Данас смо се окупили да се опростимо од наше Душице Јовановић која нас је заувек напустила 12.јуна 2010 г.
И пре месец дана знали смо да се нешто озбиљно догађа када је изостала са припрема деветих сусрета потомака рудара Трепче. Неки говоре да су ови сусрети били најбољи досад. Ипак нису могли бити ако и она није са нама. Од њеног брата Зорана сазнали смо да она бије своју последњу битку. Као да је имала снаге само толико да издржи прву суботу у јуну, како нас не би довела у прилику да на тај дан будемо тужни.
Сада смо заиста тужни. Јер изгубили смо Душицу, душу од човека, сестре, тетке, баке, прабаке, другарице, земљакиње.
Наша Душица рођена је у породици Јовановић као седмо дете. Њени родитељи у Трепчу дошли су из Гњилана. Отац Миодраг Драги Јовановић потицао је из угледне трговачке куће а мајка Рисинка из просветитељске у којој било и свештеника и учитеља. Па ипак су они 1931 године повели своју нејач у Стари Трг, потом Први Тунел да самостално стварају своју породицу. И таман је све личило на праву срећу, посао у руднику, кућа пуна здраве и веселе деце, дошао је рат. Немци су запосели рудник, кренула је тортура и глад. Миодраг-Драги је међу првима постао члан отпора, члан КП који је био у организацији штрајкова и у рату имао задатак да организује СКОЈ. Али и међу првима које су фашисти затворили, мучили и убили у Косовској Митровици. Риска је остала сама са шесторо деце да се лавовски бори да их подигне. У руднику се прихватила мушких послова. Била је активна у АФЖеу, била први делегат са Космета на конгресу АФЖа. Возећи возић са рудом настрадала је и постала инвалид. Било је потребно прехранити децу и усмерити на прави пут. Сви су били паметни, радни те им је она пружила прилику да одлепршају у свет знајући да је неће изневерити ни обрукати. Душица је једина остала уз њу до краја. Иако најмлађа често је замењивала маму својој браћи и сестри. Да би им биле ближе, педесетих година прошлог века дошле су прво у Сурчин, а затим у Земун. Душица је у то време знала да сестрину бебу стави у дечија колица и да је одвезе пешице из Земуна у Сурчин да бака Риска види и помази своју унуку.
Цео свој радни век Душица је потпуно предано провела у Елинту, потом у Минелу. Буквално пред пензију добила је стан у Котежу. Од њега је направила праву оазу мира и топлине у којем су били увек драги гости другови и другарице из детињства. Прешла је увелико 7о година а сваки дан је из Котежа трчала на Нови Београд да буде уз осмдесетогодишњу болесну сестру, да помегне и око чувања сестриног праунука ..
Била је свуда где је била потребна…
Осећање припадања својој најужој породици је пресликала и у припадање великој породици потомака рудара Трепче.
Необично предано је радила да се окупе деца рудара Трепче. Захваљујући њој потомци ових рудара чувају успомену на отети завичај ма где били расути по свету, друже се и помажу.
Велика срећа је то што смо је имали.
Уз рударско С Р Е Ћ Н О за Н А В Е К,
ЛАКА ЈОЈ БИЛА ЗЕМЉА .
С Л А В А Н А Ш О Ј ДУШИЦИ !!!
Удружење Трепчанаца у Београду 16.06 2010.г.
