Сећања










Сећања

Ако би наша сећања на Стари Трг и Старотржане писали по азбучном реду, подстакнута идејом Старотржанина Шимуновић Александра – Аце, оригиналном и одличном идејом,свако од нас би имао само њему, посебна сећања, лична али написана и тиме отргнута од заборава.

 

Ја бих прво под словом Б,М, или словом С, писала о мојој Баба Милици Секуловић. Сећања досежу прво , до њеног изгледа. Висока ,витка, права лепа Црногорка. Увек у тамној, црној гардероби, али никад намрштена, већ насмејана и веселог изгледа. Снаја Даринка умрла је на порођају. Баби је остала унука Ружа да је подиже од рођења. Породица Новака  и Даринке Секуловић, њеног сина и снахе била је вишечлана. Седморо деце: Божидар- Божо, Милош – Мишо, Милован – Црни,Драго, Славко, Радмила – Рада и Ружа.

Бабу Секуловић, како су је звала сва деца, ја сам присвојила као и моју бабу а не само Ружину. Осећала сам тако и волела сам је.Можда зато , што сам тада само знала да имам бабе које су живеле, за мене негде далеко, далеко у Херцеговини, из прича којесам слушала оњима.

Ова баба је свакодневно долазила код нас, волела је моју маму, нешто их је везивало. Сви смо је волели.Увек са неким посебним изразом веселости, доброте и племенитости на лицу.Одмереног гласа са јаким црногорским нагласком. Често је помињала њено Гусиње, са посебним звонким нагласком. Са посебним нагласком је ословљала је њену Обренију, моју маму.

Пажњу заслужујесећање на бабин дрвени сандук, у коме је она чувала своју гардеробу, оригиналну црногорску ношњу, коју је сигурно ,лао дворкиња, носила на двору краља Николе. Када је открила да су почела да недостају сребрнасто сјајна дугмад, на долами нежно зелене боје (резедо) или на прслуку од срме, донела је ту гардеробу да јој моја мама чува.Говорила је да то чува за укоп.Знала је да је њен сандук отварала њена унука Ружа, радознало дете, коју је привукао сјај и лпота дугмади – пуца на ношњи. Црногорска ношња је остепено уништавана од дечијих руку њенњ унуке. Да ли је баба успела нешто од те гардеробе за укоп да сачува, питала сам се често?

Ова вишечлана породица борила се са немаштином као и све остале наше рударске породице. Син Новак је радио у руданику а каои један број наших очева утеху налази у кафани. Син Божо, младић , добар, поштен, активно  укључен у спортским и осталим активностима омладине.Ту су и остала деца.

Живот је сурово враћао тој људској доброти ове породице.Колико је суза било и колико сам патилакада су морали да се преселе у зграду у Први Тунел.Баба је мами рекла да олази и да се више никада неће видети.Тако је и било. Мама се разблела и борила се са својом болешћу. Када сам пошла у Гимназију у К. Митровицу, ја сам два-три пута ишла да обиђем моју бабу.У последњој згради, са десне стране пута према К. Митровици, у Првом Тунелу, у великој соби, на кревету, лежала је моја баба, старица у дубокој старости, као сенка. Сусрет је био болан и тежак. То велико, племенито срце, дуго је издржало сву суровост живота. Нисмо ни знали кад је умрла.Остали су њени добри унуци  и унуке. Ружа је волеле да навратикод нас, да нам прича своје приче, своја маштања, а верујем да је  знала да је волимо.

Моје бабе упознала сам у Херцеговини као петнаестогодишњакињаа . Мамине приче о њеној мами,мојојбаби, утицале су да врло рано осетим посебну љубав према драгим бићима, бабама, оличеним у племенитој драгој баби Милици Секуловић.   

 

 

 

Članak objavljen u kategoriji: Razno

Comments are closed.