Душку Шурбатовићу

Нисмо још ни средили утиске од нашег јунског сусрета Трепчанаца у Београду а сустигла нас је вест о одласку нашег Душка. За неверовати је да смо га изгубили јер је он на Седмом сусрету Трепчанаца просто зрачио баш онако како смо га познавали. А био је заиста посебан.

Рођен је 1942 године у породици Бранка и Станице Шурбатовић. Чика Бранко је био врстан рударски надзорник од кога се Душко учио марљивости и преданости сваком раду. Од тетка Станице је наследио мудрост и осећајност.

Био је дете којим су се дичили и поносили сви укућани али и ми његови земљаци. У великом дворишту у свему је предњачио: у скијању, пливању, тенису, шаху…а нарочито у знању. Такав пун енергије и радозналости пошао је раније у школу и током школовања био брилијантан. У својој генерацији био је најмлађи инжењер металург. После факултета вратио се у Kосовску Митровицу да своје знање подари млађима. Сам никад није престао да учи и надограђује своје знање. Био је професор на Вишој техничкој школи. Седамдесетих година породица се преселила са Баира у Београд.
Ипак, са својом супругом Славицом и синовима одлучио је да пређе у Kрагујевац. У гиганту какав је била Застава био је изузетан стручњак и руководилац који је увек учио и подучавао. Но, увек је имао времена, стрпљења и љубави за своје најближе, своје земљаке, своје школске другове и пријатеље.

Драги Душко било је дивно имати те за друга.