Сећање на Ђорђа Елека
Нас Ђорђе- Ђоко Елек родио се у Врњачкој Бањи 1943 године, од оца Милана и мајке Драгиње који су у рудник Трепчу дошли из места Обрња -Улог у Херцеговини.
У овој честитој осмочланој породици владала је љубав и хармонија упркос немаштини и тешком раду.
Чика Милан је својих пет синова и једну кћер звао својим пилићима а они су израсли у лепе и паметне људе којима су се поносили и они који су их одхранили и ишколовали али и сви ми који смо са њма расли и дружили се.
У њиховој кући пећ бубњару је по целу ноћ ложила њихова мама Драгиња јер је њих шесторо у сменама учило. И данас не знам ко је од кога био бољи ђак, човек, спортиста, брат, друг, пријатељ.
Нас Ђоко је био бриљантан ђак, студент, тенисер, рукометаш…
Још као дете био је врло озбиљан, одговоран али и врло духовит. Специфичан, рекла бих, продуховљен смисао за хумор га је такође издвајао од нас осталих. Поседовао је и неку господственост којом је зрачио. Па ипак кад год би био са нама осећали смо се као да се никад нисмо ни раздвајали, као да смо једна породица. Јер он је знао да брине најпре о својој породици, супрузи и ћеркама, својој и старијој и млађој браћи, својој сестри.
Губитак његовог најмлађег брата Владе био је непреболан за све, а за њега посебно.
Па ипак се потрудио да свој живот по одласку у пензију организује тако да и даље остане стуб своје породице, да се врати животу у природи баш као што смо га имали на обронцима Копаоника одакле је дошао, сигурно не слуцајно, у Лазаревац, град рудара. Да одржи нова и стара пријатељства започета у Старом Тргу, првом тунелу и кос. Митровици.
До краја је тежио да се наша мала заједница потомака рудара Трепче очува . Несебично је даровао своју енергију, вољу и знање у остваривању идеја да оставимо трајан траг о нашем постојању, нашем животу у Старом Тргу, Првом Тунелу, на Косову и Метохији зашто смо му бескрајно захвални.