Archive for the ‘приче из завичаја’ Category

Уметник

среда, јун 10th, 2009

Уметник

Камена громада какву можемо срести било где у природи израз је  сирове снаге и неодређене лепоте   Узме ли кипар чекић и длето и почне одбацивати сувишни материјал,пред нама ће се појавити нова визуелна форма, са лепотом коју је у тој громади пронашао уметник и са много већом снагом која више није обуздана сувишком материјала

Само је један пут који повезује Стари Трг са осталим светом. Тај пут се од Старог Трга обара падинама и кривуда, пратећи водоток Речице Трепчанке, све до њеног утока у реку Ситницу. Ту је Косовска Митровица.Сви доласци и одласци догађају се тим путем. У годинама сваког напретка и благостања било је много више долазака него што се одлазило. Долазило се појединачно али и у групама. Дошљаци су бивали из ближе околине али и из далеких крајева и врло далеких земаља као што су Аљаска или Аргентина. Они, прводошли Старотржани навикавали су се на свакодневно сретање нових лица. И они малобројни, лако су препознавали оне који још јуче нису били међу њима. Новопридошли данас, већ сутрадан ће се осећати као староседеоци.

У то време догодило се , по занимљивости и значају, један необичан долазак, па је зато остао и упамћен. Било је рано јесење јутро, када је живљење у Старом Тргу већ добило обличје организованог рада, становања и школовања. Ипак, свима је било видљиво да ту још нешто недостаје али поближе се није могло распознати. Тог јутра неочекивано,  као изронио је човек из сребрнкасте и свиленкасте измаглице, која је покривала речицу Трепчанку и пут целом дужином. Изронио , или је јездио маглом, тек пред Старотржанима је стајао човек , свеж, глатко избријан у лаганом оделу небо плаве боје, са качкетом на глави исте боје. Кофер у руци и доброћудни осмех на лицу. Ни трага умору због великог  пута и непреспаване ноћи.  Људи га посматраху са одушевљењем и добродошлицом, која није речена. Сви су осећали да им такав човек треба, мада тог тренутка нису знали зашто. Неко му пружи тестију са водом и рече:’

“Узми, мора да си ожеднио“

Пристигли наже тестију и слатко испи воду, као што пију здрави жедни људи. Враћајући тестију,рече:

“ Хвала ти! Зовем се Миливоје Миучић. Потражио бих посао.“

 Показаше му у коју канцеларију да оде. Гледали су за њим, питајући се шта би тако углађен могао да ради? И још више,шта носи у великом господском коферу?

Касније су очевидци и радозналци говорили о коферу. Једни су  тврдили да је у коферу била тамбурица, тениски рекет и књига са насликаним вежбачем на њој. Други су рекли да осим длета и чекића, поред неких уобичајених ствари човека путника, ништа друго нису видели.

У данима који су уследили, једна по једна, појавиле су се четри велике камене громаде на различитим местима. Прва је била крај Соколског дома, друге две код читаонице и још једна у врху радничке колоније.

Радозналост је расла. Чему камене громаде?

Стајале су тако неко време камене громаде, раздвојене, и ништа се са њима и око њих није догађало. Тек непри- метно их је почео посећивати новопридошли Старотржанин, Миливоје Миучић. Загледао их је са неке удаљености, кривећи главу устрану, па онда приближивши се, нешто је означавао по каменој громади и на папирима које је носио. Када су људи већ навикли на ове необичне Миливојеве посете каменим громадама, једно поподне га затекоше на једној од њих у плавом мантилу са качкетом небоплвве боје., како чекићем и длетом одбија комад по комад од громаде. Већ сутрадан после подне виђен је на некој од преостале три громаде. Кипарске послове радио је само после подне у истом плавом мантилу и небоплавом качкету. Нагађало се са сигурношћу, да је Миливоје наумио , да то што ради, треба да заврши у исто време на свим громадама. Тако је и било. У исто време су се назирале контуре ликова којима кипар иде у сусрет. А онда , све јасније и јасније, до оних  дана када је грубо длето заменио финијим а чекић лакшим. Тада се сасвим јасно могла препознети идеја ствараоца на сва четри кипа. А када је требало да се догоде завршни радови Миливоја више није било.Настала су тешка времена Другог Светског рата. Шаптало се да су га Немци, са другим антифашистима спровели у Београдски логор на Бањици. Онда се почело шаптати да више није тамо, већ да је пребегао Народноослободилачкој војсци Југославије. И шаптање би истина. Вратио се у Стари Трг са ослободиоцима.И вратио се свом послу и својим каменим киповима. Сада са још више љубави и жеље да заврши своје започето дело. Радио је са полетом, бодрен од људи који су имали потребу и жељу за потпуном обновом. Схватили су да су им долазећа уметникова дела потребна колико и све друго што човеков живот чини ваљаним. Окупљали су се око уметника и следили га. 

Једно по једно уметниково дело добијало је свој коначан облик. Она громада код Соколског дома представљала је гимнастичара на коњу са хватаљкама.Од једне камене громаде крај читаонице исклесан је мислилац над шаховском таблом, а од оне друге, девојка која пребире жице по лири, стварајући утисак разливања најфинијих тонова око себе. Четврта камена громада, клесана у простору горње колоније, добила је обличје срећне мајке која је пригрлила два сина и ћеркицу.

 Све четри скулптуре имале су неизрециву лепоту и снагу коју им даде уметник, својом љубављу и умећем. Унутрашња снага скуптура наставила је да се увећава сваким погледом дивљења и сваким додиром. Набој нарасле енергије у скулптурама није могао издржати основни материјал. Само је уметник знао да неће и да се сва четири његова кипа морају разићи у много мањих делова, носећи собом исто оно својство и лепоту коју је уметник уградио у  своје дело.

Готово истовремено у Старом Тргу поново није било уметника. Одјездио оном истом сребрнкастом и свиленкастом маглом и оним истим кривудавим путем поред Речице Трепчанке, ка Косовској Митровици. Више се неће враћати. Уметниково дело је завршено и оно живи у свим животима који су трајали у време његовог уметничког стварања и који су настајали касније,уз оне који су преносили поруке његовог дела.

Недуго иза уметниковог одласка, једини кривудави пут низ Речицу Трепчанку, који повезује Стари ТРг са осталим светом, постао је пут одлазака без повратка. Долазака више није било. Старотржани који носе поруку великог уметника Миливоја Миучића, сада живе у неким другим крајевима света.

                    посвећено Миливојевој Супрузи Дари, синовима Милану, Марјану и ћерки Зорици

                                                                            Александар Аца Шимуновић

 

 

 

 

 

 

 

 

Moje КОМШИЈЕ

уторак, јун 9th, 2009








Моје КОМШИЈЕ

Прије него је изграђено насеље у Старом Тргу, био је то овећи пропланак уоквирен високом храстовом шумом на вишим странама и жбунастим растињем са доње стране

Пропланак је змијасто пресецао узан планински пут, који је водио према неким далеким и слабо насељеним селима. Редак је пролазник био на том путу. На пропланку је местимично расла самоникла воћка. То је могла бити само крушка или дивља трешња. О јутру се шумом проламао птичији цвркут а небом су кобци исцртавали кругове. Шума је додиривала небо. Сунце је свој долазак најављивало сребрнастим тракама светла кроз шумску измаглицу. Лисица и зец имали су своје време када су пролазили пропланком. Ноћу је царовао вук.

Са зимама је шума замирала.Повремени прасак који се проламао шумом значио је да се понеки храст процепио од силне студени. А кад Сунце поново изгреје и измами кукурек, наставља с обнова живота. Опет птичији цвркут, висибабе, љубичице, пупање и цветање. Пчеле су на цвету и зелени зунзар на дивљој ружи. Зуу-зуу…  Овом свету придружише се придошли људи, који треба да граде насеље на пропланку, ниже шуме.

Насеље се градило необично брзо. Много је људи и запрежних кола било у том послу. Запреге су вукли волови или биволи. Грађевински материјал је тим запрегама, попут реке притицао и био одмах уграђиван. Из усека за зграде, вагонетима се одвозила ископана земља и истоварала бочно према безименом потоку. Највисочији и најтежи усек за четри зграде на спрат. копан је под самом шумом. Породице запослених усељаваше се док су радови били још у току. Тако се и моји родитељи, са нама децом уселише се у један од станова те четри зграде под шумом. Још су стајале неуклоњене кречане и гомиле грађевинског материјала.Иза зграда радници су завршавали земљане радове и одвозили вагонетима земљу на   к и п у.

К и п а  је уствари уствари место где се  и с к и п а в а л а , односно истоварала сувишна земља. Ту се касније кипало смеће насеља,које је обављао неки Арнаут, Јетиш са двоколицом и једним коњем.Јетиш је двоколицу натеривао у рикверц да би отворио задњу преграду и искипавао смеће.То му је редовно полазило за руком, али се једног несрећ- ног дана двоколица и коњ , заједно, стровалише стрмином до у поток. Коњ је остао неповређен  бар није могао да каже где се  све угрувао, па га је Јетиш терао да извуче двоколицу уз немогућ успон, палећи му папир испод репа.

Зграда у коју се уселише моји родитељи, као и остале три зграде имала је четри стана у приземљу и исто толико на спрату. Улазна врата сваке зграде била су окренута према вратима суседне зграде. Били смо у приземљу прве зграде, гледајући од кипе. У становима око нас живеле су породице сличне нама. Они су наше   к о м ш и ј е.   Најраније памћење сеже до комшије, чика Стеве ловца и његове жене Соке.Имали су два мала дечака укаканка. Какили су свуда око улаза њиховог стана.Становали су супротно од  нашег улаза, али до брда. Чика Стева је имао ловачку пушку, патроне око паса и кожну капу са штитнком и завнутим крзном око задњег дела капе.Сећам се, уловио је вука и донео између наших улаза. То је мене, дечачића, смртно уплашило. Од тада сам се бојао вука и чика Стеве ловца.. Срећа , па је убрзо некуд одселио и однео пушку и вучију кожу, које сам се бојао као живог вука. Ту се затим доселио Исо Маринковић са синовима Мишом ,Николом , Ђуђом и њиховом мамом, тетка Милком. Чика Исо није био ловац па сам га одмах заволео.Још се и дружио са мојим татом. Мишо ми је био вршњак. млађем брату Николи испевао је песмицу:  "Николица кеца, уловио зеца, на светога Саву оглођ’o  му главу." Маринковићи су живели у доб- роти и слози.Одселили су у други стан а ту доселише Станковићи.

Били су то Богдан и Јулка , са сином Радом и још неким млађим клинцима.Били су бучни. Нарочито тетка Јулка која је врло гласно позивала своју децу да дођу по колаче или питу коју је управо испекла. У то време нисам имао своју маму, па ме је та појава растуживала, а тетка Јулка никад није испекла мало више пите или колача,него тачно колико могу да поједу њена деца. Ускоро су купили хармонику сину Ради, који је био мој вршњак. Сада са хармоником и најавом да ће постати хармоникаш,учини га важним дечаком међу нама.Свирао је и певао некако дречаво  и мислио ,да је сада мање важно да буде добар ђак. Када је једне вечери окупљеним комшијама,свирао и певао, Анђа Дозет, личанка,старија и необразована жена, као чудећи се рече:"Вид’дер ти њега  , како у мраку нађе ђе треба да погоди прстом?" На то јој муж Миле подругљиво одговори:"Вид’дер ти ње, а како ти у мраку погодиш руком ђе треба?"Ми малци,који смо то чули, нисмо знали шта се то по мраку може погодити "ђе треба".

Онда су се и Станковићи одселили а доселише се Бучићи. Раде, Драгиња и ситна деца.Драгиња млада и лепа допадне се добро старијем комшији Мили Дозету, који јој је писао писма, због којих се ова расплака и рекла свом мужу Ради.Раде дозове брата Миру па настане туча,из које је била једина последица, што је Миле Дозет гурнут низ стрму кипу, где се својевремено сурвао Јетишев коњ са двоколицом. Миле се сам вратио кући а Анђа, жена му, све је разумела, опростила му и стала у његову заштиту,као што то чине праве жене.

Изнад тог стана, прва станарка била је нека Франа. Не сећам с више никога из њене фамилије.Чини се да је била распусна жена. У очи Другог Светског рата свађала се са мојим оцем, говорећи му да није никакав Хрват ако се не пресели у Хрватску,при чему је много галамила , помињући Хитлера и Мусолинија.Изговарала је њихова имена много пута, подивљало млатарајући рукама. И одселила се.

Ко се доселио и становао током рата у Франином стану, нисам запамтио,али памтим да се одмах после рата доселио, чак из Немачке, неки просвећенији Арнаут са Немицом Хилдом и њеном ћерком Теом. Фрау Хилда и фројлајн Теа трудиле су се да науче српски па је било симпатично како ломе језик. Теа је била вршњакиња Мири Дозет, па кад су им се почеле назирати девојачке облине, фрау Хилда је са поносом приметила да је њена Теа напреднија, показујући рукама предео груди, говорила је: “ Mira nichts das Brust, zize. Tea Grose, oh-ho-hoo". Занимљиво је било да смо те Немице волели и поред скорашње несреће коју је починила фашистичка Немачка.

Ускоро се у тај стан уселише Шојићи. Било их је мноштво.Гашо је глава породице са женом му Даницом. Изродили су седморо деце.Син им Дујо, био је мој парњак. Причао ми је занимљиве догађаје,као лечио се од жутице једући кокошије ногице које су морале бити жуте. И излечио се. Слушајући га , гледао сам у његову жуту косу, мислећи да је и она од жутих ногица. Није ништа знао о трансаминази, као ни ја,па га о томе нисам ни питао. А она је била показатељ излечења.Важније је што је знао за жуте кокошије ногице. Причао ми је и о томе, да су у време становања на Шангајској ливади, жене са ливаде, окупљене  договорено, прибавиле литар ракије и тражиле од Гаше, његовог тате, да покаже чудо које скрива  у левој ногавици. Ракија је била добар разлог да се то и покаже, па је уз усхићену вриску жена,заслужено дариван литром добре ракије.

Супротно улазу стана наше поодице становали су Е л е ц и. Милан Елек са женом Драгињом и децом: Момчилом, Данилом, Ђоком,Маријом иј ош неколико дечице.Добро памтим глас оца им Милана, који је имао војничку јачину и јасноћу, а ипак је деци био топао и драг.Грлато је говорио и кад их мази.. Сви други у фамилији били су  тихи. Најстарији син,Момчило, ишао је са мном у исти разред а понекад смо делили и исту школску клупу.Био је уредан. Писао је лепа , округла слова. Волео је крушке ,изнад свих крушке бостанке,које су расле на немогућем месту, крај куће опасног Арнаута Шаљи Бабе, недалеко од Утине ливаде.Од неког времена Момчило је волео и девојчице, али и поред свег труда, растојање између њега и њих није се смањивало. Његов брат Данило улазио је у  знање, тако што је прво све учинио бесмисленим, да би из хаоса направио сопствени ред. Виђали смо га како је у најранијем детињству безбројно пута понављао једну реч која се сталала сама са собом, тако да јој се није знао ни почетак ни крај, и таква је била збуњујућа. Остављали смо га да то сам распетља.

Ипак најближе комшије били су нам Дозети. Делио нас је зид. Миле са женом му Анђом и три кћери. Старије, Софија и Смиља удадоше се одмах иза рата за партизанске официре а најмлађа Мира остала је да се школује. Када је партизански официр Никола дошао да проси Софију, причало се, како је пружајући Софији јабуку и прстен, питао, хоће ли се удати за њега. Софија ,којој је то био први пут да је неко проси, рече, боље ће бити да он то пита њену маму. Мира је била најлепша и била позната по лепом певању. Певала је на свим школским приредбама. Била је уредна. На њој је морало бити све на свом месту. Једном приликом мама Анђа је пошаље да Микешици врати млин за кафу. Мира са млином прво оде пред огледало, па пошто утврди најлепши положај млина у њеним рукама , отићи ће да однесе млин.Растао сам поред ње а њена близина ме је опчињавала. Мислио сам, можда једног дана….Али тај дан није могао доћи јер имали смо једнако година а девојчице се редовно интересују за старије момке од себе. Касније, као учитељица , удала се за бољег момка него што сам ја. Њен тата Миле Дозет, говорио је дубоким нарецканим гласом, који је био пријатан свачијем уву. Пре Трепчиних рудника радио је цинерманске послове у Француским рудницима.Тамо се могло што-шта научити, па му се онај догађај са Драгињом Бучић може разумети као француска школа љубави.

Изнад породице Дозетових становала је породица Стоиљковића. Срето је отац расне напредне деце.Напредна је била и мајка им Загорка.Подржавала је своју напредну децу. Није сумњала да су на најбољем путу. А били су . Миро, Добри, Лела, Ацо и Олга, чинили су антифашистички фронт у рату и фронт напредних социјалистичких снага у миру. Чика Срето је био задовоља својом децом., па је свакодневно прослављао у Натиној кафани. Кући је долазио у слављеничком расположењу,настојећи да се сретне са женом Загорком и разјасни о томе, ко је заслужнији за напредну децу.Ратоборно је долазио али је никад није затицао, јер се она на време склањала на сигурније место. Своју љутњу  чика Срето искаљивао јс на стварима , бацајући их по стану, уз превелику галаму. У ретким данима, када је био трезан и о светим недељама,радио је тишлерске послове у зеленој шупи-радионици која је много личила оној шупи што има Милош Кајгана. Развио је јединствену моду дрвених сандала, које су лепо и анатомски обликоване и украшене обојеним кајишићима. Девојке Старог Трга биле су сретне ако су успеле да дођу на ред, да им чика Срета направи сандале.

Спочетка прве зграде, гледајући од кипа, били су улази у четри стана : Стоисављевића и Перића, до брда , и Елека  и Лончарића супротно од брда.

Стојан Перић са женом и двоје деце становао је на спрату. Био је електричар са моторцангама и изолирбандом у џепу, од којих се растављао само када пође у кревет. Сви у породици били су лепи и  весели, као што то и припада младости. У годинама рата, када је одлазио из стана, Стојан је ради заштите од арнаутске пљачке, спајао улазна врата са електричном струјом. Трешњаве је било али је стан остао нетакнут. У годинама рата Перићи су нестали и никада више нисмо чули зс њих. У то, ратно време,нестајање људи била је честа појава, па смо се врло опасно навикли на то.

Испод Перића становали су Стоисављевићи. Миланко-Црни и жена му Милка имали су Бранка,Драгицу, Душка и Љубицу. Због надимка оца и деца као да су била црнкаста.Чика Миланко је био металац- бравар. Уз стан је имао радионицу у којој је често нешто радио а ми дечаци били смо редовно посматрачи. Ту смо научили шта је шрафшток, бонсек,калај,салмијак и још много стручних ствари. Чика Миланко није пио ни пушио, само је радио. Мом другу Душку  направио је пушкицу која је била налик правој а могла је и да пуца са пампурима. Тако је Душко први од нас био наоржан а уз то смо, он и ја, сматрали да је потребно да савладамо и минерске вештине.Тако смо набавили рударску капислу, забушили плитку рупу у змљу, сместили капислу и принели ватру. Шта је експлозија учинила са земљом нисмо видели јер је прасак био збуњујући а онда и вриска Душкова кад је схватио да је погођен комадом метала од рударске каписле.Душко је био радозналац. Неком другом приликом,о пролећу, видевши да се испод квочке полажу јаја а онда излегу пилићи,било му је занимљиво сазнати, да ли ће, кад се разбије излегло пиле, из њега испасти жумањак и белањак. Ипак му је било жао да разбије живо пиле, па је проверавао са угинулим. Експеримент је показао да жумањка и белањка нема и да ће објашњење морати касније да потражи у школи.На Душкове несташлуке мама Милка је говорила: “Ајме, бено једна! ‘И доносила Душку , два прста дебелу кришку црног хлеба, намазану свињском машћу, благо прекривену алевом паприком. Бранко, брат Душков, није никада скидао ђачку капу тегет боје са црим ширитом, на чијој је предњој страни стајао месингани број разреда у који је ишао.Нису га занимали татини алати ни радионица. У књигама је нашао  свој свет о којем није причао, мислећи да га нико неће разумети. Када су Немци довели заробљене Грке за робијашке радове у руднику, неки Анастас се искраде да потражи храну, па кад му тетка Милка да комад хлеба он га пољуби, метне на чело, па онда једе. Бранко је ишао за Атанасом и записивао грчке речи, желећи да научи тај језик.

Поред Стоисављевића , најпре су становали неки које нисам запамтио, јер нису били ловци и нису имали децу за играње.Пошто су се иселили, доселише се  још једни Елеци, који ту остадоше дуго. Дуже од трајања детињства. У породици су имали ђеда, што је било реткост у Старом Тргу. И звали су га  ђед, иако је ту било уобичајено да се каже деда. А био је ђед,прави ,правцати. Фркао је танке седе бркове, носио шубару од јагњеће коже, палио своју лулу на кресиво и трут и наслоњен на углачану кривину старачког штапа, причао нам приче. Причао је споро и бајковито, као стакно гледајући у даљину, коју нисмо докучили ни схватили, али нас је он свјом причом односио онамо. Такав је био Рашин ђед. Рашо је био мој друг. Није волео пушкице и рударске каписле. Био је нежан и у сталној пажњи својих родитеља.имао је тетка Љубицу и стрица или рођака Лазара ,који је био доста старији од Раше. Лазар се слабо држио са вршњацима и није показивао интересовање за оно што се догађа у школи. Најчешће је виђан како са перорезом обликује дрвену клипу дувајући ваздух кроз горње зубе и тако стварао неку пискаву мелодију.Уз ђеда је проводио много времена па му је у много чем био налик. Имао је шубару и завртао вунене чарапе преко сара дубоких ципела, баш као ђед.  Рашо, мој другар, једне је вечери направио велику бригу укућанима.Док су родитељи водили вечерњи разговор, ми смо се заиграли кућне жмурке. Рашо се сакрио у један овећи сандук и навукао поклопац. Дуго сам га и безуспешно тражио, док је Рашо спавао чврстим сном.Тада сам одустао и отишао својој кући. Кад су  Рашини укућани схватили да Раше нема, настала је узбуна и панична потрага.Тражили су га по стану, по комшијским становима и око зграда са упаљеним карбитнм лампама. Потрага је сасвим безуспешно трајала, док се Раша није наспавао и сам појавио.

Изнад фамилије мог друга Раше живели су Лончарићи и ту остали до мог одрастања и одласка из Старог Трга. Отац Иван и мајка Нада имали су Томку (звали смо је Тонка), Тому и Цобија. Томкин тата , Иван чинио нам се врло паметним. Причао је важно и гласно. Надвикивао је своје саговорнике и то није изгледало ружно. Људи су га радо слушали. Није имао начина да буде близак са децом,или није имао времена. Стално је радио. Томка је била девојчица крупних и радозналих плавих очију. Тако крупне очи капци јтешко да су стизали да покрију , код трептања или када спава. Главу  јој је покривала коса платинасте боје чије су коврџе биле као од финих металних влакана.Ту пристаје округласто лице и чврсто тело девојчице.Врло кратка сукњица је то откривала. Томка је била необично маштовита и храбра у измишљању својих причица у које нико од нас, њених другара, није поверовао. Она је била упорна и уживљена у своје нестварне приче. Када смо имали по десетак година , мислио сам да би ми Томка могла бити прво љубавно искуство. Били смо блиски. То сам прижељкивао и мислио да и она то жели. И наравно то се није десило, јер се није могло десити, зато што са таквим догађајима ми не управљамо. Ко? Ни сада незнам. Њену браћу Тому и Цобија једва памтим. Били су другачији од Томке. По свему.Томка их је као старија пазила када изађу на улицу. Ипак , наиђе ли нека од њених другарица, заиграће   к и љ е. Тада се чује набрајалица: "Ену мену дуду мену, каранфила , мустафила ђа мата ко  ката п и с ." И почиње јурњава.За ову игру Томка није била довољно брза. Онда се као сетила  браће и мења игру: " Не, не играћемо  ж и ц е, морам да чувам браћу. " Брзо налази плочицу и исцртава лик жице за игру. Најпре три квадрата један на други, затим надовезано један лево, други десно, па још један по средини изнад њих, онда опет по један лево и десно и изнад свега небо,( полукруг који спаја углове два завршна квадрата). Небо је испало накривљено али то није сметало за игру.

И још једна породица најближих комшија била је породица Шурбатовића Видака и Руже, који су настањени изнад нас, породице Шимуновић Мате и Ђурђије.

Шурбатовићи су многобројна породица па је немогуће бити сигуран у сећање на све њих. Верујем да неке од чланова породице Шурбатовић нисам упознао или сам их заборавио. Глава породице је Видак, старина повијених леђа и седих бркова. Покрети су му спори а речи споре и ретке. Испод качкета боје земље, мировало је лице старца које казује да су у том човеку све противности измирене Седи бркови су доминирали на том лицу. Такви бркови су виђени још на лицу  Мирка Вуксановића а  касније и на лицу друга Стаљина, којег су као и други, прво обожавали а онда морали одбацити. Јер таква су била времена.Жена РУжа, посна и кошчата, водила је кућу и није излазила међу свет. Хаљине су јој црне или тамне а око главе је мотала мараму нешто чвршће, са привезаним крајевима са стране, који су имали на врховима чвориће или гомбице.. Говорило се да уме бацати угљеве и још неке народске домишљатости.

Радојка је билан једна од старијих ћерки и била је запослена у задрузи.као продавачица хлеба и млека. У то време сваке оскудице, морала је много пута у дану рећи да млека нема., па су шаљиви Арнаути, загледајући у бујне Радојкине груди говорили:  "Kaко Радојка нема мљеко? Има мљеко!"

Благоје је био један од синова, одликаш у школи који је на наше чуђење,Воји Милошевићу издиктирао у оловку, целу историју старог века , наизуст. Причао је то као да је се са сином Персијског цара Дарија , Киром Млађим играо клиса. Поверовао бих да је још тада целог Његоша могао испевати.

И сестра му  Луција, моја вршњакиња,била је паметница. У школи узорна, са мало времена за дечије игре, превише витка али несклона спорту.Њено мало издужено лице, равна коса и сукњица добро испод колена, чинило је њен раст још вишим.Једног летњег а олујно-кишног дана, на путу до школе, пала је Луција као покошена од грома, који је ударио поред ње. Ми дечаци, без колебања смо улетели у олујни ветар са обилном кишом, пронашли Луцију и однели је у школу. Посушили смо је и утоплили, од чега се она опоравила.Наша дечачка храброст и пожртвовање било је награђено  Луцијиним смешком и јавном похвалом  учитељице Хистине Карабеловић.

Насеље у којем смо проживели детињство, оронуло је и опустело. Шума је прорђена. Цвркут птица је малаксао. Лисица, зец и вук су потражили сигурнијја станишта. Небо је посивело и без кобаца који су исцртавали кругове. Једино је ту још Сунце., на свом сталном путу од виршака храстове шуме на Истоку до висова на Западу. Али , као да се и оно уморило.

А комшије? Ту их одавно нема. Моје најближе комшије су у неким другим световима и у мојим сновима.

 

                                                                             Преписано из снова о минулом детињству

                                                                                           Александар Аца  Шимуновић

.

 

 

                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                              

   

 

.

 

Јован

понедељак, децембар 22nd, 2008

Написао Александар Шимуновић

Јован

Када је реч о Јовану, Јовици Мурганићу лако је погодити да ће то бити еротска прича.Били смо још голобради дечаци када се нека врста мушкости почела у нас усељавати а нисмо је могли разумети. Тада реч секс још није била измишљена.Счувај боже да је о томе морала да нас учи учитељица Мица, Христина Карабеловић или Наталија Драговић. Скарадне мисли.Професору Ради Јордановићу то би већ некако пристајало али је он остајао на морфолошким темама, које нисмо могли доводити у везу са оним, оним што је касније дошло.Морфолошко.Тако смо поред могуће морфологије и светачких учитељица очекивали објашњења и упутства од вршњака.Највише смо учили од нашег Јовице.

Јовицу ваљда знате. Ошишана или кратка коса јежастог фазона која се спреда у шпицу спуштала низ иначе ниже чело. Очи плавозелене, крупне,па су му заједно са стално и у круг полуотвореним устима, чиниле лице напола одушевљеним а напола зачуђеним. Међу нама, његовим друговима био је неприкосновени ауторитет и у простору се са нама кретао попут вође. Слично вођи чопора, мало напред или у предњем делу средине групе. Био је ауторитет и због најважније ствари, оне ствари која ће од тих дана па надаље бити аргумент мушке ваљаности. А био је ауторитет. Поприличан. Били смо љубоморни, надајући се уздизању сопственог ауторитета.

Тако је једног поодмаклог јутра ходајући по сочној трави меске баште (Аристотелов метод наставе), Јовица својој групи заподенуо дискусију за даље наше сексуално васпитање. Истискујући стабљику млечике на брадавице ,које су напале подланцу, поставио је питање: шта је највеће задовољство? Мислили смо да је то одвећ лако питање, па смо лаконски одговарали; они најмлђи међу нама рекоше  то је кад си гладан па се наједеш. Већина нас  је исмејала такву потребу, рекавши да је то оно кад си са женском па буде оно,именујући то разним синонимима којима обилује наш језик.На наше запрепашћење наш учитељ рече,НЕ НИЈЕ. Ту је мало застао, подигао је поглед са руке одбацивши исцеђену травку, па је онда погледао у нас и лепо објаснио: Највеће задовољство настаје када те потера велика нужда, па убрзо нађеш жбун иза кога се лепо по……,показујући преко груди руком као олакшање које при том настаје.

Много чему нас је научио Јовица Мурганић, нарочито како се опонаша Библијски Онан, али ову тврдњу му нисмо могли прихватити.

Међутим после деценија стицања мудрости, сада знамо да је био потпуно у праву. Само за то не мора обавезно постојати жбун.

 

Šangaj

четвртак, децембар 18th, 2008

Napisao Aleksandar Šimunović

Šangaj

Stari Trg je imao svoj Šangaj. Mnogo kasnije saznali smo da i Kina ima svoj Šangaj. Naš Šangaj bio nam je mnogo važniji. Uostalom  naš Šangaj bio je tu , odmah u Šangaju. To je , kada malo poodrasteš pa kreneš livadom pored majdana,  crkve, uprave,vešeraja, bankauza, Natine kafane, i eto te u Šangaju. Tamo je bio raj od trgovišta..Piljar Tafo, koji je povremeno iznosio robu na magarcu u kolonije, pa Eminov šusteraj,kasapnica,pa pekara uz potok sa vrućim simitom i pekardskim hlebom k’o duša, pa ona bakalnica pre potoka i još neke, a i ove su dosta, kako nije moglo da se kupi sve što se želelo.

U Šangaju su živeli neki naši drugovi i drugarice i drugovi i drugarice naših roditelja. Oni su bili Šangajci. E ti Šangajci su bili zaraćena strana sa koalicijom donje i gornje kolonije. Vodio se čest i častan rat. Ratnici kolonije krenu na dogovoreno bojište. To je bila livada pored majdana ili prostor iza crkve. Tu bi ih sačekali Šangajci i okršaj je mogao da počne.Bitka je trajala do utroška." municije".ili dok ne naiđe neko od roditelja pa potpraši obe zaraćene strane. Vođa kolonaca bio je Dule Vlahović sa pravom pravcatom sabljom a njegov glavni jurišnik Mile Apaš.

Trajni mir između kolonaca i Šangajaca nastao je dolaskom X Srpske udarne brigade i oslobođenjem Starog Trga.

Танкосава

четвртак, децембар 18th, 2008

написао Александар Шимуновић

Танкосаве Ашкраба, наше школске другарице нема међу нама од далеке 1947. године. Погажена школским аутобусом, издахнула је пред нама, њеним другарицама и друговима. Како је то било неприхватљиво?

До тада , увек са нама у игри, на путовању према Митровачкој гимназији, на часу или песми током вожње аутобусом или камионом, постала је нечујна и непомична. Туга. А била је обична, тиха и нежна. Била је посебна због тога што ни у чему није била посебна. Вољена од свих ,добродошла свима и свугде. Таква је и отишла. Туга. Туга у нама, туга у школи, туга у целом Старом ТРгу. Највећа туга у њеној породици. За маму су јој говорили да је у плачу изгубила глас а да су јој и сузе пресахнуле. Туга. Отац Марко на толике животне ране задоби још једну велику, која нема изгледа да зацели. Није се чуо.Само је још више потамнео у лицу и некако се увукао у себе. Туга велика.Није никога кривио. Несрећа.Као и оне рударске поред којих се живи рударски живот. Ни син му Обрад, који се готово замомчио, никога није криво погледао. Судбина.

Много је времена прошло да се није чула песма у ђачком аутобусу.А када је почело са певањем било је тихо и несигурно. Недостајао је један глас. То је болело.

Sreto

четвртак, децембар 18th, 2008

Napisao Aleksandar Šimunović

Sreto

Sreto Stoiljković tišler, otac je i domaćin brojne i ugledne porodice Stoiljković. Pamtimo ga kao nesvakidašnji lik, drugačiji i samo svoj a opet naš.Voljen i poštovan od svih.Glavu mu je redovno pokrivao kačket kratkog oboda ispod kojeg je uokrug izvirivala seda kovrdžava kosa.Na nosu je imao obavezne naočare belog metalnog okvira a nad njima čekinjaste i zlataste obrve.Iste boje behu mu i brkovi, ufitiljeni prema gore a na krajevima razasuti. Sve ostalo na tom licu kao da nije bilo važno ,pa nije ni upamćeno.

E taj čika Sreto, kako su ga svi zvali, svakodnevno se kretao po istoj zatvorenoj putanji. Bio je jutrom tačan u stolarskoj radionici, precizan u onome što radi a po završetku posla isto tako tačno je stizao u Natinu kafanu.Iz kafane je kretao po dobro odmaklom mraku prema stanu u Zrmanji,najčešće mirno i nečujno, a bilo je dana kada mu je bila mila pesma, koju je pevao celim putem.U pesmi se pominje Rada i stado,iza čega sledi pripev koji je samo on znao,"di-daj-di-daj-daj" Ukućani Stoiljković znali su kada se čuje pesma da je to znak da se treba skloniti kod komšija dok čika Sreto u stanu ne uradi završnicu. Završnica se sastojala od povelike galame a da se nikada nije znalo ni zašto ni na koga, i bučnom premeštanju nameštaja i stvari po stanu. Zbog toga nije bilo dobro da još neko bude na tom prostoru.

I to se sve brzo završavalo jer je čika Sreto ubrzo zaspaoa ukućani se vratili, pospremili stan i sutrašnji dan je mogao da počne kao da se ništa nije događalo.

Čika Sreto je i dalje ostajao jednako cenjen i poštovan od svih, kao da nam je samo takav bio potreban.

Митровданске задушнице 5.новембра 2005.године

уторак, децембар 16th, 2008

 Написала Слободанка Сташић

 Митровданске задушнице 5.новембра 2005.године

 

      Враћамо се са литургије из Бањске.Служио је владика рашко –призренски Артемије. Недељковић Зорица и ја придружујемо се Мицевски Мићи, који иде сам према аутобусу. Питамо Мићу  за брата Лазу и сестру Наташу. Почињемо причу, да се сећамо када је његов отац Владо погинуо у руднику.

-Да, имао сам тада само петнаест месеци, kaже Мићо. У јесен- септембар 1953.године. Имам слике са сахране. Погинула су четири рудара. Затрпани су у руднику…

       Идемо у Кос. Митровицу. Да, Мићо сада педесетогодишњак а тада петнаестомесечна беба, данас прича нама о тој великој рударској несрећи. Човек коме је рудник узео оца, родитеља који му је увек недостајао. Можда ми се учинило, али није, Мићин глас је подрхтавао када нам је причао шта он зна о погибији оца Владе. Да ли ће Мићо данас наћи очев гроб, да ли ће га видети осрнављеног, можда и уништеног са стрепњом сам се запитала ?

     Улазимо у део Кос. Митровице, који су сада прозвали јужна Митровица, нама забрањен од јула 1999.године. Пролазимо поред железничке станице, рампе, Ситничког насеља, путем којим сам пролазила толико година, на путу за Стари Трг. Нема главног улаза у гробље. Срушено је све. Идемо около.Из два аутобуса излазимо, сви са стрепњом шта ћемо наћи, а више, да ли ћемо наћи гробове наших најмилијих. Имамо само пола сата за обилазак гробова, потсећа нас Ћамиловић Рада и моли да то и отпоштујемо.

Улазимо на гробље и журимо у свим правцима, прескачући шибље. Наилазимо на препреке, високо растиње, ужурбано тражимо пролазе до гробова. Свуда срушени и поломљени споменици. Знам да нећу стићи да пронађем и обиђем гробове рођака и пријатеља које бих  желела. На гробу Мире Дозет Антељевић, слика на мермеру избодена. Зар њој, која је толико људског и племенитог пружала радницима рудника и коју су сви ценили и поштовали.У том тренутку помислих на стихове Милана Ракића из песме“ Симонида. Ово никад не би урадио нико из окружења у коме смо живели и радили. Налазим и остале оштећене или срушене споменике. Чујем гласове : Не могу да пронађем гроб, маме тате, сестре, брата, деде, бабе……….Нема споменика, срушени су ,изваљени из постоља, са натписима према земљи, да се не би видело чији су.  Неко гласно прича :“ Ја понела прибор, маказе, мотику, рукавице да средим гроб, а шта ћу сада, не могу гроб да пронађем. Од шибља не могу да приђем а понела сам цвеће, иако су нам рекли да га не носимо,“ жали се друга. Нема  више капеле на средини гробља, згариште и рушевина. Нигде читавог споменика око капеле . Сви срушени. Журим према излазу из гробља. Споменик нашег младића Вукмировић Љубише , оштећен. Нема бисте а све што се могло уништити, уништено је. И даље чујем гласове: нисам нашла мамин и татин гроб, сестрин,……………Чујем моју Данку Аџић, није могла да пронађе сестрин гроб , гроб наше Љубице Аџић. А дошла је, иако болесна да га после толико година обиђе.

Чујемо позиве да напустимо гробље , да већ каснимо. Време које смо провели на гробљу прошло је као трен. Остаде толико гробова које нисмо могли да обиђемо.

       У аутобусу смо.  Негодујемо, огорчени, сви у грчу, болу, шоку, због оног што смо видели.На одећи нам остаци траве, сувих гранчица, шибља, чичци. Не сметају нам и не скидамо их. У шоку, понављамо речи: страшно, ужасно, зар ово у двадесетпрвом веку у присуству, назови цивилизованог света.

         Касније у аутобусу,  смењују се слике доживљеног. Пошла сам некад познатом стазом, препрека шибље, враћање и тражење могућег пролаза, кроз ниже растиње. Журим, спотичем се. Сви нешто говоре. Можда нам је лакше , да онако гласно причамо- вичемо : где је споменик, нема споменика, изваљен је лицем на земљи, не знам да ли је тај, не могу да приђем од шибља, нисам га нашла…….

Све ово што смо видели болело је и боли. Зашто хоће да нам униште ове неизбрисиве  трагове нашег постојања на овим нашим просторима, питање је на које нема одговора ?

       Од кога и како да тражимо да се гробље среди, очисти од корова и шибља, оштећени споменици да се поправе а унуштени да се обнове? !. Како то тражити када већ пуних шест година они који су остали да живе на Косову и Метохији, живе у тешким и све тежим условима и када је уништена имовина огромне вредности.

 

  Симонида – Милан Ракић

……………………………………………

Ископаше ти очи, лепа слико !

Вечери једне, на каменој плочи,

Знајући да га тад не види нико,

Арбанас ти је ножем изб о очи !

Рударска сирена

уторак, децембар 16th, 2008

 

Рударска сирена

 написала Слободанка Сташић

Када се помену  несреће у нашем руднику, увек се сетим једне, за мене , велике рударске несреће

      Киша је падала. Сирена пара ноћ. Завијање јавља да се догодила несрећа у руднику. Тај њен звук распознајемо сви од најстаријег до најмлађег становника Старог Трга.

Мој отац, Антељевић Новица, члан Чете за спасавање, устаје и облачи се већ стеченом брзином. Истрчава из куће. Киша пљушти. Из кућа излазе и остали очеви. Журе према Порталу, према  улазу у рударско окно.За њими полазе сви, одрасли  а и  ми деца свих узраста. Жене-мајке,  чији су мужеви у трећој смени међу првима су код старог окна- улаза у рудник( изнад машинске радионице испод oјса). На узвишењу изнад улаза у рудник окупљамо се. Нико нас децу није ни покушао да спречи и заустави да по киши не трчимо и дођемо код окна. Не зна се још чији су очеви у руднику. Питамо се , има ли повређених ? Нико не сме да пита има ли погинулих?

     Сирена поново завија. И урла и цвили. Кажу нам,  позива поново Чету за спасавање. Не , сиреном нас и обавештавају  да се десила велика несрећа у руднику и да има погинулих. То знамо, није ово први пут. Ко зна колико смо  пута овако обавештавани.

    Страх, стрепња а можда и нада…… Са стрепњом исчекивање првих вести из рудника. Зна се ко је био у трећој смени у јами, а нико не може да каже ко је остао у јами, повређен или погинуо. Враћају нас кући. Не одговара нам. Чини нам се да ћемо ту,  испред окна помоћи онима у јами. Вест је брзо стигла. Има погинулих. Затрпани су и до њих ће је тешко доћи. Проноси се вест да је међу затрпаним Мицевски Владо. Отац троје деце. Лазо……. година, Наташа …….., година и Мићо петнаест месеци………Затрпана су четири рудара.

    Погинули рудари извађени су из јаме после четири- пет дана. Туга, бол и жалост надвила се над становницима Старог Трга, по ко зна који пут. Ми деца, ђаци идемо по двориштима –баштама у Колонији и беремо сваки цвет хризантеме, георгине, руже и другог цвећа и плетемо венце за погинуле очеве наших другова .

Полазак поворки испред станова погинулих, оглашава опет сирена и завија све до изласка из Старог Трга на путу за Кос.Митровицу. Њен звук и завујање , осећамо као  плач. Сви смо у поворци. Одрасли и деца. Сирена непрекидно завија, уз њено завијање опраштамо се од погинулих рудара и испраћамо их на вечни починак. Ово се  речима и не може исказати. То је осећај туге и бола који остаје  и траје, код свих нас који смо расли са рударском сиреном и слушали је , нажалост, врло често.

     Да , ми деца Старог Трга можемо рећи да  смо имали посебно детињство. И данас , прва помисао на наш Стари Трг, намеће сећање, прво на ту рударску сирену која је пратила и наш живот.

Љубиша Самарџић, глумац и редитељ, истиче да је дете рударског радникарудника Голеш код Приштине, рудника у Македонији и Јелашнице код Нишке Бање.Сећа се рударских сирена и каже “ Као дете, упамтио сам рударске злокобне сирене које су често најављивале зло и несрећу. У мојим детињим сликама остале су сузе и лица мајки и жена пред копом и њихове упитне очи: да ли су им доле остали отац, брат, син,род или комшија? Одрастање у немаштини и хармонији у породици највредније је што сам понео од куће.“