Портал

 







 

Portal

Portal u Starom Trgu, za ljude koji su tu živeli, ima drugačije i šire značenje od uobičajenog pojma portala. Za Starotržane je portal Portal. To je centralno mesto svih zbivanja i svega najvažnijeg što mora jedan rudnik da ima. Kroz Portal prolaze svi koji dolaze ili odlaze. Na Portalu su se obavljale sve pripreme za otvaranje rudničkih okana i kopova. Portal obezbeđuje život rudarima u oknima i život svih instalacija.za kopanje i odvoz rude. Zbog toga je na Portalu vrlo živo. Nekoliko puta u danu nalik je mravinjaku. Na portalu neprekidno, danju,i noću tutnji, škripi,klokoće,cvili, brekće, huči, čekića, zuji, bruji, šišti, pišti, pa i tuli, da bi se samo povremeno između svega toga čuo neki prodorniji ljudski glas koji nekog doziva, viče ili nariče a vrlo retko će se čuti da neko peva ili da se smeje. 

Portal je najveća ravna površina u Starom Trgu. Ta zaravn je tu bila potrebna a nije je bilo. Nju su ljudi, pre svega ostalog, morali da naprave.Napravljene su i druge manje zaravni gde je trebalo, jer u vrletnom okruženju Starog Trga, nije bilo prirodne zaravni, ni koliko da se postavi kokošije jaje da miruje a da se ne otkotrlja. Bez portala i bez onoga na portalu ne bi bilo moguće ući u rudničke kopove.Portal počinje na onom mestu gde se Rečica Trepčanka širi, prelazeći u neki mirniji tok, da bi se posle tristotinjak metara opet obrušila. Na prostoru Portala rečica je  prekrivena celom njegovom dužinom, pa je dobijen veći nepokidan zaravnjen prostor. Pošto u podnožju visija, koje okružuju Portal, nema većih tragova kopanja, što bi značilo da je ravan Portala nastala zasipanjem materijala koji je iznošen iskopavanjem ulaza i podzemnih hodnika prema rudama. Tlo Portala je vrlo tvrdo i kada se ono pogleda po sunčanom vremenu,njegove čestice svetlucaju.To su čestice rudača. Sredinom Portala prolaze put i pruga naporedo. Pruga spaja jamski izvoz rude prema utovarnoj stanici, za žičani prevoz do topionice. Tom prugom do dva puta u satu prolazi voz sa vagonima natovarenim rudom. Od težine olovno-cinkane rude i silne gvožđurije voza, pruga i tlo pod njim prosto uležu, stvarajući mukli tutanj od kojega se nenaviklima podiže utroba i zastaje dah. Put kraj pruge je za kolski saobraćaj i povezuje Portal sa gornjim delovima Starog Trga. a nizvodno vodi do Prvog Tunela i  Kosovske Mitrovice.

 Sa obe strane pruge i puta, uzdužno po Portalu, nalazi se radioničke zgrade i drugi instalacioni objekti. S početka Portala, gledajući nizvodno, na desnoj strani je ventilatorska stanica, koja pravi veliku šištavu buku, izbacujući vrlo visoko beličastu izmaglicu. Ona je plućno krilo rudnika i mora da radi bez prekida. U njoj nema nikoga, a nemoguće je i zastati kraj nje, zbog pretećeg huka koji stvara.Do ventilatorske stanice je garaža sa automehaničarskom radionicom. Ispred garaže je Miloš Kajgana zagledan u klipnjaču koju šiberom doteruje na meru. Kada majstor Mile radi ne treba mu se obraćati, jer vas neće ni čuti ni primetiti. Tek, priča se da sklapa još jedan, sada veći kamion           “ niisčega “. Sledi tišlerska radionica. Na njenom podu  je mnogo jelove strugotine, čiji miris ugodno širi nosnice, ali vas može dočekati i opori miris tutkala. Majstori Mladen Murganić, Sreto Stoiljković i njihove kalfe i šegrti imali su  neobičan početak dana u radionici. Bilo je ovako :kalfe i šegrti došli u radionicu sat ranije, kako to i treba, da je počiste i pripreme alat za dnevne poslove. Ali zatekoše majstor Sretu zaspalog na stolarskoj klupi. Da ga ne bi probudili, ništa ne urade. Njima je bilo dobro poznato da majstor Sreto redovno navraća “ na čašicu “ u Natinu kafanu kad odlazi s posla, ali na posao je dolazio uvek trezan i tačan.Ovo sad bi im čudno. Uskoro stiže i majstor Mladen Murganić i s’ vrata ruži:

“ Zašto nije poćišćeno?“ ( Majstor Mladen je Vučitrnac , a oni izgovaraju Ć umesto Č i za sebe kažu da su od Vućitrn). Kalfe  pritisnuše prstom preko napućenih usana, da se ne govori, okrećući glavu pokazaše na majstor Sretu. Primiri se i Majstor Mladen. Malo zatim, majstor Sretu probudi njegov unutrašnji sat. Bilo je četvrt do sedam, tačno kada on svakodnevno dolazi u radionicu. Pošto protrlja oči i zlataste brkove, koje ufrka prema gore, namesti naočare belog metalnog okvira na nos, pa onda i elastične metalne krivine naočara oko ušiju, trepnu krupno nekoliko puta pa reče:

“ Ajde da se radi !“.Niko ništa ne pita. Krenuše sa poslom. Kasnije je majstor Mladenu pričao:

“ Mori muku sam noćas imao, Još crna noć beše a ja se budim. Mokar krevet pod mene. Sav sam u znoj. Sanjao ja , da još je rat, i bomba tup, kao nije imala gde da udari , nego po sred Natinu  kafanu.  San jak, ne mož’ da se ne veruje. I nije dosta što se poruši kafana, nego sanjam , arnauti čajdžinicu tu  namestili.Spremim se ja , sam ne znam kako, te krenem da vidim. Idem i sve ječim od muke niz put do kafanu. Kad tamo kafana je kako treba . Budim Natu i pričam joj, kao sve ovo tebe, pa i njoj drago što nije pala bomba po nju. Služi Nata rakiju, neće da joj plaćam. Kaže da pijemo kad preživesmo. i u zoru okrenem ovamo, da malo otspavam do šihte. Tako me i zatekoste.“

Do tišlerske radionice su kancelarija brojeva i statistika proizvodnje, Ove dve zajedno sa električarskom, tišlerskom radionicom, magacinom i kupatilom spadaju  u objekte koji ne stvaraju buku. Dok u statistici pišu i računaju šta je urađeno u odnosu na  ranije urađeno i u odnosu na očekivano, u kancelariji brojeva ,prepisuju brojeve sa,poput dukata,  žutih pločica, koje je svaki radnik predao kada je došao na posao. Tako, za te činovnike, kao što je to uostalom oduvek bilo gde je činovnika, čovek se svede na broj.

Dan topao, letnji. Subota je oko jedanaest sati. Prva smena je u punom poslu. Žene su rano otišje kamionom u Mitrovicu na pijac.

Prema električarskoj radionici žurno korača Egon Hefler i češka se po rubu čela. Činilo se kao da se nečega setio , što sa električarima mora da uradi a oni su već na terenu ili na jamskim poslovima. Na njemu je štraftasta bela košulja kratkih rukava i pantalone boje pepela. Na rukavima i nogavicama oštra pegla. Zajedno sa urednim razdeljkom zlatno žute kose po sredini glave i retko viđenim redom na sebi i oko sebe, Hefler je više potsećao na geometriju nego na stvarnog čoveka.

Radničko kupatilo je gotovo priljubljeno uz električnu radionicu a iza njega je kompresorska stanica. Kupatilo je u ovo vreme prazno. Odela koja su rudari ostavili dok traje smena,uz pomoć lanaca na koloturama , podignuta su do pod krov kupatila, Iz nekoliko neispravnih tuševa curi voda ili pršti u stranu. Vanjska buka je ovde prigušena a vazduh zasićen toplom vlagom i mirisom sapuna za pranje veša.

U kompresorskoj stanici nekoliko stabilnih dizel motora pokreće kompresore. Mnoštvo skladnih zvukova , iz isto tako dobro koordinisanog rada svih sklopova.,mašinac Tijanić doživljava kao poznatu i njemu omiljenu sinfoniju. Tu je srce rudnika.. Nećemo ga ometati u njegovoj šetnji između manometara, koje pogledava i kao mimilujući,, briše ih pucvaldom. Kompresori proizvode luft i pod velikim pritiskom ga ubrizgavaju u razgranatu mrežu cevi koje dopiru do svih, i najudaljenijih  kopova. Visoko sabijeni luft tako pokreće rudarske bušilice i drugr radne mašine, kao što krv živog organizma hrani energijom i pokreće  njegovo tkivo. Neprekidan dotok lufta znači mogućnost nepre-kidnog  rada i nezavisnost od električne struje.

Negde na sredini, gde se gotovo dodiruju brda i gde rečica Trepčanka u nekoliko smiruje, ulazi se u podzemne rudničke prostore. Iz donjeg ulaza povremeno izmigolji, praćen tutnjem, teška kompozicija voza sa rudom. Onaj višlji ulaz je za rudare. U ovo vreme    malo ko uđe ili izađe, ali u vrema smenjivanja rudara ovaj prostor oživi. Rudari koji izlaze garavi su u licu pa im se zubi i beonjače prosto belasaju. Zveckaju karbitne lampe, rudarski šlemovi i drugi alat koji nose.Oni što izlaze žurniji su  potrebom da ponovo vide svetlo dana i udahnu nadzemni život.U mimoilaženju sa smenom koja ulazi, nad njihovim glavama se množe reči rudarskog pozdrava: “ SRETNO, SRETNO!“

Na kosini brda iznad ovih ulaza zuji pumpa za vodu, izvlačeći veći deo vode iz rudnika, šalje je u rezervoar iznad kolonije i prema korisnicima.

Leva strana Portalskih radionica i objekata, gledajući nizvodno, počinje radionicom za oštrenje rudarskih burgija.Ona je malo više podvučena pod brdo da bi se skrila štektava buka koju  stvara a koja se ipak čuje do u vrh gornje kolonije.Taj malo skriveni ulaz  mogao se prepoznati po niskom ali čvtrstom magarcu koji tu neprekidno i mirno staji, ukoliko ne raznosi burgije rudniku ili majdanu.    Na njemu je specijalni samar sa zakrivljenim metalnim kukama koje drže burgije. Samar mu ne skidaju osim kad je na noćenju u štali, u koju odlazi po završetku prve smene. Magarac nije nikada radio u dve smene, niti u noćnoj smeni, kao što su to morali rudari. Đaci koji su tu često prolazili dugo su  se zadržavali posmatrajući oklevetanu životinju za nedostatak pameti a koja ipak izgleda kao mudrac. Saznali su i njegovo ime koje mu je neko dao po mudracu Solomonu. To mu je ime veoma pristajalo. Izgledao je dostojanstveno. Nije brbljao koještarije. Na pitanja nije žurio da odgovori prije nego dobro razmisli. A razmišljao je dugo.Vrlo dugo.Po tome je bio nalik na državne institucije. Deca su u njemu i videla instituciju. Bio je Solomon zanimljiv i kada se dogodi da nedalekim putem prođe piljar Tafo sa voćem i povrćem na mladoj magarici Šahi. Tada će se Solomonove uši malo zakretati levo , desno pa će zanjakati.Magarica Šeha će odgovoriti kraćim njakanjem i na tome će ostati, do nekog sretnijeg susreta. Niko ne zna da je ikada došlo do susreta njih dvoje, pa je verovatno sve ostalo na platonskom njakanju. Solomon je, što zbog magarice Šehe, što zbog dosade menjao svoj izgled, pa su deca, videvši te promene pitali jedne druge , da li je to metamorfoza što su učili iz biologije.

Iz radionice burgija izašao je Todor Aškraba, vukući gvozdena kolica, sa gvozdenim točkovima od kugličnih lagera. Kolica tandrču a na njima poskakuje teška bušilicana luft. Sa kolicima Todor ulazi u bravarsku radionicu i pravo pred Milu Šimunovića, zagledanog u šeping mašinu koja ravna metal. Dok se još nije zaustavio Todor govori Mili , nekim toplim muškim i drugarskim glasom:

“ Mile! Ovo samo Ti i ja možemo da rešimo. Ovaj ventil u razdelniku lufta nije od dobrog metala.“ Onda otpočeše sa razgledanjem oštećenja, uz diskusiju koja bi legura metala dala najbolje rešenje. Kada su bili saglasni šta da urade Mile reče Todoru,da ode do Vese Kalabe, koji je upravo razgovarao sa Milovanom Vlahovićem, pored novog dreblanga, od koga će dobiti nacrt i nalog za izradu.

U tom, iz prostora kovačnice nastade zveka i lomljava bačenih komada cevi sa povelikom galamom kovača Obrada. Svi behu prekinuti u pažnji na posao koji rade a onda se svima izmami osmeh zbog šale koja je uspela. To je, tu, čest događaj, da se Obradu učini neke bezazlena podvala na koju se on kao razbesni sa bučnom pretnjom i bacanjem gvozdenih predmeta po radionici. Ovo sada, neko je sasuo šaku soli u Obradovu užinu, koju su dobijali svi rudari i zaposleni na Portalu. Te podvale najčešće je činio Miša Sekulović, na koga je Obrad i sumnjao ali ga nikad nije povredio a ni bilo koga, jer je bacao gvožđe samo onamo gde će jako odzvanjati i gde nema nikoga.

U to vreme se znalo da su Obrad i Mile Šimunović najsnažniji mladići u Starom Trgu i šire, koje je , pre svih, zapazio Dušan Kotarac i sam atleta  u mladosti. Ponekad ih pozove i posavetuje u njihovom razvoju. Dušan još koščat i dobre snage  iako  se vremešnost vidi na njegovom licu. Dok razgovara sa njima, nemarno ogrnut kaputom, iz unutrašnjeg džepa će povremeno izvući čokanj i samo skvasiti jezik rakijom, žaleći se da mu se osuši čim progovori. U unutrašnjem džepu sa druge strane kaputa nosio je špil karata da zaigra ako naiđe na kockara ravnog sebi. U retkim prilikama kada ima gledaoce oko sebe i ako bolje okvasi jezik, takav špil karata  je pocepao kao mokar list papira. Inače Obrad i Mile su bili najviše uvažavani među Arnautima, koji među sobom nisu mogli da nađu rvača , pelivana, koji nije oboren od jednog ili drugog. Njih dvojica su bili prijatelji i nikada se nisu porvali ili posvađali, i ako su to priželjkivali radoznalci.

Tako se nije ni saznalo ko je snažniji od njih dvojice., mada je Mile bio vispreniji , baveći se atletikom.

A Obradova halabuka potrajat će sve dok on ne prođe od kovačke radionice kroz limarsku, bravarsku i drejarsku radionicu, preteći galamom i udarajući cevurdom po postolju svake mašine kraj koje prođe.Zbog lažnog straha koji je uneo među svoje drugare, vidi mu se zadovoljstvo na licu krupne i okrugle glave, koja stoji sigurno na širokom i snažnom vratu. Veselin Kalaba, šef sviju i svega tu, samo se blago smeškao, gledajući ispod obaveznog kačketa na Obradovu završnicu uveseljavanja duša, koje imaju i tu potrebu, osim , da samo rade. Na taj način je to odobravao Obradu i šaljivdžijama i nikad ih nije ukoravao. Došavši do  svoje kovačnice Obrad je zatekao tri porcije užine, koliko i treba takvoj ljudeskari. To je ličilo kao podnošenje žrtve opakom bogu koga treba umilostiviti.

Sledi  magacin rudarske opreme, alata i rezervnih delova, u kojima se u ovo vreme ništa ne događa a zaposleni će ovde dolaziti u većem broju  tek oko vremena smenjivanja smena .

Na širokom prostoru između magazine i pruge , razbacan je , bez nekog reda  isluženi material od gvožđa i drugog metala. Najviše je dotrajalih vagoneta na  čijim se osovinama nalaze kuglični ležajevi, zbog kojih će jači dečaci, kao ovi danas,Mitar Ćušić, Duda Prica i Murganić Zec, vešto vaditi čelične kuglice. U to vreme, kao i naročito u vreme rata , igra kuglicama zvala se ćarenje. Kuglice od čelika su imale svoju vrednost prema svojoj veličini. One najsitnije vredele su jedan, zvale su se jedinice, onda slede dvojke trojke, tako redom do najkrupnijih. One su se mogle razmenjivati i unovčavati. Tako  je igra ćarenje mogla doneti i neku sitnu korist. Pojavljivale su se i kuglice od stakla a zvale su se staklenci. Bili su retki i imale su jaču vrednost od čeličnih kuglica.

Na samom Portalu toj zaravni nema više Portalskih objekata ali ako produžimo prugom onog teškog voza, koja napuštajući Portal ostaje sama, dolazimo u malo stešnjeni proctor, u kojem tutnji i klokoće istovarno- utovarna stanica. Sva je pokrivena oplatom rebrastog, plavog lima pa  samo oni koji u njoj  rade znaju šta se tamo nalazi i šta to toliko tutnji. Ono što se vidi sa strane je, da onaj teški voz  ovde ulazi pun rude i vraća se  prazan..Sa donje strane ima otvor kao razapljene čeljusti neke ogromne zveri,iz kojega u tačnim razmacima ulaze i izlaze jedna po jedna korpa transportne žičare. One korpe što izlaze natovarene su rudom koju je ostavio voz. 

Tako se tu potpuno završava smisao postojanja Portala i svega što se na njemu nalazi i radi. A to je da što više olovno-cnkano-srebrne rude  O D E  žičarom. 

Napisao Aleksandar Aco Šimunović

 

 

 

Уметник

Уметник

Камена громада какву можемо срести било где у природи израз је  сирове снаге и неодређене лепоте   Узме ли кипар чекић и длето и почне одбацивати сувишни материјал,пред нама ће се појавити нова визуелна форма, са лепотом коју је у тој громади пронашао уметник и са много већом снагом која више није обуздана сувишком материјала

Само је један пут који повезује Стари Трг са осталим светом. Тај пут се од Старог Трга обара падинама и кривуда, пратећи водоток Речице Трепчанке, све до њеног утока у реку Ситницу. Ту је Косовска Митровица.Сви доласци и одласци догађају се тим путем. У годинама сваког напретка и благостања било је много више долазака него што се одлазило. Долазило се појединачно али и у групама. Дошљаци су бивали из ближе околине али и из далеких крајева и врло далеких земаља као што су Аљаска или Аргентина. Они, прводошли Старотржани навикавали су се на свакодневно сретање нових лица. И они малобројни, лако су препознавали оне који још јуче нису били међу њима. Новопридошли данас, већ сутрадан ће се осећати као староседеоци.

У то време догодило се , по занимљивости и значају, један необичан долазак, па је зато остао и упамћен. Било је рано јесење јутро, када је живљење у Старом Тргу већ добило обличје организованог рада, становања и школовања. Ипак, свима је било видљиво да ту још нешто недостаје али поближе се није могло распознати. Тог јутра неочекивано,  као изронио је човек из сребрнкасте и свиленкасте измаглице, која је покривала речицу Трепчанку и пут целом дужином. Изронио , или је јездио маглом, тек пред Старотржанима је стајао човек , свеж, глатко избријан у лаганом оделу небо плаве боје, са качкетом на глави исте боје. Кофер у руци и доброћудни осмех на лицу. Ни трага умору због великог  пута и непреспаване ноћи.  Људи га посматраху са одушевљењем и добродошлицом, која није речена. Сви су осећали да им такав човек треба, мада тог тренутка нису знали зашто. Неко му пружи тестију са водом и рече:’

“Узми, мора да си ожеднио“

Пристигли наже тестију и слатко испи воду, као што пију здрави жедни људи. Враћајући тестију,рече:

“ Хвала ти! Зовем се Миливоје Миучић. Потражио бих посао.“

 Показаше му у коју канцеларију да оде. Гледали су за њим, питајући се шта би тако углађен могао да ради? И још више,шта носи у великом господском коферу?

Касније су очевидци и радозналци говорили о коферу. Једни су  тврдили да је у коферу била тамбурица, тениски рекет и књига са насликаним вежбачем на њој. Други су рекли да осим длета и чекића, поред неких уобичајених ствари човека путника, ништа друго нису видели.

У данима који су уследили, једна по једна, појавиле су се четри велике камене громаде на различитим местима. Прва је била крај Соколског дома, друге две код читаонице и још једна у врху радничке колоније.

Радозналост је расла. Чему камене громаде?

Стајале су тако неко време камене громаде, раздвојене, и ништа се са њима и око њих није догађало. Тек непри- метно их је почео посећивати новопридошли Старотржанин, Миливоје Миучић. Загледао их је са неке удаљености, кривећи главу устрану, па онда приближивши се, нешто је означавао по каменој громади и на папирима које је носио. Када су људи већ навикли на ове необичне Миливојеве посете каменим громадама, једно поподне га затекоше на једној од њих у плавом мантилу са качкетом небоплвве боје., како чекићем и длетом одбија комад по комад од громаде. Већ сутрадан после подне виђен је на некој од преостале три громаде. Кипарске послове радио је само после подне у истом плавом мантилу и небоплавом качкету. Нагађало се са сигурношћу, да је Миливоје наумио , да то што ради, треба да заврши у исто време на свим громадама. Тако је и било. У исто време су се назирале контуре ликова којима кипар иде у сусрет. А онда , све јасније и јасније, до оних  дана када је грубо длето заменио финијим а чекић лакшим. Тада се сасвим јасно могла препознети идеја ствараоца на сва четри кипа. А када је требало да се догоде завршни радови Миливоја више није било.Настала су тешка времена Другог Светског рата. Шаптало се да су га Немци, са другим антифашистима спровели у Београдски логор на Бањици. Онда се почело шаптати да више није тамо, већ да је пребегао Народноослободилачкој војсци Југославије. И шаптање би истина. Вратио се у Стари Трг са ослободиоцима.И вратио се свом послу и својим каменим киповима. Сада са још више љубави и жеље да заврши своје започето дело. Радио је са полетом, бодрен од људи који су имали потребу и жељу за потпуном обновом. Схватили су да су им долазећа уметникова дела потребна колико и све друго што човеков живот чини ваљаним. Окупљали су се око уметника и следили га. 

Једно по једно уметниково дело добијало је свој коначан облик. Она громада код Соколског дома представљала је гимнастичара на коњу са хватаљкама.Од једне камене громаде крај читаонице исклесан је мислилац над шаховском таблом, а од оне друге, девојка која пребире жице по лири, стварајући утисак разливања најфинијих тонова око себе. Четврта камена громада, клесана у простору горње колоније, добила је обличје срећне мајке која је пригрлила два сина и ћеркицу.

 Све четри скулптуре имале су неизрециву лепоту и снагу коју им даде уметник, својом љубављу и умећем. Унутрашња снага скуптура наставила је да се увећава сваким погледом дивљења и сваким додиром. Набој нарасле енергије у скулптурама није могао издржати основни материјал. Само је уметник знао да неће и да се сва четири његова кипа морају разићи у много мањих делова, носећи собом исто оно својство и лепоту коју је уметник уградио у  своје дело.

Готово истовремено у Старом Тргу поново није било уметника. Одјездио оном истом сребрнкастом и свиленкастом маглом и оним истим кривудавим путем поред Речице Трепчанке, ка Косовској Митровици. Више се неће враћати. Уметниково дело је завршено и оно живи у свим животима који су трајали у време његовог уметничког стварања и који су настајали касније,уз оне који су преносили поруке његовог дела.

Недуго иза уметниковог одласка, једини кривудави пут низ Речицу Трепчанку, који повезује Стари ТРг са осталим светом, постао је пут одлазака без повратка. Долазака више није било. Старотржани који носе поруку великог уметника Миливоја Миучића, сада живе у неким другим крајевима света.

                    посвећено Миливојевој Супрузи Дари, синовима Милану, Марјану и ћерки Зорици

                                                                            Александар Аца Шимуновић

 

 

 

 

 

 

 

 

Moje КОМШИЈЕ







Моје КОМШИЈЕ

Прије него је изграђено насеље у Старом Тргу, био је то овећи пропланак уоквирен високом храстовом шумом на вишим странама и жбунастим растињем са доње стране

Пропланак је змијасто пресецао узан планински пут, који је водио према неким далеким и слабо насељеним селима. Редак је пролазник био на том путу. На пропланку је местимично расла самоникла воћка. То је могла бити само крушка или дивља трешња. О јутру се шумом проламао птичији цвркут а небом су кобци исцртавали кругове. Шума је додиривала небо. Сунце је свој долазак најављивало сребрнастим тракама светла кроз шумску измаглицу. Лисица и зец имали су своје време када су пролазили пропланком. Ноћу је царовао вук.

Са зимама је шума замирала.Повремени прасак који се проламао шумом значио је да се понеки храст процепио од силне студени. А кад Сунце поново изгреје и измами кукурек, наставља с обнова живота. Опет птичији цвркут, висибабе, љубичице, пупање и цветање. Пчеле су на цвету и зелени зунзар на дивљој ружи. Зуу-зуу…  Овом свету придружише се придошли људи, који треба да граде насеље на пропланку, ниже шуме.

Насеље се градило необично брзо. Много је људи и запрежних кола било у том послу. Запреге су вукли волови или биволи. Грађевински материјал је тим запрегама, попут реке притицао и био одмах уграђиван. Из усека за зграде, вагонетима се одвозила ископана земља и истоварала бочно према безименом потоку. Највисочији и најтежи усек за четри зграде на спрат. копан је под самом шумом. Породице запослених усељаваше се док су радови били још у току. Тако се и моји родитељи, са нама децом уселише се у један од станова те четри зграде под шумом. Још су стајале неуклоњене кречане и гомиле грађевинског материјала.Иза зграда радници су завршавали земљане радове и одвозили вагонетима земљу на   к и п у.

К и п а  је уствари уствари место где се  и с к и п а в а л а , односно истоварала сувишна земља. Ту се касније кипало смеће насеља,које је обављао неки Арнаут, Јетиш са двоколицом и једним коњем.Јетиш је двоколицу натеривао у рикверц да би отворио задњу преграду и искипавао смеће.То му је редовно полазило за руком, али се једног несрећ- ног дана двоколица и коњ , заједно, стровалише стрмином до у поток. Коњ је остао неповређен  бар није могао да каже где се  све угрувао, па га је Јетиш терао да извуче двоколицу уз немогућ успон, палећи му папир испод репа.

Зграда у коју се уселише моји родитељи, као и остале три зграде имала је четри стана у приземљу и исто толико на спрату. Улазна врата сваке зграде била су окренута према вратима суседне зграде. Били смо у приземљу прве зграде, гледајући од кипе. У становима око нас живеле су породице сличне нама. Они су наше   к о м ш и ј е.   Најраније памћење сеже до комшије, чика Стеве ловца и његове жене Соке.Имали су два мала дечака укаканка. Какили су свуда око улаза њиховог стана.Становали су супротно од  нашег улаза, али до брда. Чика Стева је имао ловачку пушку, патроне око паса и кожну капу са штитнком и завнутим крзном око задњег дела капе.Сећам се, уловио је вука и донео између наших улаза. То је мене, дечачића, смртно уплашило. Од тада сам се бојао вука и чика Стеве ловца.. Срећа , па је убрзо некуд одселио и однео пушку и вучију кожу, које сам се бојао као живог вука. Ту се затим доселио Исо Маринковић са синовима Мишом ,Николом , Ђуђом и њиховом мамом, тетка Милком. Чика Исо није био ловац па сам га одмах заволео.Још се и дружио са мојим татом. Мишо ми је био вршњак. млађем брату Николи испевао је песмицу:  "Николица кеца, уловио зеца, на светога Саву оглођ’o  му главу." Маринковићи су живели у доб- роти и слози.Одселили су у други стан а ту доселише Станковићи.

Били су то Богдан и Јулка , са сином Радом и још неким млађим клинцима.Били су бучни. Нарочито тетка Јулка која је врло гласно позивала своју децу да дођу по колаче или питу коју је управо испекла. У то време нисам имао своју маму, па ме је та појава растуживала, а тетка Јулка никад није испекла мало више пите или колача,него тачно колико могу да поједу њена деца. Ускоро су купили хармонику сину Ради, који је био мој вршњак. Сада са хармоником и најавом да ће постати хармоникаш,учини га важним дечаком међу нама.Свирао је и певао некако дречаво  и мислио ,да је сада мање важно да буде добар ђак. Када је једне вечери окупљеним комшијама,свирао и певао, Анђа Дозет, личанка,старија и необразована жена, као чудећи се рече:"Вид’дер ти њега  , како у мраку нађе ђе треба да погоди прстом?" На то јој муж Миле подругљиво одговори:"Вид’дер ти ње, а како ти у мраку погодиш руком ђе треба?"Ми малци,који смо то чули, нисмо знали шта се то по мраку може погодити "ђе треба".

Онда су се и Станковићи одселили а доселише се Бучићи. Раде, Драгиња и ситна деца.Драгиња млада и лепа допадне се добро старијем комшији Мили Дозету, који јој је писао писма, због којих се ова расплака и рекла свом мужу Ради.Раде дозове брата Миру па настане туча,из које је била једина последица, што је Миле Дозет гурнут низ стрму кипу, где се својевремено сурвао Јетишев коњ са двоколицом. Миле се сам вратио кући а Анђа, жена му, све је разумела, опростила му и стала у његову заштиту,као што то чине праве жене.

Изнад тог стана, прва станарка била је нека Франа. Не сећам с више никога из њене фамилије.Чини се да је била распусна жена. У очи Другог Светског рата свађала се са мојим оцем, говорећи му да није никакав Хрват ако се не пресели у Хрватску,при чему је много галамила , помињући Хитлера и Мусолинија.Изговарала је њихова имена много пута, подивљало млатарајући рукама. И одселила се.

Ко се доселио и становао током рата у Франином стану, нисам запамтио,али памтим да се одмах после рата доселио, чак из Немачке, неки просвећенији Арнаут са Немицом Хилдом и њеном ћерком Теом. Фрау Хилда и фројлајн Теа трудиле су се да науче српски па је било симпатично како ломе језик. Теа је била вршњакиња Мири Дозет, па кад су им се почеле назирати девојачке облине, фрау Хилда је са поносом приметила да је њена Теа напреднија, показујући рукама предео груди, говорила је: “ Mira nichts das Brust, zize. Tea Grose, oh-ho-hoo". Занимљиво је било да смо те Немице волели и поред скорашње несреће коју је починила фашистичка Немачка.

Ускоро се у тај стан уселише Шојићи. Било их је мноштво.Гашо је глава породице са женом му Даницом. Изродили су седморо деце.Син им Дујо, био је мој парњак. Причао ми је занимљиве догађаје,као лечио се од жутице једући кокошије ногице које су морале бити жуте. И излечио се. Слушајући га , гледао сам у његову жуту косу, мислећи да је и она од жутих ногица. Није ништа знао о трансаминази, као ни ја,па га о томе нисам ни питао. А она је била показатељ излечења.Важније је што је знао за жуте кокошије ногице. Причао ми је и о томе, да су у време становања на Шангајској ливади, жене са ливаде, окупљене  договорено, прибавиле литар ракије и тражиле од Гаше, његовог тате, да покаже чудо које скрива  у левој ногавици. Ракија је била добар разлог да се то и покаже, па је уз усхићену вриску жена,заслужено дариван литром добре ракије.

Супротно улазу стана наше поодице становали су Е л е ц и. Милан Елек са женом Драгињом и децом: Момчилом, Данилом, Ђоком,Маријом иј ош неколико дечице.Добро памтим глас оца им Милана, који је имао војничку јачину и јасноћу, а ипак је деци био топао и драг.Грлато је говорио и кад их мази.. Сви други у фамилији били су  тихи. Најстарији син,Момчило, ишао је са мном у исти разред а понекад смо делили и исту школску клупу.Био је уредан. Писао је лепа , округла слова. Волео је крушке ,изнад свих крушке бостанке,које су расле на немогућем месту, крај куће опасног Арнаута Шаљи Бабе, недалеко од Утине ливаде.Од неког времена Момчило је волео и девојчице, али и поред свег труда, растојање између њега и њих није се смањивало. Његов брат Данило улазио је у  знање, тако што је прво све учинио бесмисленим, да би из хаоса направио сопствени ред. Виђали смо га како је у најранијем детињству безбројно пута понављао једну реч која се сталала сама са собом, тако да јој се није знао ни почетак ни крај, и таква је била збуњујућа. Остављали смо га да то сам распетља.

Ипак најближе комшије били су нам Дозети. Делио нас је зид. Миле са женом му Анђом и три кћери. Старије, Софија и Смиља удадоше се одмах иза рата за партизанске официре а најмлађа Мира остала је да се школује. Када је партизански официр Никола дошао да проси Софију, причало се, како је пружајући Софији јабуку и прстен, питао, хоће ли се удати за њега. Софија ,којој је то био први пут да је неко проси, рече, боље ће бити да он то пита њену маму. Мира је била најлепша и била позната по лепом певању. Певала је на свим школским приредбама. Била је уредна. На њој је морало бити све на свом месту. Једном приликом мама Анђа је пошаље да Микешици врати млин за кафу. Мира са млином прво оде пред огледало, па пошто утврди најлепши положај млина у њеним рукама , отићи ће да однесе млин.Растао сам поред ње а њена близина ме је опчињавала. Мислио сам, можда једног дана….Али тај дан није могао доћи јер имали смо једнако година а девојчице се редовно интересују за старије момке од себе. Касније, као учитељица , удала се за бољег момка него што сам ја. Њен тата Миле Дозет, говорио је дубоким нарецканим гласом, који је био пријатан свачијем уву. Пре Трепчиних рудника радио је цинерманске послове у Француским рудницима.Тамо се могло што-шта научити, па му се онај догађај са Драгињом Бучић може разумети као француска школа љубави.

Изнад породице Дозетових становала је породица Стоиљковића. Срето је отац расне напредне деце.Напредна је била и мајка им Загорка.Подржавала је своју напредну децу. Није сумњала да су на најбољем путу. А били су . Миро, Добри, Лела, Ацо и Олга, чинили су антифашистички фронт у рату и фронт напредних социјалистичких снага у миру. Чика Срето је био задовоља својом децом., па је свакодневно прослављао у Натиној кафани. Кући је долазио у слављеничком расположењу,настојећи да се сретне са женом Загорком и разјасни о томе, ко је заслужнији за напредну децу.Ратоборно је долазио али је никад није затицао, јер се она на време склањала на сигурније место. Своју љутњу  чика Срето искаљивао јс на стварима , бацајући их по стану, уз превелику галаму. У ретким данима, када је био трезан и о светим недељама,радио је тишлерске послове у зеленој шупи-радионици која је много личила оној шупи што има Милош Кајгана. Развио је јединствену моду дрвених сандала, које су лепо и анатомски обликоване и украшене обојеним кајишићима. Девојке Старог Трга биле су сретне ако су успеле да дођу на ред, да им чика Срета направи сандале.

Спочетка прве зграде, гледајући од кипа, били су улази у четри стана : Стоисављевића и Перића, до брда , и Елека  и Лончарића супротно од брда.

Стојан Перић са женом и двоје деце становао је на спрату. Био је електричар са моторцангама и изолирбандом у џепу, од којих се растављао само када пође у кревет. Сви у породици били су лепи и  весели, као што то и припада младости. У годинама рата, када је одлазио из стана, Стојан је ради заштите од арнаутске пљачке, спајао улазна врата са електричном струјом. Трешњаве је било али је стан остао нетакнут. У годинама рата Перићи су нестали и никада више нисмо чули зс њих. У то, ратно време,нестајање људи била је честа појава, па смо се врло опасно навикли на то.

Испод Перића становали су Стоисављевићи. Миланко-Црни и жена му Милка имали су Бранка,Драгицу, Душка и Љубицу. Због надимка оца и деца као да су била црнкаста.Чика Миланко је био металац- бравар. Уз стан је имао радионицу у којој је често нешто радио а ми дечаци били смо редовно посматрачи. Ту смо научили шта је шрафшток, бонсек,калај,салмијак и још много стручних ствари. Чика Миланко није пио ни пушио, само је радио. Мом другу Душку  направио је пушкицу која је била налик правој а могла је и да пуца са пампурима. Тако је Душко први од нас био наоржан а уз то смо, он и ја, сматрали да је потребно да савладамо и минерске вештине.Тако смо набавили рударску капислу, забушили плитку рупу у змљу, сместили капислу и принели ватру. Шта је експлозија учинила са земљом нисмо видели јер је прасак био збуњујући а онда и вриска Душкова кад је схватио да је погођен комадом метала од рударске каписле.Душко је био радозналац. Неком другом приликом,о пролећу, видевши да се испод квочке полажу јаја а онда излегу пилићи,било му је занимљиво сазнати, да ли ће, кад се разбије излегло пиле, из њега испасти жумањак и белањак. Ипак му је било жао да разбије живо пиле, па је проверавао са угинулим. Експеримент је показао да жумањка и белањка нема и да ће објашњење морати касније да потражи у школи.На Душкове несташлуке мама Милка је говорила: “Ајме, бено једна! ‘И доносила Душку , два прста дебелу кришку црног хлеба, намазану свињском машћу, благо прекривену алевом паприком. Бранко, брат Душков, није никада скидао ђачку капу тегет боје са црим ширитом, на чијој је предњој страни стајао месингани број разреда у који је ишао.Нису га занимали татини алати ни радионица. У књигама је нашао  свој свет о којем није причао, мислећи да га нико неће разумети. Када су Немци довели заробљене Грке за робијашке радове у руднику, неки Анастас се искраде да потражи храну, па кад му тетка Милка да комад хлеба он га пољуби, метне на чело, па онда једе. Бранко је ишао за Атанасом и записивао грчке речи, желећи да научи тај језик.

Поред Стоисављевића , најпре су становали неки које нисам запамтио, јер нису били ловци и нису имали децу за играње.Пошто су се иселили, доселише се  још једни Елеци, који ту остадоше дуго. Дуже од трајања детињства. У породици су имали ђеда, што је било реткост у Старом Тргу. И звали су га  ђед, иако је ту било уобичајено да се каже деда. А био је ђед,прави ,правцати. Фркао је танке седе бркове, носио шубару од јагњеће коже, палио своју лулу на кресиво и трут и наслоњен на углачану кривину старачког штапа, причао нам приче. Причао је споро и бајковито, као стакно гледајући у даљину, коју нисмо докучили ни схватили, али нас је он свјом причом односио онамо. Такав је био Рашин ђед. Рашо је био мој друг. Није волео пушкице и рударске каписле. Био је нежан и у сталној пажњи својих родитеља.имао је тетка Љубицу и стрица или рођака Лазара ,који је био доста старији од Раше. Лазар се слабо држио са вршњацима и није показивао интересовање за оно што се догађа у школи. Најчешће је виђан како са перорезом обликује дрвену клипу дувајући ваздух кроз горње зубе и тако стварао неку пискаву мелодију.Уз ђеда је проводио много времена па му је у много чем био налик. Имао је шубару и завртао вунене чарапе преко сара дубоких ципела, баш као ђед.  Рашо, мој другар, једне је вечери направио велику бригу укућанима.Док су родитељи водили вечерњи разговор, ми смо се заиграли кућне жмурке. Рашо се сакрио у један овећи сандук и навукао поклопац. Дуго сам га и безуспешно тражио, док је Рашо спавао чврстим сном.Тада сам одустао и отишао својој кући. Кад су  Рашини укућани схватили да Раше нема, настала је узбуна и панична потрага.Тражили су га по стану, по комшијским становима и око зграда са упаљеним карбитнм лампама. Потрага је сасвим безуспешно трајала, док се Раша није наспавао и сам појавио.

Изнад фамилије мог друга Раше живели су Лончарићи и ту остали до мог одрастања и одласка из Старог Трга. Отац Иван и мајка Нада имали су Томку (звали смо је Тонка), Тому и Цобија. Томкин тата , Иван чинио нам се врло паметним. Причао је важно и гласно. Надвикивао је своје саговорнике и то није изгледало ружно. Људи су га радо слушали. Није имао начина да буде близак са децом,или није имао времена. Стално је радио. Томка је била девојчица крупних и радозналих плавих очију. Тако крупне очи капци јтешко да су стизали да покрију , код трептања или када спава. Главу  јој је покривала коса платинасте боје чије су коврџе биле као од финих металних влакана.Ту пристаје округласто лице и чврсто тело девојчице.Врло кратка сукњица је то откривала. Томка је била необично маштовита и храбра у измишљању својих причица у које нико од нас, њених другара, није поверовао. Она је била упорна и уживљена у своје нестварне приче. Када смо имали по десетак година , мислио сам да би ми Томка могла бити прво љубавно искуство. Били смо блиски. То сам прижељкивао и мислио да и она то жели. И наравно то се није десило, јер се није могло десити, зато што са таквим догађајима ми не управљамо. Ко? Ни сада незнам. Њену браћу Тому и Цобија једва памтим. Били су другачији од Томке. По свему.Томка их је као старија пазила када изађу на улицу. Ипак , наиђе ли нека од њених другарица, заиграће   к и љ е. Тада се чује набрајалица: "Ену мену дуду мену, каранфила , мустафила ђа мата ко  ката п и с ." И почиње јурњава.За ову игру Томка није била довољно брза. Онда се као сетила  браће и мења игру: " Не, не играћемо  ж и ц е, морам да чувам браћу. " Брзо налази плочицу и исцртава лик жице за игру. Најпре три квадрата један на други, затим надовезано један лево, други десно, па још један по средини изнад њих, онда опет по један лево и десно и изнад свега небо,( полукруг који спаја углове два завршна квадрата). Небо је испало накривљено али то није сметало за игру.

И још једна породица најближих комшија била је породица Шурбатовића Видака и Руже, који су настањени изнад нас, породице Шимуновић Мате и Ђурђије.

Шурбатовићи су многобројна породица па је немогуће бити сигуран у сећање на све њих. Верујем да неке од чланова породице Шурбатовић нисам упознао или сам их заборавио. Глава породице је Видак, старина повијених леђа и седих бркова. Покрети су му спори а речи споре и ретке. Испод качкета боје земље, мировало је лице старца које казује да су у том човеку све противности измирене Седи бркови су доминирали на том лицу. Такви бркови су виђени још на лицу  Мирка Вуксановића а  касније и на лицу друга Стаљина, којег су као и други, прво обожавали а онда морали одбацити. Јер таква су била времена.Жена РУжа, посна и кошчата, водила је кућу и није излазила међу свет. Хаљине су јој црне или тамне а око главе је мотала мараму нешто чвршће, са привезаним крајевима са стране, који су имали на врховима чвориће или гомбице.. Говорило се да уме бацати угљеве и још неке народске домишљатости.

Радојка је билан једна од старијих ћерки и била је запослена у задрузи.као продавачица хлеба и млека. У то време сваке оскудице, морала је много пута у дану рећи да млека нема., па су шаљиви Арнаути, загледајући у бујне Радојкине груди говорили:  "Kaко Радојка нема мљеко? Има мљеко!"

Благоје је био један од синова, одликаш у школи који је на наше чуђење,Воји Милошевићу издиктирао у оловку, целу историју старог века , наизуст. Причао је то као да је се са сином Персијског цара Дарија , Киром Млађим играо клиса. Поверовао бих да је још тада целог Његоша могао испевати.

И сестра му  Луција, моја вршњакиња,била је паметница. У школи узорна, са мало времена за дечије игре, превише витка али несклона спорту.Њено мало издужено лице, равна коса и сукњица добро испод колена, чинило је њен раст још вишим.Једног летњег а олујно-кишног дана, на путу до школе, пала је Луција као покошена од грома, који је ударио поред ње. Ми дечаци, без колебања смо улетели у олујни ветар са обилном кишом, пронашли Луцију и однели је у школу. Посушили смо је и утоплили, од чега се она опоравила.Наша дечачка храброст и пожртвовање било је награђено  Луцијиним смешком и јавном похвалом  учитељице Хистине Карабеловић.

Насеље у којем смо проживели детињство, оронуло је и опустело. Шума је прорђена. Цвркут птица је малаксао. Лисица, зец и вук су потражили сигурнијја станишта. Небо је посивело и без кобаца који су исцртавали кругове. Једино је ту још Сунце., на свом сталном путу од виршака храстове шуме на Истоку до висова на Западу. Али , као да се и оно уморило.

А комшије? Ту их одавно нема. Моје најближе комшије су у неким другим световима и у мојим сновима.

 

                                                                             Преписано из снова о минулом детињству

                                                                                           Александар Аца  Шимуновић

.

 

 

                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                              

   

 

.