Када се помену несреће у нашем руднику, увек се сетим једне, за мене велике рударске несреће
Киша је падала. Сирена пара ноћ. Завијање јавља да се догодила несрећа у руднику. Тај њен звук распознајемо сви од најстаријег до најмлађег становника Старог Трга.
Мој отац, Антељевић Новица, члан Чете за спасавање, устаје и облачи се већ стеченом брзином. Истрчава из куће. Киша пљушти. Из кућа излазе и остали очеви. Журе према Порталу, према улазу у рударско окно.За њими полазе сви, одрасли а и ми деца свих узраста. Жене-мајке, чији су мужеви у трећој смени међу првима су код старог окна – улаза у рудник (изнад машинске радионице испод “oјса”). На узвишењу изнад улаза у рудник окупљамо се. Нико нас децу није ни покушао да спречи и заустави да по киши не трчимо и дођемо код окна. Не зна се још чији су очеви у руднику. Питамо се, има ли повређених? Нико не сме да пита има ли погинулих?
Сирена поново завија. И урла и цвили. Кажу нам, позива поново Чету за спасавање. Не, сиреном нас и обавештавају да се десила велика несрећа у руднику и да има погинулих. То знамо, није ово први пут. Ко зна колико смо пута овако обавештавани.
Страх, стрепња а можда и нада… Са стрепњом ишчекивање првих вести из рудника. Зна се ко је био у трећој смени у јами, а нико не може да каже ко је остао у јами, повређен или погинуо. Враћају нас кући. Не одговара нам. Чини нам се да ћемо ту, испред окна помоћи онима у јами. Вест је брзо стигла. Има погинулих. Затрпани су и до њих ће је тешко доћи. Проноси се вест да је међу затрпаним Мицевски Владо. Отац троје деце. Лазо… година, Наташа… година и Мићо петнаест месеци… Затрпана су четири рудара.
Погинули рудари извађени су из јаме после четири – пет дана. Туга, бол и жалост надвила се над становницима Старог Трга, по ко зна који пут. Ми деца, ђаци идемо по двориштима – баштама у Колонији и беремо сваки цвет хризантеме, георгине, руже и другог цвећа и плетемо венце за погинуле очеве наших другова.
Полазак поворки испред станова погинулих, оглашава опет сирена и завија све до изласка из Старог Трга на путу за Кос.Митровицу. Њен звук и завијање, осећамо као плач. Сви смо у поворци. Одрасли и деца. Сирена непрекидно завија, уз њено завијање опраштамо се од погинулих рудара и испраћамо их на вечни починак. Ово се речима и не може исказати. То је осећај туге и бола који остаје и траје, код свих нас који смо расли са рударском сиреном и слушали је, нажалост, врло често.
Да, ми деца Старог Трга можемо рећи да смо имали посебно детињство. И данас, прва помисао на наш Стари Трг, намеће сећање прво на ту рударску сирену која је пратила и наш живот.
Љубиша Самарџић, глумац и редитељ, истиче да је дете рударског радникарудника Голеш код Приштине, рудника у Македонији и Јелашнице код Нишке Бање.Сећа се рударских сирена и каже ” Као дете, упамтио сам рударске злокобне сирене које су често најављивале зло и несрећу. У мојим детињим сликама остале су сузе и лица мајки и жена пред копом и њихове упитне очи: да ли су им доле остали отац, брат, син,род или комшија? Одрастање у немаштини и хармонији у породици највредније је што сам понео од куће.”
написала Слободанка Сташић