Портал

 




classid="clsid:38481807-CA0E-42D2-BF39-B33AF135CC4D" id=ieooui>




 

Portal

Portal u Starom Trgu, za ljude koji su tu živeli, ima drugačije i šire značenje od uobičajenog pojma portala. Za Starotržane je portal Portal. To je centralno mesto svih zbivanja i svega najvažnijeg što mora jedan rudnik da ima. Kroz Portal prolaze svi koji dolaze ili odlaze. Na Portalu su se obavljale sve pripreme za otvaranje rudničkih okana i kopova. Portal obezbeđuje život rudarima u oknima i život svih instalacija.za kopanje i odvoz rude. Zbog toga je na Portalu vrlo živo. Nekoliko puta u danu nalik je mravinjaku. Na portalu neprekidno, danju,i noću tutnji, škripi,klokoće,cvili, brekće, huči, čekića, zuji, bruji, šišti, pišti, pa i tuli, da bi se samo povremeno između svega toga čuo neki prodorniji ljudski glas koji nekog doziva, viče ili nariče a vrlo retko će se čuti da neko peva ili da se smeje. 

Portal je najveća ravna površina u Starom Trgu. Ta zaravn je tu bila potrebna a nije je bilo. Nju su ljudi, pre svega ostalog, morali da naprave.Napravljene su i druge manje zaravni gde je trebalo, jer u vrletnom okruženju Starog Trga, nije bilo prirodne zaravni, ni koliko da se postavi kokošije jaje da miruje a da se ne otkotrlja. Bez portala i bez onoga na portalu ne bi bilo moguće ući u rudničke kopove.Portal počinje na onom mestu gde se Rečica Trepčanka širi, prelazeći u neki mirniji tok, da bi se posle tristotinjak metara opet obrušila. Na prostoru Portala rečica je  prekrivena celom njegovom dužinom, pa je dobijen veći nepokidan zaravnjen prostor. Pošto u podnožju visija, koje okružuju Portal, nema većih tragova kopanja, što bi značilo da je ravan Portala nastala zasipanjem materijala koji je iznošen iskopavanjem ulaza i podzemnih hodnika prema rudama. Tlo Portala je vrlo tvrdo i kada se ono pogleda po sunčanom vremenu,njegove čestice svetlucaju.To su čestice rudača. Sredinom Portala prolaze put i pruga naporedo. Pruga spaja jamski izvoz rude prema utovarnoj stanici, za žičani prevoz do topionice. Tom prugom do dva puta u satu prolazi voz sa vagonima natovarenim rudom. Od težine olovno-cinkane rude i silne gvožđurije voza, pruga i tlo pod njim prosto uležu, stvarajući mukli tutanj od kojega se nenaviklima podiže utroba i zastaje dah. Put kraj pruge je za kolski saobraćaj i povezuje Portal sa gornjim delovima Starog Trga. a nizvodno vodi do Prvog Tunela i  Kosovske Mitrovice.

 Sa obe strane pruge i puta, uzdužno po Portalu, nalazi se radioničke zgrade i drugi instalacioni objekti. S početka Portala, gledajući nizvodno, na desnoj strani je ventilatorska stanica, koja pravi veliku šištavu buku, izbacujući vrlo visoko beličastu izmaglicu. Ona je plućno krilo rudnika i mora da radi bez prekida. U njoj nema nikoga, a nemoguće je i zastati kraj nje, zbog pretećeg huka koji stvara.Do ventilatorske stanice je garaža sa automehaničarskom radionicom. Ispred garaže je Miloš Kajgana zagledan u klipnjaču koju šiberom doteruje na meru. Kada majstor Mile radi ne treba mu se obraćati, jer vas neće ni čuti ni primetiti. Tek, priča se da sklapa još jedan, sada veći kamion           “ niisčega “. Sledi tišlerska radionica. Na njenom podu  je mnogo jelove strugotine, čiji miris ugodno širi nosnice, ali vas može dočekati i opori miris tutkala. Majstori Mladen Murganić, Sreto Stoiljković i njihove kalfe i šegrti imali su  neobičan početak dana u radionici. Bilo je ovako :kalfe i šegrti došli u radionicu sat ranije, kako to i treba, da je počiste i pripreme alat za dnevne poslove. Ali zatekoše majstor Sretu zaspalog na stolarskoj klupi. Da ga ne bi probudili, ništa ne urade. Njima je bilo dobro poznato da majstor Sreto redovno navraća “ na čašicu “ u Natinu kafanu kad odlazi s posla, ali na posao je dolazio uvek trezan i tačan.Ovo sad bi im čudno. Uskoro stiže i majstor Mladen Murganić i s’ vrata ruži:

“ Zašto nije poćišćeno?“ ( Majstor Mladen je Vučitrnac , a oni izgovaraju Ć umesto Č i za sebe kažu da su od Vućitrn). Kalfe  pritisnuše prstom preko napućenih usana, da se ne govori, okrećući glavu pokazaše na majstor Sretu. Primiri se i Majstor Mladen. Malo zatim, majstor Sretu probudi njegov unutrašnji sat. Bilo je četvrt do sedam, tačno kada on svakodnevno dolazi u radionicu. Pošto protrlja oči i zlataste brkove, koje ufrka prema gore, namesti naočare belog metalnog okvira na nos, pa onda i elastične metalne krivine naočara oko ušiju, trepnu krupno nekoliko puta pa reče:

“ Ajde da se radi !“.Niko ništa ne pita. Krenuše sa poslom. Kasnije je majstor Mladenu pričao:

“ Mori muku sam noćas imao, Još crna noć beše a ja se budim. Mokar krevet pod mene. Sav sam u znoj. Sanjao ja , da još je rat, i bomba tup, kao nije imala gde da udari , nego po sred Natinu  kafanu.  San jak, ne mož’ da se ne veruje. I nije dosta što se poruši kafana, nego sanjam , arnauti čajdžinicu tu  namestili.Spremim se ja , sam ne znam kako, te krenem da vidim. Idem i sve ječim od muke niz put do kafanu. Kad tamo kafana je kako treba . Budim Natu i pričam joj, kao sve ovo tebe, pa i njoj drago što nije pala bomba po nju. Služi Nata rakiju, neće da joj plaćam. Kaže da pijemo kad preživesmo. i u zoru okrenem ovamo, da malo otspavam do šihte. Tako me i zatekoste.“

Do tišlerske radionice su kancelarija brojeva i statistika proizvodnje, Ove dve zajedno sa električarskom, tišlerskom radionicom, magacinom i kupatilom spadaju  u objekte koji ne stvaraju buku. Dok u statistici pišu i računaju šta je urađeno u odnosu na  ranije urađeno i u odnosu na očekivano, u kancelariji brojeva ,prepisuju brojeve sa,poput dukata,  žutih pločica, koje je svaki radnik predao kada je došao na posao. Tako, za te činovnike, kao što je to uostalom oduvek bilo gde je činovnika, čovek se svede na broj.

Dan topao, letnji. Subota je oko jedanaest sati. Prva smena je u punom poslu. Žene su rano otišje kamionom u Mitrovicu na pijac.

Prema električarskoj radionici žurno korača Egon Hefler i češka se po rubu čela. Činilo se kao da se nečega setio , što sa električarima mora da uradi a oni su već na terenu ili na jamskim poslovima. Na njemu je štraftasta bela košulja kratkih rukava i pantalone boje pepela. Na rukavima i nogavicama oštra pegla. Zajedno sa urednim razdeljkom zlatno žute kose po sredini glave i retko viđenim redom na sebi i oko sebe, Hefler je više potsećao na geometriju nego na stvarnog čoveka.

Radničko kupatilo je gotovo priljubljeno uz električnu radionicu a iza njega je kompresorska stanica. Kupatilo je u ovo vreme prazno. Odela koja su rudari ostavili dok traje smena,uz pomoć lanaca na koloturama , podignuta su do pod krov kupatila, Iz nekoliko neispravnih tuševa curi voda ili pršti u stranu. Vanjska buka je ovde prigušena a vazduh zasićen toplom vlagom i mirisom sapuna za pranje veša.

U kompresorskoj stanici nekoliko stabilnih dizel motora pokreće kompresore. Mnoštvo skladnih zvukova , iz isto tako dobro koordinisanog rada svih sklopova.,mašinac Tijanić doživljava kao poznatu i njemu omiljenu sinfoniju. Tu je srce rudnika.. Nećemo ga ometati u njegovoj šetnji između manometara, koje pogledava i kao mimilujući,, briše ih pucvaldom. Kompresori proizvode luft i pod velikim pritiskom ga ubrizgavaju u razgranatu mrežu cevi koje dopiru do svih, i najudaljenijih  kopova. Visoko sabijeni luft tako pokreće rudarske bušilice i drugr radne mašine, kao što krv živog organizma hrani energijom i pokreće  njegovo tkivo. Neprekidan dotok lufta znači mogućnost nepre-kidnog  rada i nezavisnost od električne struje.

Negde na sredini, gde se gotovo dodiruju brda i gde rečica Trepčanka u nekoliko smiruje, ulazi se u podzemne rudničke prostore. Iz donjeg ulaza povremeno izmigolji, praćen tutnjem, teška kompozicija voza sa rudom. Onaj višlji ulaz je za rudare. U ovo vreme    malo ko uđe ili izađe, ali u vrema smenjivanja rudara ovaj prostor oživi. Rudari koji izlaze garavi su u licu pa im se zubi i beonjače prosto belasaju. Zveckaju karbitne lampe, rudarski šlemovi i drugi alat koji nose.Oni što izlaze žurniji su  potrebom da ponovo vide svetlo dana i udahnu nadzemni život.U mimoilaženju sa smenom koja ulazi, nad njihovim glavama se množe reči rudarskog pozdrava: “ SRETNO, SRETNO!“

Na kosini brda iznad ovih ulaza zuji pumpa za vodu, izvlačeći veći deo vode iz rudnika, šalje je u rezervoar iznad kolonije i prema korisnicima.

Leva strana Portalskih radionica i objekata, gledajući nizvodno, počinje radionicom za oštrenje rudarskih burgija.Ona je malo više podvučena pod brdo da bi se skrila štektava buka koju  stvara a koja se ipak čuje do u vrh gornje kolonije.Taj malo skriveni ulaz  mogao se prepoznati po niskom ali čvtrstom magarcu koji tu neprekidno i mirno staji, ukoliko ne raznosi burgije rudniku ili majdanu.    Na njemu je specijalni samar sa zakrivljenim metalnim kukama koje drže burgije. Samar mu ne skidaju osim kad je na noćenju u štali, u koju odlazi po završetku prve smene. Magarac nije nikada radio u dve smene, niti u noćnoj smeni, kao što su to morali rudari. Đaci koji su tu često prolazili dugo su  se zadržavali posmatrajući oklevetanu životinju za nedostatak pameti a koja ipak izgleda kao mudrac. Saznali su i njegovo ime koje mu je neko dao po mudracu Solomonu. To mu je ime veoma pristajalo. Izgledao je dostojanstveno. Nije brbljao koještarije. Na pitanja nije žurio da odgovori prije nego dobro razmisli. A razmišljao je dugo.Vrlo dugo.Po tome je bio nalik na državne institucije. Deca su u njemu i videla instituciju. Bio je Solomon zanimljiv i kada se dogodi da nedalekim putem prođe piljar Tafo sa voćem i povrćem na mladoj magarici Šahi. Tada će se Solomonove uši malo zakretati levo , desno pa će zanjakati.Magarica Šeha će odgovoriti kraćim njakanjem i na tome će ostati, do nekog sretnijeg susreta. Niko ne zna da je ikada došlo do susreta njih dvoje, pa je verovatno sve ostalo na platonskom njakanju. Solomon je, što zbog magarice Šehe, što zbog dosade menjao svoj izgled, pa su deca, videvši te promene pitali jedne druge , da li je to metamorfoza što su učili iz biologije.

Iz radionice burgija izašao je Todor Aškraba, vukući gvozdena kolica, sa gvozdenim točkovima od kugličnih lagera. Kolica tandrču a na njima poskakuje teška bušilicana luft. Sa kolicima Todor ulazi u bravarsku radionicu i pravo pred Milu Šimunovića, zagledanog u šeping mašinu koja ravna metal. Dok se još nije zaustavio Todor govori Mili , nekim toplim muškim i drugarskim glasom:

“ Mile! Ovo samo Ti i ja možemo da rešimo. Ovaj ventil u razdelniku lufta nije od dobrog metala.“ Onda otpočeše sa razgledanjem oštećenja, uz diskusiju koja bi legura metala dala najbolje rešenje. Kada su bili saglasni šta da urade Mile reče Todoru,da ode do Vese Kalabe, koji je upravo razgovarao sa Milovanom Vlahovićem, pored novog dreblanga, od koga će dobiti nacrt i nalog za izradu.

U tom, iz prostora kovačnice nastade zveka i lomljava bačenih komada cevi sa povelikom galamom kovača Obrada. Svi behu prekinuti u pažnji na posao koji rade a onda se svima izmami osmeh zbog šale koja je uspela. To je, tu, čest događaj, da se Obradu učini neke bezazlena podvala na koju se on kao razbesni sa bučnom pretnjom i bacanjem gvozdenih predmeta po radionici. Ovo sada, neko je sasuo šaku soli u Obradovu užinu, koju su dobijali svi rudari i zaposleni na Portalu. Te podvale najčešće je činio Miša Sekulović, na koga je Obrad i sumnjao ali ga nikad nije povredio a ni bilo koga, jer je bacao gvožđe samo onamo gde će jako odzvanjati i gde nema nikoga.

U to vreme se znalo da su Obrad i Mile Šimunović najsnažniji mladići u Starom Trgu i šire, koje je , pre svih, zapazio Dušan Kotarac i sam atleta  u mladosti. Ponekad ih pozove i posavetuje u njihovom razvoju. Dušan još koščat i dobre snage  iako  se vremešnost vidi na njegovom licu. Dok razgovara sa njima, nemarno ogrnut kaputom, iz unutrašnjeg džepa će povremeno izvući čokanj i samo skvasiti jezik rakijom, žaleći se da mu se osuši čim progovori. U unutrašnjem džepu sa druge strane kaputa nosio je špil karata da zaigra ako naiđe na kockara ravnog sebi. U retkim prilikama kada ima gledaoce oko sebe i ako bolje okvasi jezik, takav špil karata  je pocepao kao mokar list papira. Inače Obrad i Mile su bili najviše uvažavani među Arnautima, koji među sobom nisu mogli da nađu rvača , pelivana, koji nije oboren od jednog ili drugog. Njih dvojica su bili prijatelji i nikada se nisu porvali ili posvađali, i ako su to priželjkivali radoznalci.

Tako se nije ni saznalo ko je snažniji od njih dvojice., mada je Mile bio vispreniji , baveći se atletikom.

A Obradova halabuka potrajat će sve dok on ne prođe od kovačke radionice kroz limarsku, bravarsku i drejarsku radionicu, preteći galamom i udarajući cevurdom po postolju svake mašine kraj koje prođe.Zbog lažnog straha koji je uneo među svoje drugare, vidi mu se zadovoljstvo na licu krupne i okrugle glave, koja stoji sigurno na širokom i snažnom vratu. Veselin Kalaba, šef sviju i svega tu, samo se blago smeškao, gledajući ispod obaveznog kačketa na Obradovu završnicu uveseljavanja duša, koje imaju i tu potrebu, osim , da samo rade. Na taj način je to odobravao Obradu i šaljivdžijama i nikad ih nije ukoravao. Došavši do  svoje kovačnice Obrad je zatekao tri porcije užine, koliko i treba takvoj ljudeskari. To je ličilo kao podnošenje žrtve opakom bogu koga treba umilostiviti.

Sledi  magacin rudarske opreme, alata i rezervnih delova, u kojima se u ovo vreme ništa ne događa a zaposleni će ovde dolaziti u većem broju  tek oko vremena smenjivanja smena .

Na širokom prostoru između magazine i pruge , razbacan je , bez nekog reda  isluženi material od gvožđa i drugog metala. Najviše je dotrajalih vagoneta na  čijim se osovinama nalaze kuglični ležajevi, zbog kojih će jači dečaci, kao ovi danas,Mitar Ćušić, Duda Prica i Murganić Zec, vešto vaditi čelične kuglice. U to vreme, kao i naročito u vreme rata , igra kuglicama zvala se ćarenje. Kuglice od čelika su imale svoju vrednost prema svojoj veličini. One najsitnije vredele su jedan, zvale su se jedinice, onda slede dvojke trojke, tako redom do najkrupnijih. One su se mogle razmenjivati i unovčavati. Tako  je igra ćarenje mogla doneti i neku sitnu korist. Pojavljivale su se i kuglice od stakla a zvale su se staklenci. Bili su retki i imale su jaču vrednost od čeličnih kuglica.

Na samom Portalu toj zaravni nema više Portalskih objekata ali ako produžimo prugom onog teškog voza, koja napuštajući Portal ostaje sama, dolazimo u malo stešnjeni proctor, u kojem tutnji i klokoće istovarno- utovarna stanica. Sva je pokrivena oplatom rebrastog, plavog lima pa  samo oni koji u njoj  rade znaju šta se tamo nalazi i šta to toliko tutnji. Ono što se vidi sa strane je, da onaj teški voz  ovde ulazi pun rude i vraća se  prazan..Sa donje strane ima otvor kao razapljene čeljusti neke ogromne zveri,iz kojega u tačnim razmacima ulaze i izlaze jedna po jedna korpa transportne žičare. One korpe što izlaze natovarene su rudom koju je ostavio voz. 

Tako se tu potpuno završava smisao postojanja Portala i svega što se na njemu nalazi i radi. A to je da što više olovno-cnkano-srebrne rude  O D E  žičarom. 

Napisao Aleksandar Aco Šimunović

 

 

 

Članak objavljen u kategoriji: Razno

Comments are closed.