Archive for the ‘Nekrolozi’ Category

Kosi Medan

уторак, јун 21st, 2011

9 marta 2005 g. u Beogradu umrla je Kosa Medan od koje smo se oprostili ovako:

U našem narodu se kaže; kada se rodi žensko – rodilo se dete, a kada je to muško dete- rodio se sin.Neki umni ljudi kažu i ovako; kada se rodi muško rodio se čovek a kada je to žensko dete rodila se porodica.

Naša tetka Kosa rodila se u Hercegovini u selu Gornje Hrasno u porodici Ćuk 1917 g, kao osmo dete. Sa manje od 19 godina udala se za kršnog momka Slavka Medana, i krenula  sa njim u beli svet. Svoj zajednički život uredili su u Starom Trgu, rudarskom naselju rudnika Trepče i tu rodili četvoro dece, odgojili njih troje i srećno živeli  do smrti čika Slavka.

Čika Slavko je bio skroman i tih čovek,dobar majstor, uvek ozbiljan i pravedan. Tetka Kosa je sledila njegovu prirodu i obuzdavala nestašnost i znatiželju svoje dece,vaspitavajući ih duhu  naše tradicije.Naročito je osećala da je deci budućnost u školovanju. Prešla je uveliko 40 godina kada je morala da se zaposli u zdravstvenoj stanici i radila dok deca nisu završila svoje velike škole.i postali dobar ing. gradjevine,vrsni fizio- terapeut i sjajna instrumentarka. Onda kada je trebalo da deca odlepršaju u beli svet krotko je to prihvatila i  pustila ih. Sa svojim Slavkom čekala je da joj se jato uveća i bila spremna za unučiće.

Nažalost čika Slavko je rano umro.i ona je ostala sama u Kos.Mitrovici. Doduše imala je dobar komšiluk i prijatelje.ali kada je osetila da deci zadaje brigu krenula je da im bude bliže. Nastanila se u Barajevu.Tu je doživela nove radosti sa svojom decom snahom ,zetovima i  unucima. U svojim najpoznijim godinama  imala je snage i za svoje praunuke.

Umrla je  okružena pažnjom i ljubavlju njenih najmilijih.

Mi, njeni poštovaoci, njeni Starotržani uvek ćemo se sećati njene mudrosti , dobrote.i ljubavi. Od nje se uvek moglo nešto naučiti. Mnogo uštipaka popare, masti na hlebu, pojelismo u njenoj kući ili podelili sa njenom decom na šta smo ponosni. Znala je da se raduje našim uspesima kao da smo njena deca.i da tuguje sa nama. Bila je nesrećna zbog svoje Hercegovine a neutešna zbog Kosova i Metohije gde je provela najveći deo svog života.

Njena miljenica unuka Maca ovih dana je napisala:

Draga moja bako,,

malo je da ti kažem hvala za svu tvoju ljubav. neka ti se odmore duša i telo a ja ću misliti na tebe

svi ćemo misliti dugo na nju.

 

Bodi Prstojeviću

уторак, јун 21st, 2011

 Bodi, Božidaru Prstojeviću

Krajem februara 2005 g.uBeogradu je umro Boda Prstojević Tom prilikom njegove kolege, profesori sa rudarskog fakulteta opraštajući se sa njim istakli su svu veličinu njegovog rada na fakultetu I rudarstvu opšte.

 Mi,članovi zavičajnog udruženja Trepčanaca oprostili smo se ovako:  

 

 Mi njegovi zemljaci ponosimo se što smo proveli s njim detinjstvo, tako važan period života svakog  čoveka.

Nije slučajno što mu je u rudarstvu naše države pripadalo veoma visoko mesto

Rodjen je u Trepči. Njegovi roditelji su došli iz hercegovačkog krša trbuhom za kruhom i tu u Starom trgu rodili svoju decu, naučili ih životu i čojstvu.

Naš Boda bio je divno dete,sjajan djak, sportista, drug… Izrastao je u pravog gorostasa, predivne duše.

U našem zavičaju, za stare ljude, bio je ponos i dika a za mlade uzor

Od njega smo mnogo toga mogli naučiti po najpre kako treba voleti  roditelje, brata, porodicu , drugove, kolege, studente, zavičaj…Kako nam je naš zavičaj postao nedostupan,rado se odazivao  i učesvovao u svim okupljanjima Trepčanaca, radovao se svakom od nas i bio nesrećan zajedno sa nama zbog Kosova i Metohije i našeg zavičaja. Kad god se zatekao sa nama, svi smo znali da se oseća  kao u svom jatu. 

U svemu je bio poseban, najbolji…Malo je ljudi kakav je bio naš Boda, pravi biser medju ljudima.

Dragi Bodo, potomci rudara Trepče sa kojima si delio hleb od sedam kora (u nas je on bio od13 kora,imali smo 13 horizonata) opraštaju se od tebe na način na koji su se pozdravljali i naši roditelji

                        srećno za navek!

 

Beograd februar 2005. g

Некролог: Прим.др. Драган Новаковић

уторак, март 8th, 2011

  Данас када се опраштамо од тебе,прим.др.Драгане Новаковића у име завичајног удружења Трепчанаца морам рећи неколико речи као сећање на твој и наш живот у Старом Тргу, као дуг према завичају.

  Др. Драган Новаковић (јер си увек говорио да лекар треба да краси титулу а не титула лекара) родио се 1934 г. у честитој породици Новаковића од оца Тодора и мајке Божане. Тодор је као и многи други дошао трбухом за крухом из далеке Лике и у древном српском граду Вучитрну срео своју животну сапутницу Божану. Строгост оца ублажавала је питомост, кроткост мајке која је изнедрила синове Драгана и Петра да стасају у паметне и добре људе, којима су се родитељи могли поносити.

 Многе ствари су Драгана интересовале од спорта, филма, историје …тако да је увек био рад саговорник. После студија медицине запослио се у К.Митровици где је дуго радио као гинеколог. Знајући добро Гетеове речи да сваки лекар треба да познаје добро и зло,  д о б р о  да би га делио јер је срећа већа а туга мања када се подели, и  з л о  да би га сузбијао. Гнушао се морално посрнулих људи који су на туђој несрећи себи обезбеђивали благодети. Увек је убеђивао и храбрио колебљиве мајке на величанствени чин рађања. Биолошки остатак, добро потомство је наважније добро сваке фамилије,а остало је ефемерно.. Знао је да је бела куга велики проблем нашег  народа. Говорио је да ће за неколико векова за Србе свет говорити можда као за Хазаре * …био овде једном један народ * .

Многи потомци рудара Трепче рођени су вођени сигурном руком нашег Драгана, Својим одласком из К.Митровице никада није престао да воли Космет поготову храбре српске мајке које су рађале више од просте репродукције. Његова супруга Слободанка подарила му је три Божја дара Владу, Пепија и Сашу са којима се само треба поносити.

Добар део свог радног века провео је  у прелепом граду под Златним брегом  Смедереву, где није помагао само онима који му се нису обратили.

Увек је волео да дође у нашу Митровицу наш подељени Јерусалим, Мостар, Белфаст. Интересантно је етимолошки да реч Миртовица носи назив по цркви Св.Димитрија, од грчке речи Деметриус, поштовалац богиње Деметре, богиње плодности,

Радо је долазио на сва наша дружења и патио заједно са нама због свега што се нашим несрећним невољницима са Косова а још шездесетих година говорио је о трагедији српског народа на Косову и Метохији…

Драги Драгане, путуј спокојно на бела поља, својим одласком све си нас растужио.

Нека ти је вечна слава.

Oдлазак Онучка Александре -Канке Јовановић и Владе

среда, новембар 11th, 2009

2009 године удружење потомака рудара Трепче  изгубило је заувек двоје деце Онучка Глигорија и Стојне Онучка Александру, Канку и Онучка Владу.. Александра- Канка родила се 1930 године као средње дете.Била је лепушкаста мирна девојка,која је рано почела да ради као секретар рударске школе у Старом Тргу..Ту је упознала свог супрога Драгана Јовановића.. Са њим је одгајила ћерку Весну и сина Марјана. Из Старог ТРга су прешли у Косовску Митровицу  а затим у Младеновац. На наша дружења није долазила јер је била нарушеног здравља. Умрла је у јануару 2009 године у Младеновцу.а ми се нисмо опростили с њом како то обично радимо.

Њен брат Влада је умро почетком новембра 2009.г.у Сурчину и овако смо се с њим опростили:

"Наш друг, В л а д а  родио се у оца Глигорија и мајке Стојне. Чика Глигорија су ратни вихори и олујна времена довела у Србију из далеке а миле Русије. Тетка Стојна је са њим дошла из Босилеграда.Ту на обронцима Копаоника подизали су свој децу Наду, Александру и Владу.Чика Глигорије је био наочит ,висок а питом човека који је знао многе занате а. тетка Стојна сићушна ,смерна жена.Својој деци су пренели све своје најбоље особине.

Влада је био мирно , добро дете.У његовим очима и срцу могли сте наћи сву ширину руске душе. Волео је и пазио своје сестре, поштовао своје родитеље. Био је диван син и брат, најбољи ујко на свету. Ипак су његова Бранка и њихови синови њега највише испуњавали и чинили га оно што је био – топао,честит и радан човек.

Свој радни век започео је у Старом Тргу. Ту је упознао љубав свог живота, учитељицу Бранку. Одласком у Равну Реку као да није могао без рудара.. Њих двоје су ту створили топли дом својој деци.Значајан део живота провели су у Далмацији.мислећи да су пронашли рај на земљи али…

Нови ратни вихори донели су избеглиштво. Стигли су у Срем мислећи да су пронашли мир и спокојство у кићеном Срему. А није било тако.Губитак њиховог сина Драгана на ратишту нанео им је неизлечиву рану. И здравље је изгубио. Па ипак је налазио снаге да заједно са својом Бранком, својим унуцима и унукама подари љубав и пажњу.Остао је најбољи дека на свету.

Драги Владо, ми Старотржани захваљујемо ти за дивне тренутке које смо заједно имали у детињству..

Стобом се опраштамо са рударским  С Р Е Ћ Н О  за навек!!!

Лака ти била ова благородна сремска земља!!!

Милан Шимуновић

петак, децембар 19th, 2008

ИН МЕМОРИЈАМ

МИЛАН ШИМУНОВИЋ -Аба

 

Почетком септембра  у Звечану је умро Милан  Шимуновић у својој 55 години живота од миља зван АБА.

Роћен је у Старом Тргу, од оца Милета и мајке Милеве Шимуновић који су имали још једног сина и ћерку.Аба је био необично умиљато и весело дете које су сви волели. И сви су патили када је он отишао рано од куће у Призрен у школу за децу са оштећеним слухом.Његови родитељи су тада стегли срце и послали га стручњацима да га науче ономе што они нису могли.Када је Аба покупио сво знање које су му у Призрену понудили, вратио се у Звечан да изучи занат.Запослио се у Трепчи на одржавању машина и постао одличан мајстор.На многим такмичењима у струци освајао је прва места.Био је и добар спортиста.У каратеу нарочито.Компјутере је волео и уз помоћ технике одржавао је контакте са пријатељима широм света.Био је и иноватор. Својој сестри је био велики ослонац и подршка да лакше прође пут којим је он већ прошао.Ипак најбоље га је разумела и у свему подржавала његова супруга Мира. После смрти свог оца преузео је рад у његовој радионици и бригу о дуго и тешко болесној мајци.

Умро је за компјутером размењујући поруке са пријатељем из белог света.

ЛАКА МУ БИЛА ДРЕВНА ЗВЕЧАНСКА ЗЕМЉА.

Сећање на Ђорђа Елека

четвртак, децембар 18th, 2008

 

 SEĆANJE NA ĐORĐA ELEKA

NAS DJORDJE- DJOKO ELEK RODIO SE U Vrnjackoj Banji 1943 GODINE OD OCA MILANA I MAJKE DRAGINJE KOJI SU U RUDNIK TREPCU DOSLI IZ MESTA OBRNJA,-ULOG U HERCEGOVINI.

U OVOJ CESTITOJ OSMOCLANOJ PORODICI VLADALA JE LJUBAV I HARMONIJA UPRKOS NEMASTINI I TESKOM RADU.

Cika Milan je svojih pet sinova I jednu kcer zvao svojim pilicima a oni su izrasli u lepe I pamtne ljude kojima su se ponosili I oni koji su ih odhranili I izskolovali ali I svi mi koji smo sa njma rasli I druzili se.

U NJIHOVOJ KUCI PEC BUBNJARU JE PO CELU NOC LOZILA NJHOVA MAMA DRAGINJA JER JE NJIH SESTORO U SMENAMA UCILO.I DANAS NEZNAM KO JE OD KOGA BIO BOLJI  DJAK.COVEK.SPORTISTA,BRAT,DRUG, PRIJATELJ.

NAS DJOKO,JE BIO BRILJANTAN DJAK, STUDENT,TENISER,RUKOMETAS…

JOS KAO DETE,BIO JE VRLO OZBILJAN,ODGOVORAN.ALI I VRLO DUHOVIT.SPECIFICAN,REKLA BIH, PRODUHOVLJEN SMISAO ZA HUMOR GA JE TAKODJE IZDVAJAO OD NAS OSTALIH.POSEDOVAO JE I NEKU GOSPOD-STVENOST KOJOM JE ZRACIO.PA IPAK KAD GOD BI BIO SA NAMA OSECALI SMO SE KAO DA SE NIKAD NISMO NI RAZDVAJALI KAO DA SMO JEDNA PORODICA. JER ON JE ZNAO DA BRINE NAJPRE O SVOJOJ PORODICI[SUPRUZI I CERKAMA]SVOJOJ I STARIJOJ I MLADJOJ BRACI,SVOJOJ SESTRI

GUBITAK NJEGOVOG NAJMLADJEG BRATA VLADE BIO JE NEPREBOLAN ZA SVE, A ZA NJEGA POSEBNO.

PA IPAK SE POTRUDIO DA SVOJ ZIVOT PO ODLASKU U PENZIJU ORGANIZUJE TAKO DA I DALJE OSTANE STUB SVOJE PORODICE DA SE VRATI ZIVOTU U PRIRODI BAS KAO STO SMO GA IMALI NA OBRONCIMA KOPAONIKA ODAKLE JE DOSAO, SIGURNO NE SLUCAJNO, U LAZAREVAC GRAD RUDARA. DA ODRZI NOVA I STARA PRIJATELJSTVA ZAPOCETA U STAROM TRGU, PRVOM TUNELU I KOS. MTROVICI 

  DO KRAJA JE TEZIO DA SE NASA MALA ZAJEDNICA POTOMAKA RUDARA TREPCE OCUVA . NESEBICNO JE DAROVAO SVOJU ENERGIJU, VOLJU,I ZNANJE U OSTVARIVANJU IDEJA DA OSTAVIMO TRAJAN TRAG O NASEM POSTOJANJU, NASEM ZIVOTU U STAROM TRGU.PRVOM TUNELU, NA KOSOVU I METOHIJI ZASTO SMO MU BESKRAJNO ZAHVALNI

Сећање на Перу Растовића

уторак, децембар 16th, 2008

 Сећање на Перу Растовића

Петар Перо Растовић погинуо је у Термоелектрани Обилић. Котао 1200 С –квар. На месту где се узимају узорци , напојна вода,  избила је пара због квара на котлу и спржила га. Да су на време открили квар на котлу  и отклонили га не би дошло до трагедије . Погинуо је због несавесног рада, немара и туђе кривице. На месру несреће остале су само чизме. ( Зорица Недељковић -2000.године)               

Тетка Марија Растовић се љутила  када су га деца кад је био дете звали Кељо.

Сећање на Мошу Миливојевића

уторак, новембар 25th, 2008

 

 

 OPROŠTAJ OD MOŠE MILIVOJEVIĆA U NOVOM SADU

RODJEN JE U TREPČI .OD OCA ANTONIJA I MAJKE MILICE KOJE JE SUDBINA

I LJUBAV U NEOBICNOJ PRICI SPOJILA.  ANTONIJE JE SLUŽBOM DOŠAO

IZ KRŠEVITE DALMACIJE DA BI U SRCU KOSMETA U SRBICI SREO

LJUBAV SVOG ŽIVOTA.ODVEO JU JE U TREPČU GDE SU IZRODILI

TROJE DIVNE DECE.I KADA SE ČINILO DA NJIHOVOJ SREČI NEMA

KRAJA  MILICA JE IZNENADA OSTALA UDOVICA A DA JE NAJMLADJA

ČERKA IMALA SAMO GODINU DANA. TAKO JE NAŠ MOŠA VEOMA

RANO POSTAO I OSTAO GLAVA PORODICE.A BIO JE VESELO , PAMETNO

I NESTAŠNO DETE.SA 16 GODINA JE OTIŠAO U VOJNU ŠKOLU. KAD GOD

JE DOLAZIO KUĆI NA RASPUST SVI SMO MU SE RADOVALI ISTO ONO-

LIKO KOLIKO I ON. JER JE VEĆ TADA BIO PRAVI ŠARMER.A KADA JE IZRAS-

TAO U OFICIRA SVI SMO SЕ DIČILI NJIME.I MNOGI SU BAŠ ZBOG

NJEGA OBUKLI UNIFORMU I KRENULI NJEGOVIM PUTEM.U TOJ UNI-

FORMI KAO TENKISTA PROSAO JE CELU JUGOSLAVIJU I SVUDA BIO OMILJEN

I DRAG.BILO JE U NJEMU MNOGO TOGA BOEMSKOG ŠTO SE NEOČEKUJE

OD VOJNIKA KAKAV JE NA POSLU BIO. 

U BANATU JE SREO SVOJU NATU I DOBIO SVOJU SANJU KOJIMA JE BIO ODAN

I PRIVRŽEN DO KRAJA ŽIVOTA.I MNOGIMA OD NAS IZ STAROG KRAJA

KOJI SMO IMALI SREĆU DA ŽIVIMO U NJEGOVOJ BLIZINI BIO JE KAO DRUGI

RODITELJ.

OD NJEGA SMO MNOGO TOGA MOGLI NAUČITI

.RADOVAO SE OKUPLJANJIMA TREPČANACA,RADOVAO SE SVAKOM OD NAS

I BIO NESREĆAN ZAJEDNO SA NAMA ZBOG KOSOVA I METOHIJE I

NAŠEG ZAVIČAJA.

..MALO JE LJUDI,VOJNIKA…  KAKAV JE BIO NAŠ MOŠA

 

 

 

 

 

Сећање на Спасенију Вујновић

уторак, новембар 25th, 2008

 

СПАСЕНИЈИ ВУЈНОВИЋ

У БЕОГРАДU 22 МАРТ 2007

 

 

NAШA TETKA СПАСЕНИЈА РОДИЛА СE  U БИЛЕЋКОМ КРАЈУ.У ПОРОДИЦИ ТРКЉА 1905 ГОДИНЕ, УДАЈОМ ЗА СВОГ ПЕТРА ВУЈНОВИЋА ТОГ СТАСИТОГ И ЧЕСТИТОГ ХЕРЦЕГОВЦА, ИЗ ХЕРЦЕГОВАЧКОГ КРША ДОШЛА ЈЕ НА, ТАДА ПИТОМО КОСОВО И МЕТОХИЈУ КОМЕ СЕ УВЕК ВРАЋАМО И СА КОГА НАС УВЕК ПРОТЕРУЈУ.

У СЕЛУ ПЛЕШИНА-КРАЈ УРОШЕВЦА ДОБИЛИ СУ  СВОЈУ МИЛКУ И ДРАГИЦУ АЛИ ПУНУ БРАЧНУ СРЕЋУ ДОЖИВЕЛИ У СТАРОМ ТРГУ  РУДАРСКОМ НАСЕЉУ, ГДЕ СУ ИМ СЕ РОДИЛИ СИН ДРАГАН И ЋЕРКА ВЕРИЦА.

ПЕТАР ЈЕ РАДИО ТЕЖАК РУДАРСКИ ПОСАО А ОНА ЈЕ НЕГОВАЛА ДЕЦУ , ЊЕГОВЕ РОДИТЕЉЕ И ЊЕГА ЧЕКАЛА ДА МУ УЛЕПША ДАН КАД ИЗАЂЕ ИЗ ЈАМЕ.

ХАРМОНИЈА И СЛОГА КОЈА ЈЕ ВЛАДАЛА У ТОЈ ПОРОДИЦИ НИЈЕ БИЛА САМО РЕЗУЛТАТ ПАТРИЈАХАЛНОГ ВАСПИТАЊА ОНОГ ВРЕМЕНА ВЕЋ НАЈПРЕ  РЕЗУЛТАТ ЊЕНЕ МУДРОСТИ И СМЕРНОСТИ..

У СТАРОМ ТРГУ ИСТОМ МУДРОШЋУ И ЈОШ ВЕЋОМ ЉУБАВЉУ ПОДИГЛА ЈЕ  СВОЈИХ ШЕСТОРО УНУЧАДИ .

NAЖALOST  ЊЕН ПЕТАР ЈЕ ОД РУДАРСКЕ БОЛЕСТИ УМРО.И ОСТАВИО ЈЕ ДА САМА ПРОЂЕ РАНЕ ГУБИТКЕ СВОГ СИНА БЕЛОГ СВОЈЕ ЋЕРКЕ МИЛКЕ,ЋЕРКЕ ДРАГИЦЕ. ОДЛАСЦИ ЊЕНИХ ЗЕТОВА БИЛИ СУ БОЛНИ ИСТО КАО ДА СУ ЈОЈ БИЛИ СИНОВИ.пРЕРАНИ ОДЛАСЦИ ЊEНИХ УНУКА ДОНЕЛИ СУ ЈОЈ ТОЛИКУ ТУГУ КОЈУ ЈЕ САМО ОНА МОГЛА ДА ПОДНЕСЕ И ИЗДРЖИ.

НАРАВНО У ТОМЕ СУ ЈОЈ ПОМОГЛИ ЊЕНА БЕБА И ЊЕНИ УНУЦИ. 

У БЕОГРАД ЈЕ ДОШЛА КАДА ЈЕ  ОСЕТИЛА ДА ДЕЦИ ЗАДАЈЕ БРИГУ. КРЕНУЛА ЈЕ ДА ИМ БУДЕ БЛИЖЕ ДА НЕ МИСЛЕ КАКО ЋЕ САМА  ЖИВЕТИ У К.МИТРОВИЦИ.

И СТВАРНО, У БЕОГРАДУ ЈЕ ДОЖИВЛА НОВЕ РАДОСТИ СА ПОРОДИЦАМА СВОЈИХ УНУКА,СВОЈОМ БЕБОМ И СВОЈИМ ПРАУНУЦИМА.

У ЊЕНОМ СТАНУ ПОСТОЈЕ ПОЛИЦЕ. НА ПРВОЈ СТОЈЕ СЛИКЕ ЊЕНИХ НАЈДРАЖИХ   У М Р Л И Х. НА ДОЊОЈ ПОЛИЦИ СТОЈЕ СЛИКЕ ЊЕНИХ ЖИВИХ ПОТОМАКА И ЊИХОВИХ ПОРОДИЦА.И СВИ СЕ БАШ ЛЕПО СЛАЖУ.И СВИ ЈОЈ ПРУЖАЈУ РАДОСТ.

У ЊЕНОМ ДОМУ ЈЕ ЛЕПО И ТОПЛО ДОШЛИ ВИ НА ПАРТИЈУ КАРАТА ,НА ЧАШИЦУ ДОМАЋЕ РАКИЈЕ ИЛИ НА ПАРЧЕ РОЂЕНДАНСКЕ ТОРТЕ.

НА ЊЕНОМ 90 РОЂЕНДАНУ СЛУЧАЈНО СЕ ЗАТЕКАО НАЧЕЛНИК ГЕНЕРАЛШТАБА.ЧЕСТИТАО ЈОЈ ЈЕ РОЂЕНДАН СА ЖЕЉОМ ДА  СТОТИ РОЂЕНДАН ПРОСЛАВИ НА ИСТИ НАЧИН И НА ИСТОМ МЕСТУ.ОНА МУ ЈЕ ОДГОВОРИЛА "НЕ КУНИТЕ МЕ ГЕНЕРАЛЕ"-ДА БИ ЈОЈ ОН  РЕКАО "– НЕ КУНЕМ ,ЈА НАРЕЂУЈЕМ.!"

ЗА ЊЕН СТОТИ РОЂЕНДАН ГЕНЕРАЛ ОЈДАНИЋ НИЈЕ ДОШАО СЛУЧАЈНО. НА ЊЕГОВУ ЧЕСТИТКУ ОНА ЈЕ РАПОРТИРАЛА- "ГЕНЕРАЛЕ !,ЈА ИЗВРШИЛА НАРЕЂЕЊЕ."-

 

КАО ДА ЈЕ САМА СЕБИ ДАЛА ЈОШ ЈЕДАН ЗАДАТАК- ДА САЧЕКА ГОДИНУ ДАНА ОД ОДЛАСКА ЊЕНОГ БАНЕТА,ЊЕНЕ НЕЗАЛЕЧЕНЕ РАНЕ ПА ДА МИРНО И ОНА СКЛОПИ ОЧИ.

УМРЛА ЈЕ У102 ГОДИНИ OKРУЖЕНА ПАЖЊОМ И ЉУБАВЉУ.

МИ ЊЕНИ ПОШТОВАОЦИ, ЊЕНИ СТАРОТРЖАНИ УВЕК ЋEMO SE СEЋATИ ЊЕНE MУДРОСТИ, ЊЕНЕ ДOБРROTE , ЊЕНОГ СМИСЛА ЗА ЛЕПО….

.

СЛАВА НАШОЈ ТЕТКА СПАСЕНИЈИ


 

Сећања на Косу Медан

уторак, новембар 25th, 2008

 

OPRAŠTAJUĆI SE OD  TETKA KOSE MEDAN REKLI SMO

NAŠA TETKA KOSA RODILA SE U HERCEGOVINI U SELU GORNJE HRASNO U PORODICI ĆUK 1917, KAO OSMO DETE.SA MANJE OD 19 GODINA UDALA SE ZA KRŠNOG MOMKA SLAVKA MEDANA,I KRENULA  SA NJIM U BELI SVET.SVOJ ZAJEDNI^KI ŽIVOT UREDILI SU U STAROM TRG RUDARSKOM NASELJU RUDNIKA TREPČE I TU RODILI ČETVORO DECE,ODGOJILI NJIH TROJEI SREĆNO ŽIVELI  DO SMRTI ČIKA SLAVKA.

ČIKA SLAVKO JE BIO SKROMAN I TIH ČOVEK,DOBAR MAJSTOR,UVEK OZBILJAN I PRAVEDAN.TETKA KOSA JE SLEDILA NJEGOVU PRIRODU I OBUZDAVALA NESTAŠNOST I ZNATIŽELJU SVOJE DECE,VASPITAVAJUĆI IH U DUHU  NAČE TRADICIJE.NAROČITO JE OSEĆALA DA JE DECI BUDUĆNOST U ŠKOLOVANJU.PREŠLA JE UVELIKO 40 GODINA KADA JE MORALA DA SE ZAPOSLI U ZDRAVSTVENOJ STANICI I RADILA DOK DECA NISU ZAVRŠILA SVOJE VELIKE ŠKOLE.I POSTALI DOBAR ING. GRADJEVINE,VRSNI FIZIO- TERAPEUT I SJAJNA INSTRUMENTARKA.ONDA KADA JE TREBALO DA DECA OD LEPRŠAJU U BELI SVET KROTKO JE TO PRIHVATILA I  PUSTILA IH.SA SVOJIM SLAVKOM  ČEKALA DA JOJ SE JATO UVEĆA I BILA SPREMNA ZA UNUČAD.

NAŽALOST ČIKA SLAVKO JE RANO UMRO.I ONA JE OSTALA SAMA U KOS. MITROVICI.DODUŠE IMALA JE DOBAR KOMŠILUK I PRIJATELJE.ALI KADA JE OSETILA DA DECI ZADAJE BRIGU KRENULA JE DA IM BUDE BLIŽE. NASTANILA SE U BARAJEVU.TU JE DOŽIVELA NOVE RADOSTI SA SVOJOM DECOM SNAHOM ,ZETOVIMA I  UNUCIMA.U SVOJIM NAJPOZNIJIM GODINAMA  IMALA JE SNAGE I ZA SVOJE PRAUNUKE.

UMRLA JE  OKRUŽENA PAŽNJOM I LJUBAVLJU NJENIH NAJMILIJIH KOJI SU BESKRAJNO ZAHVALNI OSOBLJU I HIRU[KE KLONIKE U BEOGRADU I II-OM ODELJENJU I OSOBLJU OPERACIONE SALE.NA ZDRAVSTVENOJ NEZI I PAŽNJI U NJENOJ BOLESTI.

MI NJENIPOŠTOVAOCI NJENI STAROTRŽANI UVEK ĆEMO SE SEĆATI NJENE MUDROSTI , DOBROTE.I LJUBAVI. OD NJE SE UVEK MOGLO NEŠTO NAUČITI. MNOGO UŠTIPAKA POPARE ,MASTI NA HLEBU,POJELISMO U NJENOJ KUĆI ILI PODELILI SA NJENOM DECOM NA ŠTA SMO PONOSNI.ZNALA JE DA SE RADUJE NAŠIM USPESIMA KAO DA SMO NJENA DECA.I DA TUGUJE SA NAMA.BILA JE NESREĆNA ZBOG SVOJE HERCEGOVINE A NEUTEŠNA ZBOG KOSOVA I METOHIJE GDE JE PROVELA NAJVEĆI DEO SVOG ŽIVOTA

NJENA MILJENICA UNUKA MACA OVIH DANA JE NAPISALA

DRAGA MOJA BAKO,,

MALO JE DA TI KAŽEM HVALA ZA SVU TVOJU LJUBAV. NEKA TI SE ODMORE DUŠA I TELO A JA ĆU MISLITI NA TEBE

SVI ĆEMO MISLITI DUGO NA NJU.