Опроштај од Моше Миливојевића у Новом Саду.
Рођен је у Трепчи, од оца Антонија и мајке Милице које је судбина и љубав у необичној причи спојила. Антоније је службом дошао из кршевите Далмације да би у срцу Космета, у Србици срео љубав свог живота. Одвео ју је у Трепчу где су изродили троје дивне деце. И када се чинило да њиховој срећи нема краја, Милица је изненада остала удовица а да је најмладја ћерка имала само годину дана. Тако је наш Моша веома рано постао и остао глава породице, а био је весело , паметно и несташно дете. Са 16 година је отишао у војну школу. Кад год је долазио кући на распуст сви смо му се радовали, исто онолико колико и он. Јер је већ тада био прави шармер. А када је израстао у официра сви смо се дичили њиме. И многи су баш због њега обукли униформу и кренули његовим путем. У тој униформи као тенкиста прошао је целу Југославију и свуда био омиљен и драг. Било је у њему много тога боемског што се не очекује од војника какав је на послу био. У Банату је срео своју Нату и добио своју Сању којима је био одан и привржен до краја живота. И многима од нас из старог краја који смо имали срећу да живимо у његовој близини био је као други родитељ. Од њега смо много тога могли научити радовао се окупљањима трепчанаца, радовао се сваком од нас и био несрећан заједно са нама због Косова и Метохије и нашег завичаја.
Мало је људи, војника, какав је био наш Моша.
