Крајем септембра 2008 године, у Звечану је изненада преминуо наш земљак Милан Шимуновић – од миља зван АБА у својој 55 години.
Родио се и живео у честитој породици Шимуновића од оца Милета и мајке Милеве у Старом Тргу. Отац Миле био је сјајан радник у руднику Трепча а мајка Милева је одгајала својих троје деце: Драгана, Милана и Љиљу; и окупљала и остале чланове шире породице Шимуновића. Аба је био необично весело и умиљато дете.Сва деца из суседства су га обожавала. Многи су искрено патили када се он рано одвојио од куће и пошао у Призрен у школу за децу са оштећеним слухом. Зато су његови родитељи стегли срце и пустили га да одлепрша тамо где ће га учени људи научити свему оном што они нису могли. А када је он покупио знање које су му у школи пружили вратио се у Косовску Митровицу где је изучио занат који је усавршио радећи на одржавању разних постројења у Трепчи. Наравно, био је велика подршка својој сестри која је морала проћи цео његов пут одрастања и уклапања у свакодневни живот.
Аба је просто зрачио, све га је инересовало и свуда где га је било. У Удружењу глувих, међу спортистима… Био је дизач тегова, каратиста (црни појас је имао). На такмичењима вариоца освајао је увек прва места. Био је и иноватор. Јако је се интересовао за компјутере и путем интернета неговао је пријатељства са људима из целог света.
Љубав његовог живота је његова Мира са којом се оженио и са којом се најбоље разумео. У Звечану су живели са родитељима, а када је отац Миле умро наставио је да ради у његовој радионици и да брине о мајци Милеви која је тешко болесна.
Умро је за компјутером у разговору са пријатељем из Америке.
Лака му била древна звечанска земља а чланови удружења Трепчанаца опраштају се са рударским:
МИЛАНЕ , С Р Е Ћ Н О З А Н А В Е К
(Око овог текста помогао Мики Златковић)