Браци Павловић – Kомеморација
Поштована породице Павловић, поштовани пријатељи.
Налазите се у просторији Удружења жена са KиМ која је на располагању свим удружењима са KиМ у Београду.
Хвала што сте дошли да данашњи дан посветимо нашем Браци који нас је заувек напустио јуче. Сахрана ће се обавити сутра у 13 сати на Орловачи.
Ми његови Старотржани мислили смо да о њему можемо говорити дуго, дуго а да не стигнемо да кажемо све што смо имали лепог од њега и са њим. Зато смо се окупили да му и на овај начин одамо пошту.
Наш Браца рођен је 1947 г. од оца Николе и мајке Мице. Отац Никола је рођен у црногорском приморју код Херцег Новог и са својом старијом браћом кренуо је у Америку да стигне до бољег живота. У Америци је, иако још дете вредно радио и напредовао. Kада су браћа остварила своје снове одлучили су да се заједно врате у домовину и заједничка одлука им је била да купе имање на Kосмету као постојбини својих предака. Никола је на KиМ стигао као наочит момак широких видика и образовања, изузетних радних навика. У Трепчи је нашао посао и првих година са својом животном сапутницом живео у Звечану. У Стари Трг су се преселили 1942.г.
Чика Никола, изузетно цењен на послу, задужио је Трепчу јер је сачувао техничку документацију рудника Трепче која је, у оним тешким временима, три пута мењала власнике. Знао је и то да будућност припада младима, паметнима и вреднима па управо њима је помагао кад год је то могао. Истрошен цртачки прибор давао је студентима технике који и данас памте како су били важни међу колегама са прибором који није свако могао да има…
Тетка Мица је била сјајна супруга, мајка, комшиница, велика домаћица од које су многе од нас имале шта да науче…Била је врло поносна на своје синове…
Њихов Браца био је дивно дете. Знатижељан, натпросечно паметан, послушан а племенит. Школе је прошао као од шале, професори су га волели и уважавали. Наравно и он њих. Недавно нам је причао да су му најлепши тренуци били када се наша нешто старија младеж враћала на распуст у Стари Трг и причала о својим сазнањима и искуствима у велеграду. Његова љубав за рударе и њихову децу определили су га за рударски факултет и звање рударског инжењера – металурга. Спознавши изазове које је носио град сагледао је колико је важно да се сачува успомена на наше корене и завичај, да се сачувају људи и да се потомству пренесе обавеза незаборава о пореклу сваког од нас..
Био је лучоноша у стварању нашег Завичајног удружења које је основано управо на тим принципима. Тачно је знао да је свако од нас важан, колико ко може да уради за ово удружење и како га треба анимирати. Нарочито се залагао да Старо -Тржани не треба да буду сами себи довољни. Била је срећа имати га за саветника јер је умео да саслуша, увек спреман за најбољи савет.
Уопште, имао је велико срце из којег је зрачила огромна топлина и љубав за своје пријатеље, земљаке, родбину… Неизмерна је његова љубав и поштовање према брату, супрузи Вери и сину Огњену. Управо су му они били главни ослонац у време болести.
Његова Вера у много чему подсећа на мама Мицу. Пружила му је сву топлину дома, чинила све да му помогне у болести, целила му ране и обогаћивала душу да крај дочека достојанствено и спокојно. Његов Огњен, његова узданица и дика сигурно носи у себи велики део Брациних врлина.
Родбина, пријатељи и другови су поносни што су га имали и тужни што су га тако рано изгубили.
Слава нашем Браци!