Posts Tagged ‘Додај нову ознаку’

Sreto

четвртак, децембар 18th, 2008

Napisao Aleksandar Šimunović

Sreto

Sreto Stoiljković tišler, otac je i domaćin brojne i ugledne porodice Stoiljković. Pamtimo ga kao nesvakidašnji lik, drugačiji i samo svoj a opet naš.Voljen i poštovan od svih.Glavu mu je redovno pokrivao kačket kratkog oboda ispod kojeg je uokrug izvirivala seda kovrdžava kosa.Na nosu je imao obavezne naočare belog metalnog okvira a nad njima čekinjaste i zlataste obrve.Iste boje behu mu i brkovi, ufitiljeni prema gore a na krajevima razasuti. Sve ostalo na tom licu kao da nije bilo važno ,pa nije ni upamćeno.

E taj čika Sreto, kako su ga svi zvali, svakodnevno se kretao po istoj zatvorenoj putanji. Bio je jutrom tačan u stolarskoj radionici, precizan u onome što radi a po završetku posla isto tako tačno je stizao u Natinu kafanu.Iz kafane je kretao po dobro odmaklom mraku prema stanu u Zrmanji,najčešće mirno i nečujno, a bilo je dana kada mu je bila mila pesma, koju je pevao celim putem.U pesmi se pominje Rada i stado,iza čega sledi pripev koji je samo on znao,"di-daj-di-daj-daj" Ukućani Stoiljković znali su kada se čuje pesma da je to znak da se treba skloniti kod komšija dok čika Sreto u stanu ne uradi završnicu. Završnica se sastojala od povelike galame a da se nikada nije znalo ni zašto ni na koga, i bučnom premeštanju nameštaja i stvari po stanu. Zbog toga nije bilo dobro da još neko bude na tom prostoru.

I to se sve brzo završavalo jer je čika Sreto ubrzo zaspaoa ukućani se vratili, pospremili stan i sutrašnji dan je mogao da počne kao da se ništa nije događalo.

Čika Sreto je i dalje ostajao jednako cenjen i poštovan od svih, kao da nam je samo takav bio potreban.

Мрдак

четвртак, децембар 18th, 2008

Написао  Александар Шимуновић

Мрдак

Нико није сазнао његово право име.Једноставно сви су га звали Мрдак.Није му било потребно презиме,јер других Мрдака није било. Нико не зна одакле је и зашто дошао. Нико му није видео косу испод плитке шајкаче.Безуб,тешко и  погрешно је говорио. Самац,становао је у банкаузу и радио, по дечијим схватањима на најважнијем послу. Цепао је карте на улазу у биоскопску салу Старог Трга.У беспарици и жељи да се види сваки филм и по неколико пута, деца су у Мрдаку видели моћног добротвора, ако их пусти без карте или неразумљивог поганца, ако их не пусти. У својој ревности према послу Мрдак је морао да уложи много труда да доскочи дечацима у њиховом продирању ка магичном биоскопском платну. Вадио их је из свих могућих кутака и споредних просторија и износио као пилиће на двориште.Највише главобоље задавао му је, дечак по имену Милан Шипка, који је наваљивао неуморно, док неким својим лукавством или лепотом свога осмеха није омекшао Мрдаково срце. Па када је пустио Милана, Мрдак је позвао и осталу децу да уђу без улазнице.

Мрдак је знао и који ће следећи филм бити на репертоару, па су га деца редовно испитивала о томе. А када је тре- бала доћи Пепељуга,Мрдак је то, такође знао, па на питање дечице који је следећи филм,одговарао, м е м е љ у г а. Дечији смех се ваљао према порталу.

Нико се, такође не сећа , када је Мрдак поцепао последљу карту и како му се Милан Шипка скинуо са врата и са врата кино сале.

Митровданске задушнице 5.новембра 2005.године

уторак, децембар 16th, 2008

 Написала Слободанка Сташић

 Митровданске задушнице 5.новембра 2005.године

 

      Враћамо се са литургије из Бањске.Служио је владика рашко –призренски Артемије. Недељковић Зорица и ја придружујемо се Мицевски Мићи, који иде сам према аутобусу. Питамо Мићу  за брата Лазу и сестру Наташу. Почињемо причу, да се сећамо када је његов отац Владо погинуо у руднику.

-Да, имао сам тада само петнаест месеци, kaже Мићо. У јесен- септембар 1953.године. Имам слике са сахране. Погинула су четири рудара. Затрпани су у руднику…

       Идемо у Кос. Митровицу. Да, Мићо сада педесетогодишњак а тада петнаестомесечна беба, данас прича нама о тој великој рударској несрећи. Човек коме је рудник узео оца, родитеља који му је увек недостајао. Можда ми се учинило, али није, Мићин глас је подрхтавао када нам је причао шта он зна о погибији оца Владе. Да ли ће Мићо данас наћи очев гроб, да ли ће га видети осрнављеног, можда и уништеног са стрепњом сам се запитала ?

     Улазимо у део Кос. Митровице, који су сада прозвали јужна Митровица, нама забрањен од јула 1999.године. Пролазимо поред железничке станице, рампе, Ситничког насеља, путем којим сам пролазила толико година, на путу за Стари Трг. Нема главног улаза у гробље. Срушено је све. Идемо около.Из два аутобуса излазимо, сви са стрепњом шта ћемо наћи, а више, да ли ћемо наћи гробове наших најмилијих. Имамо само пола сата за обилазак гробова, потсећа нас Ћамиловић Рада и моли да то и отпоштујемо.

Улазимо на гробље и журимо у свим правцима, прескачући шибље. Наилазимо на препреке, високо растиње, ужурбано тражимо пролазе до гробова. Свуда срушени и поломљени споменици. Знам да нећу стићи да пронађем и обиђем гробове рођака и пријатеља које бих  желела. На гробу Мире Дозет Антељевић, слика на мермеру избодена. Зар њој, која је толико људског и племенитог пружала радницима рудника и коју су сви ценили и поштовали.У том тренутку помислих на стихове Милана Ракића из песме“ Симонида. Ово никад не би урадио нико из окружења у коме смо живели и радили. Налазим и остале оштећене или срушене споменике. Чујем гласове : Не могу да пронађем гроб, маме тате, сестре, брата, деде, бабе……….Нема споменика, срушени су ,изваљени из постоља, са натписима према земљи, да се не би видело чији су.  Неко гласно прича :“ Ја понела прибор, маказе, мотику, рукавице да средим гроб, а шта ћу сада, не могу гроб да пронађем. Од шибља не могу да приђем а понела сам цвеће, иако су нам рекли да га не носимо,“ жали се друга. Нема  више капеле на средини гробља, згариште и рушевина. Нигде читавог споменика око капеле . Сви срушени. Журим према излазу из гробља. Споменик нашег младића Вукмировић Љубише , оштећен. Нема бисте а све што се могло уништити, уништено је. И даље чујем гласове: нисам нашла мамин и татин гроб, сестрин,……………Чујем моју Данку Аџић, није могла да пронађе сестрин гроб , гроб наше Љубице Аџић. А дошла је, иако болесна да га после толико година обиђе.

Чујемо позиве да напустимо гробље , да већ каснимо. Време које смо провели на гробљу прошло је као трен. Остаде толико гробова које нисмо могли да обиђемо.

       У аутобусу смо.  Негодујемо, огорчени, сви у грчу, болу, шоку, због оног што смо видели.На одећи нам остаци траве, сувих гранчица, шибља, чичци. Не сметају нам и не скидамо их. У шоку, понављамо речи: страшно, ужасно, зар ово у двадесетпрвом веку у присуству, назови цивилизованог света.

         Касније у аутобусу,  смењују се слике доживљеног. Пошла сам некад познатом стазом, препрека шибље, враћање и тражење могућег пролаза, кроз ниже растиње. Журим, спотичем се. Сви нешто говоре. Можда нам је лакше , да онако гласно причамо- вичемо : где је споменик, нема споменика, изваљен је лицем на земљи, не знам да ли је тај, не могу да приђем од шибља, нисам га нашла…….

Све ово што смо видели болело је и боли. Зашто хоће да нам униште ове неизбрисиве  трагове нашег постојања на овим нашим просторима, питање је на које нема одговора ?

       Од кога и како да тражимо да се гробље среди, очисти од корова и шибља, оштећени споменици да се поправе а унуштени да се обнове? !. Како то тражити када већ пуних шест година они који су остали да живе на Косову и Метохији, живе у тешким и све тежим условима и када је уништена имовина огромне вредности.

 

  Симонида – Милан Ракић

……………………………………………

Ископаше ти очи, лепа слико !

Вечери једне, на каменој плочи,

Знајући да га тад не види нико,

Арбанас ти је ножем изб о очи !

Рударска сирена

уторак, децембар 16th, 2008

 

Рударска сирена

 написала Слободанка Сташић

Када се помену  несреће у нашем руднику, увек се сетим једне, за мене , велике рударске несреће

      Киша је падала. Сирена пара ноћ. Завијање јавља да се догодила несрећа у руднику. Тај њен звук распознајемо сви од најстаријег до најмлађег становника Старог Трга.

Мој отац, Антељевић Новица, члан Чете за спасавање, устаје и облачи се већ стеченом брзином. Истрчава из куће. Киша пљушти. Из кућа излазе и остали очеви. Журе према Порталу, према  улазу у рударско окно.За њими полазе сви, одрасли  а и  ми деца свих узраста. Жене-мајке,  чији су мужеви у трећој смени међу првима су код старог окна- улаза у рудник( изнад машинске радионице испод oјса). На узвишењу изнад улаза у рудник окупљамо се. Нико нас децу није ни покушао да спречи и заустави да по киши не трчимо и дођемо код окна. Не зна се још чији су очеви у руднику. Питамо се , има ли повређених ? Нико не сме да пита има ли погинулих?

     Сирена поново завија. И урла и цвили. Кажу нам,  позива поново Чету за спасавање. Не , сиреном нас и обавештавају  да се десила велика несрећа у руднику и да има погинулих. То знамо, није ово први пут. Ко зна колико смо  пута овако обавештавани.

    Страх, стрепња а можда и нада…… Са стрепњом исчекивање првих вести из рудника. Зна се ко је био у трећој смени у јами, а нико не може да каже ко је остао у јами, повређен или погинуо. Враћају нас кући. Не одговара нам. Чини нам се да ћемо ту,  испред окна помоћи онима у јами. Вест је брзо стигла. Има погинулих. Затрпани су и до њих ће је тешко доћи. Проноси се вест да је међу затрпаним Мицевски Владо. Отац троје деце. Лазо……. година, Наташа …….., година и Мићо петнаест месеци………Затрпана су четири рудара.

    Погинули рудари извађени су из јаме после четири- пет дана. Туга, бол и жалост надвила се над становницима Старог Трга, по ко зна који пут. Ми деца, ђаци идемо по двориштима –баштама у Колонији и беремо сваки цвет хризантеме, георгине, руже и другог цвећа и плетемо венце за погинуле очеве наших другова .

Полазак поворки испред станова погинулих, оглашава опет сирена и завија све до изласка из Старог Трга на путу за Кос.Митровицу. Њен звук и завујање , осећамо као  плач. Сви смо у поворци. Одрасли и деца. Сирена непрекидно завија, уз њено завијање опраштамо се од погинулих рудара и испраћамо их на вечни починак. Ово се  речима и не може исказати. То је осећај туге и бола који остаје  и траје, код свих нас који смо расли са рударском сиреном и слушали је , нажалост, врло често.

     Да , ми деца Старог Трга можемо рећи да  смо имали посебно детињство. И данас , прва помисао на наш Стари Трг, намеће сећање, прво на ту рударску сирену која је пратила и наш живот.

Љубиша Самарџић, глумац и редитељ, истиче да је дете рударског радникарудника Голеш код Приштине, рудника у Македонији и Јелашнице код Нишке Бање.Сећа се рударских сирена и каже “ Као дете, упамтио сам рударске злокобне сирене које су често најављивале зло и несрећу. У мојим детињим сликама остале су сузе и лица мајки и жена пред копом и њихове упитне очи: да ли су им доле остали отац, брат, син,род или комшија? Одрастање у немаштини и хармонији у породици највредније је што сам понео од куће.“

 

Милић Илија и Станица (Колашинка)

недеља, август 31st, 2008

 

3. ЗГРАДА (најдоњи ред)

 

 У стану - 3.2 су становали ; Милић Илија и Станица (Колашинка)


Милић Илија                                   

Милић Станица 

 

 

 

Потомци -Милић Илије и Станице

 
1
 син
Крста – Буцко
снаха 
Лепосава 
унук 
 
2
 ћерка
Јованка 
 
 
 
 
3
 син
Драшко