Заиста нас је растужила вест да смо и нашу Марију изгубили.
Иако смо управо од ње сазнали колико јој је срце ослабило начин на који је она то прихватила и носила уљуљкало ме је у уверење да ћемо имати још времена и прилике за дружење и нове радости, А није било тако.Пропустили смо у неповрат прилику да се виђамо, испричамо, разменимо погледе на свет и живот..
Родила се као треће дете у породици руског емигранта и косовске жене 1941 године у Старом Тргу. Иако су тешко живели јер су рано остале без оца, Марија је израсла у лепу паметну, веселу девојку која све што је радила радила је крајње одговорно и успешно.Била је одличан ђак и спортиста.. Најталентованија пливачица Старог Трга и Космета која је педесетих година била првакиња Србије. Београдски пливачки клубови су тражили да у Београду настави пливање и школовање али се она после овог тријумфа вратила у Стари Трг да и даље дели све што има са својим сестрама и нама. Њени школски другови ће и данас казати да је она била најбоља другарица, ђак.. да је најлепше играла фолклор, најбоље пливала….
У Звечану је завршила хемијску школу. У Звечану је нашла свог брачног друга. Са њим је наставила да живи и ради у Приштини. На своје синове, а касније и снахе била је поносна. Укратко, имала је широку руску душу коју јој је подарио њен отац Архип Козак и сву смерност, честитост и доброту косовске жене коју је наследила од своје мајке Загорке.
И баш када се чинило да је све своје снове остварила дошао је распад наше земље. Најпре се сусрела са проблемом избеглица из Босне и Хрватске. Несебично је радила у хуманитарним акцијама. Када је дошла 1999 година она и њена породица нису до краја веровали да ће свој дом морати да напусте. Били су међу последњим Србима у Приштини, у страшном окружењу. Праву голготу преживела је баш као некада њен отац када је морао да напусти свој дом у Русији. Успела је да сачува породицу.
Њене четири прелепе унуке имаће на кога да се угледају и буду понос и дика својих родитеља баш онако као што је била њихова бака Маца