sankanje







    S a n k a n j e   u  S t a r o m  T r g u

      Vojni kamion „fordson“, dobijen od zapadnih saveznika iza Drugog svetskog rata, rondajući i kloparajući širokim točkovima, juri od Skoplja prema vojnom aerodromu „Petrovac“. Na kamionu su, u plavim uniformama i sa titovkama na glavi, mladi kadeti vazduhoplovno tehničke škole. Svojom mladošću i pesmom prkose decembarskom vetru, koji kandžija njihove naćelavo ošišane glave. Vedrina je. U daljini se vide masivi makedonskih planina pod snegom. Pored puta, kojim prolaze, tek tanak sneg.

                      Među mladićima je Starotržanin, kadet Mitar Ćušić, koji zamišljeno gleda nekud u daljinu, preko Šar Planine i ne peva.                      „Mitre, šta ti je?“ upita ga drugar, koji je drugarstvom srastao sa Mitrom.

                     „Tamo iza Šar Planine, videlo bi se sa njenog vrha, tamo je moj Stari Trg“. – poče Mitar, jednako gledajući u daljinu. „Pišu mi brat Mićo i Perica, da je sankanje uveliko počelo. Ne znam mogu li da otrpim da ne budem tamo. Takvo sankanje ne postoji nigde na svetu,“ – ispriča Mitar. 

                       Nije otrpio. Druge zime sankao se sa Starotržanima. 

Ne zna se ni ko je bio prvi sankaš ni kada je počelo. U Starom Trgo sankanje je nastalo nekako samo od sebe. Baš tako. Kao što mogu nastati i neke druge pojave, ne znano kako, samo nastanu. Jednostavno, u Staromn Trgu sankaju se svi, bez nekog plana i dogovora. Snega je tu svake zime bilo obilno. To nije bilo kakav sneg, već onaj što ga samo planine imaju. Sitan, prhak, leden i beo, beo… Kao on, – sneg. I čist pod čistim nebom. Kada pada udružen sa vetrom, a načešće je tako, stvaraju se nanosi, pa ne znaš da li ga ima dva metra u visinu ili tek pola. Pola metra je mršuljavo stanje snega u Starom Trgu. Manje snega može biti samo tamo, odakle ga je vetar oduvao, i preneo na neko drugo mesto. Tako su zgrade i uzvišenja, na onim stranama odakle vetar duva, poduprta nanosom snega ili prosto zaravnata sa okolinom, pa ti vidi koliko snega tu može biti. Ono što je pokriveno debljim nanosom snega za duže vreme trajanje zime, ili do njenog kraja, ostaje u miru koji vetar više ne rameti i ne hladi. Pa pomišljaš, bože, kako je ispod tog snega mirno i toplo, za krepak san u toplom leglu. Ali to je zgoda samo za neke vrste životinjskog sveta.

Uz takav sneg, sankanje je prvo što mislećem biću pada na pamet, jer tu je i potrebna strmina. Tačnije, u Starom Trgu sve je strmina, i to vratolomna.  To znači da je sankanje bilo moguće samo na nekim strminama koje imaju zaustavnu deonicu. Pokazaše se za to najpogodnijima prilazni put do gornje kolonije radničkog naselja i put koji vodi do Engleske kolonije. Ali i na tim putevima razvijale su se takve brzine, da su suzne oči jedva mogle da prate održavanje pravca, a nejake noge po uklizanoj stazi mogle su samo da stružu, baz izgleda da će smanjiti brzinu ili zaustaviti sanke. Zaustavljanje se moglo obaviti tek na ublaženoj strmini, na koju se i računalo pre otiskivanja niz padinu. 

Na stazi od gornje kolonije, prvo zaustavno mesto moglo je biti kod stana Todorovića. Produži li se vožnja dalje, opet dolazi do velikog ubrzanja, pa se nailazi na onu vrlo neprijatnu krivinu kod zida, ispod kojeg se nalazila nekadašnja ambulanta. Ako kod tog zida veština sankaša ne bude dovoljna, da bezbedno uđu u krivinu, zid je tu da ih zaustavi. Ali to je bolno zaustavljanje. Zid je od kamena i ima napukline na više mesta, pa su sankaši verovali da je to od mnogih njihovih naleta. Pamti se i jedan nesrećni sudar sankaša sa zidom, kada se jedan dečak, teže povredio i trajno ostao ukočenog kolena.                                                 

I onaj drugi sankaški put od Engleske kolonije nije mnogo drugačiji, jer i on ima zid na vrlo oštroj krivini. U tu krivinu, takođe se ulazi velikom brzinom i sa velikim rizikom, pa se vožnja može završiti naletom na zid. Ali kako odoleti toj opojnoj brzini i skliskom šumu saonica po napola zaleđenom putu. Ako se vožnja sretno završi, bez prevrtanja, sletanja sa puta ili udara o zid, olakšanje i zadovoljstvo uspele vožnje nastaje na zaustavnom delu puta kod Natine kafane ili radničke kuhinje.                                

  Sanke Starotržana pravljene su od gvožđa. To znači da su bile čvrste i vrlo, vrlo brze. Klizne površine su najčešće bile od cevi približne debljine palca.  Verovalo se da je to ona debljina, koja najviše doprinosi stabilnosti, i još važnije, brzini. Kako je gotovo u svakoj, ili komšijskoj porodici, bilo zaposlenih bravara ili kovača, sve su imale, prema broju dece, jedne ili dvoje sanki. U saradnji sa stolarima, sedišta su pravljena od čvrste daske. Neki umišljeni stolari su pokušavali da svojoj deci naprave sanke samo od drvenog materijala, ali su takav pokušaj brzo napuštali i obraćali se prijateljima bravarima za pomoć. Jer sankaš drvenih sanki, među „metalcima“, bio je kao smetnja, što je u njima stvaralo potištenost.

Jedine drvene sanke fabričke izrade, ali potkovane debelim limom, dostojne valjanosti metalnih sanki, imao je Acko Todorović. Te sanke mogle su dobro da se nose sa metalnim, zbog vrlo dobrog oblika i duže klizne površine. Acko se na njima osećao moćno. Ako uz Acka nije bila i njegova sestra Olgica, primao je bilo kojeg dečaka, da bi otežao sanke radi postizanja veće brzine. Acko je, držeći se rukama za izdignute krivine na prednjem delu, imao neobičan položaj na sankama, pa je mogao da upravlja samo vrhovima cipela, ali nije mogao i da koči. Zbog toga mu je dobrodošao suvozač, kojeg je rado primao. 

U Starom Trgu, sankaši su gotovo svi, ali nisu svi i redovni. Devojčice i dečaci počinju sa sankanjem pošto čvršće stanu na noge i ostaju opsednuti sankanjem dok ne pređu na skijanje ili dok ih ne počnu odvlačiti ona mesta na kojima će sresti osobu koja im postaje važnija od svega na Svetu. Većinu sankaša činili su đaci nižih razreda. Oni izlaze prvi na sankaške staze. Obično nemaju vremena za ručak koji su im mame pripremile, pa brzinom ostavljaju torbu sa knjigama, traže komad hleba namazan mašću, pa ga u hodu i žurbi jedu, izvlače sanke, obećavajući mami da će jesti kada se vrate sa sankanja. Mame su nemoćne u odvraćanju deteta, jer njega ili nju pod prozorom već čekaju drugari. A drugarstvo je drugarstvo i kako to objasniti mami ili tati kad oni nisu deca, pa ništa ne razumeju. Ovi što čekaju, već gutaju završne zalogaje, isto tako hleba i masti, pa će svi zajedno požuriti prema kipi, odakle će se otisnuti niz padinu. 

Na sankanju nije hladno, čak ni onda, kada se na cipelama od silnog mraza koža zavrće i pertle kidaju. Svima su obrazi rumeni i usne crvene, kao ono kad se s’početkom leta, ta ista deca domognu šumskih trešanja pa se izmažu njima, da izazovu zavist kod onih koji nisu bili u berbi. Niko i ne pomišlja na hladnoću. Nema je. Postoji samo pokret, onaj brzi i radosni niz padinu i opet onaj isto tako radosni sa penjanjem do polaznog mesta, na koje se žuri, uz prepričavanje zgodica pri spuštanju. A zgodica je mnogo. Jedni su se u nekoj krivini prevrnuli a drugi naletli na njih a na ove još neki. Oni što su se prvi prevrnuli nisu ništa bili u stanju da vide jer ih je napao takav smeh, sa ustima i očima u snegu, koji se malo briše a malo pojede, pa dok ih smeh ne popusti, nisu u stanju da ustanu. Ovi drugi koji su se prevrtali po njima, imaju svoje smešne, iste takve ili malo drugačije događaje, koje će u povratku prepričavati uz smeh, ali i sutra kada se bude išlo u školu.                                                                                                

Livada kod tenis irgrališta je mesto sankanja onih najmlađih, koji tek utvrđuju veštinu sankanja, da bi se jednoga dana uz brigu starijeg brata ili sestre našli na stazi velikih brzina. I dok se iskusniji sankaši sankaju na rečenim putevim,       krećući se duž njih, livada je nalik kretanju roja mušica, koje se kreću u svim pravcima i čije se putanje ukrštaju ali bez sudaranja. Ovde je sa sankašima sve tako, ali sa sudaranjem. Ovo sudaranje počesto je i namerno učinjeno jer proizvodi grohotan smeh a povremeno i plač, koji brzo prođe. Pa lepo je malo i sudarati se. Naravno, neki dečaci imaju odabranu devojčicu, a da ni sami ne znaju zašto, sa kojom žele da se sudare, ali i da je ugrudvaju. Devojčica će da vrišti više nego što je ugrožena i da mu kaže da je on jedna bena bezobrazna i da će ga reći svom starijem bratu. Ali ga neće reći bratu jer i ona u toj igri ima neobjašnjivu nasladu. 

Na livadi je neprekidno veselo i bučno. Svi nešto govore ili se smeju. Da li ih neko čuje nije im važno. Ipak čuje, ali pravo je čudo da se u tolikoj vrevi glasića prepozna onaj koji je upućen baš njemu ili njoj? Ni ovde se niko ne žali da mu je hladno. Sve je pokret, dole – gore, tamo – ovamo, da se izvede što je veselo i da se nasmeje onome što je smešno. 

Ona leva strana livade, pored bašte Miloša Kajgane, rezervisana je za skijaše. A ulicom, pored Miloševe kuće, uklizavajućim koracima prođe na sličugama već ojačali dečak Samardžić Dutan.

Na početku te ulice, neki dečaci i devojčice koji nisu došli sa sankama, ili su nakratko ostavili sanke, napravlili su klizavicu kao staklo. Uska je i dugačka desetak metara. Klizači naprave zalet nekoliko koraka pa se onda otisnu klizavicom, balansirajući raširenim rukama. Padovi su česti tek na kraju klizavice, pa ne znaš dali su morali biti ili su namerno učinjeni, što stvara više veselosti 

U vremenu kratke obdanice, Stari Trg stešnjen među visokim brdima, prije se rastaje od dnevne svetlosti. Mlađani sankaši tek su se razigrali u radostima sankanja a evo naznake da je kraj dana. Upaljena su ulična svetla. Sve je više žutih prozora po okolnim zgradama. Onim najmalađima roditelji su rekli da budu u kući sa početkom mraka. Kako prekinuti i otići kući? To je ono što povremeno uozbiljava dečake i devojčice, da bi se nakratko zaboravili i nastavili sa sankanjem. A onda još bolnije prisećanje na roditelje, koji mogu doći po njih, a onda zna se, dolaze sa prutom ili kajšem u ruci. Ako malo više zakasne, susret sa batinama je neizbežan i u kući. 

Malo –  pomalo, mlađih sankaša je sve manje a nastaje vreme kada se pojavljuju ozbiljniji sankaši.

Izmorenu dečicu sa sankanja dočekuje topla kujna razbuktale vatre u šporetu i neodoljivi miris kuvanog kiselog kupusa sa slaninom. A ipak, ništa nije tako toplo i tako mirisno kao mama, koja pomežu da se skine hladna i mokra odeća. Ponekoj dečici, zbog neosetnog smrzavanja, dok su bili na snegu, utopljavanje je popraćeno velikim bolom u vrhovima prstića, koje nisu u stanju da isprave. Ručak se slatko večera. Očni kapci postaju sve teži. San će neke savladati još sa kašikom u ruci i ne sažvakanog zalogaja u ustima. A i oni drugi, koji uspešno pojedu celi obrok, jedva će uspeti budni da se doteturaju do kreveta. Slađi i potpuniji san nije mogao upoznati niko, ko nije bio sankaš i ko nije večerao ručak kuvanog kupusa sa slaninom. I još ako je krevet zaspalog dečaka ili devojčice na onoj strani kuće, gde se naslanja visoki nanos snega, ispod kojeg vlada mir i topli se leglo, i gde se obnavlja snaga i raste, u snovima nastavljene igre na snegu. 

A tamo na stazama nastavljaju sankanje nešto odrasliji dečaci i mladići ali i  njihove vršnjakinje. Oni su srednjoškolci, gimnazijalci ili učenici škola za zanatska zanimanja. Snažniji su, pa su im i pokreti isto tako snažni i po malo grubi. Dovukli su i robusnije sanke ali ponekad i bob. 

Njihovo sankanje je uvek takmičarsko između dva ili više takmaca, dogovoreno ili podrazumevano. Ne može se biti na sankama i sankaškoj stazi a da to nije izazov za drugog sankaša, koji mora dokazati da je brži a onda je i ovaj izazivan da održi prednost ili nadoknadi gubitak. U više vožnji izgubljene trke samo se razbukta želja da se pokuša opet, pa opet, i tako u nedogled, ili da se možda sutra, bar poravnaju računi.  

Za nadmetanje u brzini jednako je bio prihvatljiv i sedeći i ležeći stav. Ležeći stav je imao manji otpor vazduha pa tim je bio i brži. Ali ako sede dva sankaša biće dobiveno na brzini zbog uvećanja težine.  Ležećem sankašu nije bilo izvodljivo da na sebi ima još jednog ležećeg sankaša. Bilo je pokušaja da na ležećem sankašu sedi drugi sankaš, ali to nije dalo dobar rezultat, naročito ako je na stazi bilo rupa ili skokova. A uvek ih je bilo, pa se tada ležeći sankaš dobro čuo kako stenje ili vrišti.  

Bobovi nisu dovlačeni na večernje sankanje. Oni su viđani tokom dnevnog sankanja i sa njima su upravljali ozbiljni i snažni momci. Imali su upravljač i kočnice. Češći su bili oni sa četiri do šest sedišta a pamti se i jedan od dvanajest sedišta. Bobovi i sanke nisu se međusobno brzinski nadmetali, jer bobovi su tromi i potrebna im je vrlo duga staza da dostignu maksimalnu brzinu. 

U jednom povratku grupe sankaša ka vrhu gornje kolonije, čuo se poznat glas dečaka Milana Šipke, koji je veselo pričao kako je nadmudrio Mrdaka, koji cepa karte na ulazu u bioskop i šmugnuo u salu. A to što je i on stigao na sankanje sa odraslijima, nikoga ne iznenađuje. Jer tamo gde se okupljaju mladići i devojke i tamo gde se nešto događa, to ne može biti bez Milana. Po dobi, i on je kao drugi mlađi školarci, već morao biti u kući, ali on nije mario za takav red. 

Milan se sa roditeljima i bratom Jovanom, odmah iza rata, doselio u Stari Trg iz nekog Bosanskog sela, kraj Sanskog Mosta. Nastanili su se u onaj red zgradica gde su već stanovale Price i Milovanovići. Milana odmah svi zavoleše a oca Petra zapamtiše po tome, što je po oboru sekirom jurio svinju za klanje i udarao je po glavi tupom stranom sekire. Milan je nosio iznošenu odeću staririjih, koja mu beše i široka i podugačka. To njemu nije smetalo. Bio je veoma lepog dečačkog lica i još lepšeg osmeha zdravih zuba.

Na ovo večernje sankanje stigao je posle zadnje bioskopske predstave. Gledao je Građanina Kejna. Kako je bio opsednut bioskopom, nije mu bilo važno šta gIeda. Jednostavno morao je biti pred bioskopskim platnom, da gleda i da gleda, – bilo šta. Znalo se da nije mogao imati novac za tolike predstave, ali je nekako ulazio i gledao. Sve filmove je znao da prepriča, onako kako ih je video i vrlo simpatično oponašao scene iz filmova. Ni u tragovima nije razumevao o čemu je govorio Orson Vels, kao Kejn, ali je verno imitirao njegov govor. 

Kako je u to vreme prikazan i prvi Jugoslovenski film „Slavica“, sa Irenom Kolesar u naslovnoj ulozi, Milan je naizust, vrlo verno prepričavao sve dijaloge glumaca tokom celog filma. Tvrdio je da je „Slavicu“ gledao u svih devet predsatava.  Kada mu je Vlado Đumić prigovorio da je film prikazan samo osam puta, Milan je ubedljivo objašnjavao, da mu je teško padalo što više neće moći da gleda taj film, pa je zato zadnju predstavu odgledao dva puta. Neki su se nasmejali toj besmilici a mnogi poverovali, jer besmislice se lakše prihvataju od istine.  

U jednoj sceni „Slavice“, moglo se videti, kako posle jedne partizanske akcije, italijnska artiljerija udara po dalmatinskom kršu, gde nema partizana, a mucavi partizan Stipe ruga se talijanima, govoreći: „Ta, ta, tu-tu-tuc’te, tu’cte tvrdo je kamenje.“Milan je znao da će ovi sankaši, zbog prebrze vožnje, kada dođu do krivine kod zida,  većinom popadati ili udarati o zid, i da je to spektakl koji ne treba propustiti, pa je na vreme stizao na lice mesta sa društvom i urnebesno se smejao, vičući: „Ta tuc’te, tuc’te tvrdo je kamenje.“ 

Oni koji su prošli krivinu kod zida, zaustavljali su se tek ispod donjeg majdana, ne imajući većeih poteškoća, ukoliko nije naišla neka zaprega ili grupa ljudi, koji će se na uzvike „ČUVAJ, ČUVAJ“, sklanjati sa puta u zadnji čas, jer je jurnjava neshvatljiva. Tu, na zaustavnom mestu, bilo je sasvim jasno ko je bio najveštiji i najbrži sankaš. Zanimljivo je da titulu najbržeg sankaša niko nije mogao sačuvati za neko duže vreme, jer se stalno vozilo i takmičilo, pobeđivalo i gubilo. 

Sankaška staza od Enleske kolonije i ona prema Portalu, korišćene su ređe i to su bili dani kada se nije išlo u školu.     

Glavnom sankaškom stazom se svakako smatrala ona koja polazi od gornje kolonije, jer se nalazila u naselju i korišćena je redovno za večernje sankanje. Zbog druženja su ponekad dolazili i Šangajci. Ali Dragan Dugalić, sin poznate Nate, po kafani koju drži u Šangaju, dugo nije dolazio. Bio je u teškoj zavadi sa Vojom Miloševićem, jer mu je ovaj u nekoj čarki, u čitaonici, pesnicom izbio dva zuba. Do te nevolje bili su nerazdvojni drugovi. Vojin tata je radio u kafani zajedno sa Draganovom mamom, pa su se tako zbližili. Roditeljima je ovaj slučaj bio do kraja šašav ali se to nekako preboljevalo.  

Dosetili se njihovi drugari i drugarice da nekom prevarom, dovedu Dragana i Voju na jedno večernje sankanje i kao slučajno im urede susret i nagovore na izmirenje. Poprilično su se nećkali i otimali, naročiti Dragan. Ustvari obojica su žudili za izmirenjem. Na navaljivanje društva pružili su jedan drugom ruku, zagrlili se i krenuli sa ostalima na sankanje. 

Koliko god da je vožnja sankama donosila zadovoljstva i uzbuđenja, penjanje do uvrh gornje kolonije ispunjavalo je sankaše nekim drugačijim zadovoljstvom. To su bili veseli razgovori i pošalice ali i dogodovštine iz đačkih doživljaja. U sredini grupe koja vuče sanke čuje se glas Olgice Todorović. Kraj nje su Julka Karabelović, Olga Dugalić, Rada Milovanović, Momir Milivojević, Olga kozak i još neki gimnazijalci. „Pita me profesorka latinskog prvu deklinaciju“ – priča Olga: „Znam ali pogrešim ablativus i u singularisu i u pluralisu. Profesorka kaže daj mi drugu deklinaciji, ja opet ablativus uprskam. Šta mi bi, ne znam? Profesorka se naljuti i viče, šta ti je ablativko? Samo nemojte sad i vi tako da me zovete, Olga ablativka.“ Svi se nasmejaše. – „Zaključila mi četvorku za polugodište.“Tad podiže ramena i obrve i sa nekom grimasom reče: „Šta sam mogla, naučila pa uprskala.“  

Još su neki gimnazijalci pričali svoje nevolje sa valencijama, a neki o profesoru Sajičić Mašanu, čija je trojka iz matemetike bila kao svetionik u Aleksandriji. A kada je Olga Dimić počela da recituje Prešernov Sonetni venac, svi se zaustaviše i nasta tajac. Olgi bi neobično da je tako pažljivo slušaju, pa se pred kraj kao malo zaplete i nasmeja, što i ostali prihvatiše, pa nastade opšti smeh i divljenje recitatorki. 

U grupi ovih sankaša nalazio se i neki Stevović koji je od nedavno u Starom Trgu i pohađa školu za radnička zanimanja. Došao je iz nekog sela kraj Ibra i sa značajnom upornošći je nastojao, da uz školovanje, prihvati način života i ponašanja, koje imaju Starotržani. To je značilo, da je kod sebe trebalo potpuno da izmeni, kako i šta govori, kako hoda i kako se oblači. A hodao je dozlaboga ružno, zabacajući noge u stranu, kao da mu više ne trebaju.To je bio težak zadatak za njega. Te vraške navike koje je stekao na selu stalno su izvirivale iz njega. Od strane svojih vršnjaka, Starotržana, bio je dobro primljen a i devojkama je bio drag, ponajprije zbog toga što je došao iz drugog mesta. Ali kada se povedu razgovori o onome što se uči u školi, pa još kada ovi gimnazijalci počnu da izgovaraju latinske poslovice i maksime, ili recituju poeziju, on počinje da gubi tlo pod sobom. On to ne može sustići. Ne, bar uz ovu generaciju vršnjaka. Ali opet, naiđe mu neka utešna misao, da bi se ovi školarci isto osećali, kada bi on poveo razgovor o mašinskim elementima, Besemerovom postupku ili recimo koksovanju. Ipak, nije bio siguran da ti gimnazijalci ne uče i to, i svakog vraga. Bio im je zavidan ali odlučan, da mora pokušati, da to jednoga dana bude i njegovo znanje. 

Kada se sankaško društvo razišlo, ostadoše pod uličnim svetlom, nad teniskom livadom, mladi šofer Rasim, Julka, Momir i Olga. Stari Trg je pritiskala bela, ledena tišina. Čuje se još samo prigušeno zujanje ventilatora sa Portala i kloparanje korpi transportne žičare. Ali ovo četvoro čuju još neke zvuke iz sebe i bića kraj njih. Ti zvuci imaju umilnu i toplu poruku, koja ih greje i zbog koje gube osećaj hladnoće i promicanja vremena. Rasim i Julka sede na jednim sankama a Momir i Olga, svako na svojim. Razgovor je tih i popraćen belom parom, koja se jače ili slabije zaleluja oko svačijeg lica. Desetak koraka dalje je zelena šupa Miloša Kajgane, koja je jednom polovinom utonula u sneg a na krovu joj ima čitav hvat snega, koji se na rubovima naginje da spadne. Oko sijalice na banderi vide se ledenice ali i promicanje pahuljica. One ne padaju, nego promiču jedana kraj druge, u svim pravcima. Olga nakratko pogleda u nebo a onda u pahuljice kojih ima na svakome, pa reče:

„Vidim na nebu blede i retke zvezdice a sneg ipak pada?“

„Nije to sneg, mislim da je to inje,“- Kratko objasni Julka. 

Momir pomisli da treba nešto više ka kaže o tome, pa ispriča: „Čitao sam, da sneg ne može da pada kada je temperatura niže od minus 15 stepeni Celzijusovih. Verovatno je to sada. A inje nastaje smrzavanjem preostale pare u prizemnom sloju. Međutim strujanje vazduha, makoliko bilo slabo, može dizati i prenositi snežne pahuljice na veliku daljinu.“  

Posle nekog vremena, pošto je je zagledavala pahuljice na rukavu svog toplog crvenog džempera, Olga se ponovo javi pomalo setnim glasom: „Neverovatno je kako lepe oblike imaju pahuljice, a kako li se samo na nebesima stvaraju takvi oblici?. Mogla bih dugo, dugo da ih posmatram. Osećam tugu kada nestaju. Jeli nestajanje sudbina svega što je lepo i što želimo da traje?“  

„Naprimer ljubav,“ – upade Rasim. Julka je samo čeznutljivo uzdahnula i ništa ne reče.  

Neko vreme svi ćutaše, jer na ovakva pitnja niko ne nalazi prihvatljiv odgovor. Momir kojega je skromnost sputavala da bude previše važan u društvu, a da bi razbio neugodno ćutanje, poče opet sa snegom: „Pahuljice su zaista zanimljive, i o tome sam čitao neverovatnu tvrdnju, da u bezbroju pahuljica naučnici nisu pronašli dve istog oblika.“ Ovo troje se samo zgledaše u iščuđavnju o tako nečemu, neverovatnom.  

Rasim se javi vidno zbunjen: „A ja sam bio uveren da su one uvek sve iste. Teško, mogu u to da Ti poverujem, Momire.“ 

Momir dodade još saznanja o snegu: „Među snegovima postoji razlika, i to je tamo pisalo, kažu da ima sedam vrsta  kvaliteta snega a njihovom kombinacijom dolazi se do još osam kvaliteta.“  

Svo to vreme Olga je gledala pahuljice na rukavu, nebi li našla dve iste. To isto su Julka i Rasim tražili na Julkinom šalu, koji su zajedno držali u rukama. 

U Olginoj duši taložola se tuga a u glavi se motalo pitanje: „ A ljubav Momire? Ljubav nisi spomenuo? Imali u tebi mesta za ljubav, pored ledenih snegova i pahuljica? Jeli ljubav trajnija od topljivih pahuljica, koje mi nestaju pred očima?“  

Sve ovo nije izgovorila. To će ostati njena slatka patnja. 

 

                                                                   Aleksandar Aca Šimunović

 

 

 

Članak objavljen u kategoriji: Razno

Comments are closed.