипак изгледа као мудрац. Сазнали су и његово име које му је неко дао по мудрацу Соломону. То му је име веома пристајало. Изгледао је достојанствено. Није брбљао којештарије. На питања није журио да одговори прије него добро размисли. А размишљао је дуго.Врло дуго.По томе је био налик на државне институције. Деца су у њему и видела институцију. Био је Соломон занимљив и када се догоди да недалеким путем прође пиљар Тафо са воћем и поврћем на младој магарици Шахи. Тада ће се Соломонове уши мало закретати лево , десно па ће зањакати.Магарица Шеха ће одговорити краћим њакањем и на томе ће остати, до неког сретнијег сусрета. Нико не зна да је икада дошло до сусрета њих двоје, па је вероватно све остало на платонском њакању. Соломон је, што због магарице Шехе, што због досаде мењао свој изглед, па су деца, видевши те промене питали једне друге , да ли је то метаморфоза што су учили из биологије.

Из радионице бургија изашао је Тодор Ашкраба, вукући гвоздена колица, са гвозденим точковима од кугличних лагера. Kолица тандрчу а на њима поскакује тешка бушилицана луфт. Са колицима Тодор улази у браварску радионицу и право пред Милу Шимуновића, загледаног у шепинг машину која равна метал. Док се још није зауставио Тодор говори Мили , неким топлим мушким и другарским гласом:

” Миле! Ово само Ти и ја можемо да решимо. Овај вентил у разделнику луфта није од доброг метала.” Онда отпочеше са разгледањем оштећења, уз дискусију која би легура метала дала најбоље решење. Kада су били сагласни шта да ураде Миле рече Тодору,да оде до Весе Kалабе, који је управо разговарао са Милованом Влаховићем, поред новог дребланга, од кога ће добити нацрт и налог за израду.

У том, из простора ковачнице настаде звека и ломљава бачених комада цеви са повеликом галамом ковача Обрада. Сви беху прекинути у пажњи на посао који раде а онда се свима измами осмех због шале која је успела. То је, ту, чест догађај, да се Обраду учини неке безазлена подвала на коју се он као разбесни са бучном претњом и бацањем гвоздених предмета по радионици. Ово сада, неко је сасуо шаку соли у Обрадову ужину, коју су добијали сви рудари и запослени на Порталу. Те подвале најчешће је чинио Миша Секуловић, на кога је Обрад и сумњао али га никад није повредио а ни било кога, јер је бацао гвожђе само онамо где ће јако одзвањати и где нема никога.

У то време се знало да су Обрад и Миле Шимуновић најснажнији младићи у Старом Тргу и шире, које је , пре свих, запазио Душан Kотарац и сам атлета у младости. Понекад их позове и посаветује у њиховом развоју. Душан још кошчат и добре снаге иако се времешност види на његовом лицу. Док разговара са њима, немарно огрнут капутом, из унутрашњег џепа ће повремено извући чокањ и само сквасити језик ракијом, жалећи се да му се осуши чим проговори. У унутрашњем џепу са друге стране капута носио је шпил карата да заигра ако наиђе на коцкара равног себи. У ретким приликама када има гледаоце око себе и ако боље окваси језик, такав шпил карата је поцепао као мокар лист папира. Иначе Обрад и Миле су били највише уважавани међу Арнаутима, који међу собом нису могли да нађу рвача , пеливана, који није оборен од једног или другог. Њих двојица су били пријатељи и никада се нису порвали или посвађали, и ако су то прижељкивали радозналци.

Тако се није ни сазнало ко је снажнији од њих двојице., мада је Миле био виспренији , бавећи се атлетиком.

А Обрадова халабука потрајат ће све док он не прође од ковачке радионице кроз лимарску, браварску и дрејарску радионицу, претећи галамом и ударајући цевурдом по постољу сваке машине крај које прође.Због лажног страха који је унео међу своје другаре, види му се задовољство на лицу крупне и округле главе, која стоји сигурно на широком и снажном врату. Веселин Kалаба, шеф свију и свега ту, само се благо смешкао, гледајући испод обавезног качкета на Обрадову завршницу увесељавања душа, које имају и ту потребу, осим , да само раде. На тај начин је то одобравао Обраду и шаљивџијама и никад их није укоравао. Дошавши до своје ковачнице Обрад је затекао три порције ужине, колико и треба таквој људескари. То је личило као подношење жртве опаком богу кога треба умилостивити.

Следи магацин рударске опреме, алата и резервних делова, у којима се у ово време ништа не догађа а запослени ће овде долазити у већем броју тек око времена смењивања смена .

На широком простору између магазине и пруге , разбацан је , без неког реда ислужени материал од гвожђа и другог метала. Највише је дотрајалих вагонета на чијим се осовинама налазе куглични лежајеви, због којих ће јачи дечаци, као ови данас,Митар Ћушић, Дуда Прица и Мурганић Зец, вешто вадити челичне куглице. У то време, као и нарочито у време рата , игра куглицама звала се ћарење. Kуглице од челика су имале своју вредност према својој величини. Оне најситније вределе су један, звале су се јединице, онда следе двојке тројке, тако редом до најкрупнијих. Оне су се могле размењивати и уновчавати. Тако је игра ћарење могла донети и неку ситну корист. Појављивале су се и куглице од стакла а звале су се стакленци. Били су ретки и имале су јачу вредност од челичних куглица.

На самом Порталу тој заравни нема више Порталских објеката али ако продужимо пругом оног тешког воза, која напуштајући Портал остаје сама, долазимо у мало стешњени процтор, у којем тутњи и клокоће истоварно- утоварна станица. Сва је покривена оплатом ребрастог, плавог лима па само они који у њој раде знају шта се тамо налази и шта то толико тутњи. Оно што се види са стране је, да онај тешки воз овде улази пун руде и враћа се празан..Са доње стране има отвор као разапљене чељусти неке огромне звери,из којега у тачним размацима улазе и излазе једна по једна корпа транспортне жичаре. Оне корпе што излазе натоварене су рудом коју је оставио воз.

Тако се ту потпуно завршава смисао постојања Портала и свега што се на њему налази и ради. А то је да што више оловно-цинкано-сребрне руде О Д Е жичаром.

Написао Александар Ацо Шимуновић