Moje КОМШИЈЕ








Моје КОМШИЈЕ

Прије него је изграђено насеље у Старом Тргу, био је то овећи пропланак уоквирен високом храстовом шумом на вишим странама и жбунастим растињем са доње стране

Пропланак је змијасто пресецао узан планински пут, који је водио према неким далеким и слабо насељеним селима. Редак је пролазник био на том путу. На пропланку је местимично расла самоникла воћка. То је могла бити само крушка или дивља трешња. О јутру се шумом проламао птичији цвркут а небом су кобци исцртавали кругове. Шума је додиривала небо. Сунце је свој долазак најављивало сребрнастим тракама светла кроз шумску измаглицу. Лисица и зец имали су своје време када су пролазили пропланком. Ноћу је царовао вук.

Са зимама је шума замирала.Повремени прасак који се проламао шумом значио је да се понеки храст процепио од силне студени. А кад Сунце поново изгреје и измами кукурек, наставља с обнова живота. Опет птичији цвркут, висибабе, љубичице, пупање и цветање. Пчеле су на цвету и зелени зунзар на дивљој ружи. Зуу-зуу…  Овом свету придружише се придошли људи, који треба да граде насеље на пропланку, ниже шуме.

Насеље се градило необично брзо. Много је људи и запрежних кола било у том послу. Запреге су вукли волови или биволи. Грађевински материјал је тим запрегама, попут реке притицао и био одмах уграђиван. Из усека за зграде, вагонетима се одвозила ископана земља и истоварала бочно према безименом потоку. Највисочији и најтежи усек за четри зграде на спрат. копан је под самом шумом. Породице запослених усељаваше се док су радови били још у току. Тако се и моји родитељи, са нама децом уселише се у један од станова те четри зграде под шумом. Још су стајале неуклоњене кречане и гомиле грађевинског материјала.Иза зграда радници су завршавали земљане радове и одвозили вагонетима земљу на   к и п у.

К и п а  је уствари уствари место где се  и с к и п а в а л а , односно истоварала сувишна земља. Ту се касније кипало смеће насеља,које је обављао неки Арнаут, Јетиш са двоколицом и једним коњем.Јетиш је двоколицу натеривао у рикверц да би отворио задњу преграду и искипавао смеће.То му је редовно полазило за руком, али се једног несрећ- ног дана двоколица и коњ , заједно, стровалише стрмином до у поток. Коњ је остао неповређен  бар није могао да каже где се  све угрувао, па га је Јетиш терао да извуче двоколицу уз немогућ успон, палећи му папир испод репа.

Зграда у коју се уселише моји родитељи, као и остале три зграде имала је четри стана у приземљу и исто толико на спрату. Улазна врата сваке зграде била су окренута према вратима суседне зграде. Били смо у приземљу прве зграде, гледајући од кипе. У становима око нас живеле су породице сличне нама. Они су наше   к о м ш и ј е.   Најраније памћење сеже до комшије, чика Стеве ловца и његове жене Соке.Имали су два мала дечака укаканка. Какили су свуда око улаза њиховог стана.Становали су супротно од  нашег улаза, али до брда. Чика Стева је имао ловачку пушку, патроне око паса и кожну капу са штитнком и завнутим крзном око задњег дела капе.Сећам се, уловио је вука и донео између наших улаза. То је мене, дечачића, смртно уплашило. Од тада сам се бојао вука и чика Стеве ловца.. Срећа , па је убрзо некуд одселио и однео пушку и вучију кожу, које сам се бојао као живог вука. Ту се затим доселио Исо Маринковић са синовима Мишом ,Николом , Ђуђом и њиховом мамом, тетка Милком. Чика Исо није био ловац па сам га одмах заволео.Још се и дружио са мојим татом. Мишо ми је био вршњак. млађем брату Николи испевао је песмицу:  "Николица кеца, уловио зеца, на светога Саву оглођ’o  му главу." Маринковићи су живели у доб- роти и слози.Одселили су у други стан а ту доселише Станковићи.

Били су то Богдан и Јулка , са сином Радом и још неким млађим клинцима.Били су бучни. Нарочито тетка Јулка која је врло гласно позивала своју децу да дођу по колаче или питу коју је управо испекла. У то време нисам имао своју маму, па ме је та појава растуживала, а тетка Јулка никад није испекла мало више пите или колача,него тачно колико могу да поједу њена деца. Ускоро су купили хармонику сину Ради, који је био мој вршњак. Сада са хармоником и најавом да ће постати хармоникаш,учини га важним дечаком међу нама.Свирао је и певао некако дречаво  и мислио ,да је сада мање важно да буде добар ђак. Када је једне вечери окупљеним комшијама,свирао и певао, Анђа Дозет, личанка,старија и необразована жена, као чудећи се рече:"Вид’дер ти њега  , како у мраку нађе ђе треба да погоди прстом?" На то јој муж Миле подругљиво одговори:"Вид’дер ти ње, а како ти у мраку погодиш руком ђе треба?"Ми малци,који смо то чули, нисмо знали шта се то по мраку може погодити "ђе треба".

Онда су се и Станковићи одселили а доселише се Бучићи. Раде, Драгиња и ситна деца.Драгиња млада и лепа допадне се добро старијем комшији Мили Дозету, који јој је писао писма, због којих се ова расплака и рекла свом мужу Ради.Раде дозове брата Миру па настане туча,из које је била једина последица, што је Миле Дозет гурнут низ стрму кипу, где се својевремено сурвао Јетишев коњ са двоколицом. Миле се сам вратио кући а Анђа, жена му, све је разумела, опростила му и стала у његову заштиту,као што то чине праве жене.

Изнад тог стана, прва станарка била је нека Франа. Не сећам с више никога из њене фамилије.Чини се да је била распусна жена. У очи Другог Светског рата свађала се са мојим оцем, говорећи му да није никакав Хрват ако се не пресели у Хрватску,при чему је много галамила , помињући Хитлера и Мусолинија.Изговарала је њихова имена много пута, подивљало млатарајући рукама. И одселила се.

Ко се доселио и становао током рата у Франином стану, нисам запамтио,али памтим да се одмах после рата доселио, чак из Немачке, неки просвећенији Арнаут са Немицом Хилдом и њеном ћерком Теом. Фрау Хилда и фројлајн Теа трудиле су се да науче српски па је било симпатично како ломе језик. Теа је била вршњакиња Мири Дозет, па кад су им се почеле назирати девојачке облине, фрау Хилда је са поносом приметила да је њена Теа напреднија, показујући рукама предео груди, говорила је: “ Mira nichts das Brust, zize. Tea Grose, oh-ho-hoo". Занимљиво је било да смо те Немице волели и поред скорашње несреће коју је починила фашистичка Немачка.

Ускоро се у тај стан уселише Шојићи. Било их је мноштво.Гашо је глава породице са женом му Даницом. Изродили су седморо деце.Син им Дујо, био је мој парњак. Причао ми је занимљиве догађаје,као лечио се од жутице једући кокошије ногице које су морале бити жуте. И излечио се. Слушајући га , гледао сам у његову жуту косу, мислећи да је и она од жутих ногица. Није ништа знао о трансаминази, као ни ја,па га о томе нисам ни питао. А она је била показатељ излечења.Важније је што је знао за жуте кокошије ногице. Причао ми је и о томе, да су у време становања на Шангајској ливади, жене са ливаде, окупљене  договорено, прибавиле литар ракије и тражиле од Гаше, његовог тате, да покаже чудо које скрива  у левој ногавици. Ракија је била добар разлог да се то и покаже, па је уз усхићену вриску жена,заслужено дариван литром добре ракије.

Супротно улазу стана наше поодице становали су Е л е ц и. Милан Елек са женом Драгињом и децом: Момчилом, Данилом, Ђоком,Маријом иј ош неколико дечице.Добро памтим глас оца им Милана, који је имао војничку јачину и јасноћу, а ипак је деци био топао и драг.Грлато је говорио и кад их мази.. Сви други у фамилији били су  тихи. Најстарији син,Момчило, ишао је са мном у исти разред а понекад смо делили и исту школску клупу.Био је уредан. Писао је лепа , округла слова. Волео је крушке ,изнад свих крушке бостанке,које су расле на немогућем месту, крај куће опасног Арнаута Шаљи Бабе, недалеко од Утине ливаде.Од неког времена Момчило је волео и девојчице, али и поред свег труда, растојање између њега и њих није се смањивало. Његов брат Данило улазио је у  знање, тако што је прво све учинио бесмисленим, да би из хаоса направио сопствени ред. Виђали смо га како је у најранијем детињству безбројно пута понављао једну реч која се сталала сама са собом, тако да јој се није знао ни почетак ни крај, и таква је била збуњујућа. Остављали смо га да то сам распетља.

Ипак најближе комшије били су нам Дозети. Делио нас је зид. Миле са женом му Анђом и три кћери. Старије, Софија и Смиља удадоше се одмах иза рата за партизанске официре а најмлађа Мира остала је да се школује. Када је партизански официр Никола дошао да проси Софију, причало се, како је пружајући Софији јабуку и прстен, питао, хоће ли се удати за њега. Софија ,којој је то био први пут да је неко проси, рече, боље ће бити да он то пита њену маму. Мира је била најлепша и била позната по лепом певању. Певала је на свим школским приредбама. Била је уредна. На њој је морало бити све на свом месту. Једном приликом мама Анђа је пошаље да Микешици врати млин за кафу. Мира са млином прво оде пред огледало, па пошто утврди најлепши положај млина у њеним рукама , отићи ће да однесе млин.Растао сам поред ње а њена близина ме је опчињавала. Мислио сам, можда једног дана….Али тај дан није могао доћи јер имали смо једнако година а девојчице се редовно интересују за старије момке од себе. Касније, као учитељица , удала се за бољег момка него што сам ја. Њен тата Миле Дозет, говорио је дубоким нарецканим гласом, који је био пријатан свачијем уву. Пре Трепчиних рудника радио је цинерманске послове у Француским рудницима.Тамо се могло што-шта научити, па му се онај догађај са Драгињом Бучић може разумети као француска школа љубави.

Изнад породице Дозетових становала је породица Стоиљковића. Срето је отац расне напредне деце.Напредна је била и мајка им Загорка.Подржавала је своју напредну децу. Није сумњала да су на најбољем путу. А били су . Миро, Добри, Лела, Ацо и Олга, чинили су антифашистички фронт у рату и фронт напредних социјалистичких снага у миру. Чика Срето је био задовоља својом децом., па је свакодневно прослављао у Натиној кафани. Кући је долазио у слављеничком расположењу,настојећи да се сретне са женом Загорком и разјасни о томе, ко је заслужнији за напредну децу.Ратоборно је долазио али је никад није затицао, јер се она на време склањала на сигурније место. Своју љутњу  чика Срето искаљивао јс на стварима , бацајући их по стану, уз превелику галаму. У ретким данима, када је био трезан и о светим недељама,радио је тишлерске послове у зеленој шупи-радионици која је много личила оној шупи што има Милош Кајгана. Развио је јединствену моду дрвених сандала, које су лепо и анатомски обликоване и украшене обојеним кајишићима. Девојке Старог Трга биле су сретне ако су успеле да дођу на ред, да им чика Срета направи сандале.

Спочетка прве зграде, гледајући од кипа, били су улази у четри стана : Стоисављевића и Перића, до брда , и Елека  и Лончарића супротно од брда.

Стојан Перић са женом и двоје деце становао је на спрату. Био је електричар са моторцангама и изолирбандом у џепу, од којих се растављао само када пође у кревет. Сви у породици били су лепи и  весели, као што то и припада младости. У годинама рата, када је одлазио из стана, Стојан је ради заштите од арнаутске пљачке, спајао улазна врата са електричном струјом. Трешњаве је било али је стан остао нетакнут. У годинама рата Перићи су нестали и никада више нисмо чули зс њих. У то, ратно време,нестајање људи била је честа појава, па смо се врло опасно навикли на то.

Испод Перића становали су Стоисављевићи. Миланко-Црни и жена му Милка имали су Бранка,Драгицу, Душка и Љубицу. Због надимка оца и деца као да су била црнкаста.Чика Миланко је био металац- бравар. Уз стан је имао радионицу у којој је често нешто радио а ми дечаци били смо редовно посматрачи. Ту смо научили шта је шрафшток, бонсек,калај,салмијак и још много стручних ствари. Чика Миланко није пио ни пушио, само је радио. Мом другу Душку  направио је пушкицу која је била налик правој а могла је и да пуца са пампурима. Тако је Душко први од нас био наоржан а уз то смо, он и ја, сматрали да је потребно да савладамо и минерске вештине.Тако смо набавили рударску капислу, забушили плитку рупу у змљу, сместили капислу и принели ватру. Шта је експлозија учинила са земљом нисмо видели јер је прасак био збуњујући а онда и вриска Душкова кад је схватио да је погођен комадом метала од рударске каписле.Душко је био радозналац. Неком другом приликом,о пролећу, видевши да се испод квочке полажу јаја а онда излегу пилићи,било му је занимљиво сазнати, да ли ће, кад се разбије излегло пиле, из њега испасти жумањак и белањак. Ипак му је било жао да разбије живо пиле, па је проверавао са угинулим. Експеримент је показао да жумањка и белањка нема и да ће објашњење морати касније да потражи у школи.На Душкове несташлуке мама Милка је говорила: “Ајме, бено једна! ‘И доносила Душку , два прста дебелу кришку црног хлеба, намазану свињском машћу, благо прекривену алевом паприком. Бранко, брат Душков, није никада скидао ђачку капу тегет боје са црим ширитом, на чијој је предњој страни стајао месингани број разреда у који је ишао.Нису га занимали татини алати ни радионица. У књигама је нашао  свој свет о којем није причао, мислећи да га нико неће разумети. Када су Немци довели заробљене Грке за робијашке радове у руднику, неки Анастас се искраде да потражи храну, па кад му тетка Милка да комад хлеба он га пољуби, метне на чело, па онда једе. Бранко је ишао за Атанасом и записивао грчке речи, желећи да научи тај језик.

Поред Стоисављевића , најпре су становали неки које нисам запамтио, јер нису били ловци и нису имали децу за играње.Пошто су се иселили, доселише се  још једни Елеци, који ту остадоше дуго. Дуже од трајања детињства. У породици су имали ђеда, што је било реткост у Старом Тргу. И звали су га  ђед, иако је ту било уобичајено да се каже деда. А био је ђед,прави ,правцати. Фркао је танке седе бркове, носио шубару од јагњеће коже, палио своју лулу на кресиво и трут и наслоњен на углачану кривину старачког штапа, причао нам приче. Причао је споро и бајковито, као стакно гледајући у даљину, коју нисмо докучили ни схватили, али нас је он свјом причом односио онамо. Такав је био Рашин ђед. Рашо је био мој друг. Није волео пушкице и рударске каписле. Био је нежан и у сталној пажњи својих родитеља.имао је тетка Љубицу и стрица или рођака Лазара ,који је био доста старији од Раше. Лазар се слабо држио са вршњацима и није показивао интересовање за оно што се догађа у школи. Најчешће је виђан како са перорезом обликује дрвену клипу дувајући ваздух кроз горње зубе и тако стварао неку пискаву мелодију.Уз ђеда је проводио много времена па му је у много чем био налик. Имао је шубару и завртао вунене чарапе преко сара дубоких ципела, баш као ђед.  Рашо, мој другар, једне је вечери направио велику бригу укућанима.Док су родитељи водили вечерњи разговор, ми смо се заиграли кућне жмурке. Рашо се сакрио у један овећи сандук и навукао поклопац. Дуго сам га и безуспешно тражио, док је Рашо спавао чврстим сном.Тада сам одустао и отишао својој кући. Кад су  Рашини укућани схватили да Раше нема, настала је узбуна и панична потрага.Тражили су га по стану, по комшијским становима и око зграда са упаљеним карбитнм лампама. Потрага је сасвим безуспешно трајала, док се Раша није наспавао и сам појавио.

Изнад фамилије мог друга Раше живели су Лончарићи и ту остали до мог одрастања и одласка из Старог Трга. Отац Иван и мајка Нада имали су Томку (звали смо је Тонка), Тому и Цобија. Томкин тата , Иван чинио нам се врло паметним. Причао је важно и гласно. Надвикивао је своје саговорнике и то није изгледало ружно. Људи су га радо слушали. Није имао начина да буде близак са децом,или није имао времена. Стално је радио. Томка је била девојчица крупних и радозналих плавих очију. Тако крупне очи капци јтешко да су стизали да покрију , код трептања или када спава. Главу  јој је покривала коса платинасте боје чије су коврџе биле као од финих металних влакана.Ту пристаје округласто лице и чврсто тело девојчице.Врло кратка сукњица је то откривала. Томка је била необично маштовита и храбра у измишљању својих причица у које нико од нас, њених другара, није поверовао. Она је била упорна и уживљена у своје нестварне приче. Када смо имали по десетак година , мислио сам да би ми Томка могла бити прво љубавно искуство. Били смо блиски. То сам прижељкивао и мислио да и она то жели. И наравно то се није десило, јер се није могло десити, зато што са таквим догађајима ми не управљамо. Ко? Ни сада незнам. Њену браћу Тому и Цобија једва памтим. Били су другачији од Томке. По свему.Томка их је као старија пазила када изађу на улицу. Ипак , наиђе ли нека од њених другарица, заиграће   к и љ е. Тада се чује набрајалица: "Ену мену дуду мену, каранфила , мустафила ђа мата ко  ката п и с ." И почиње јурњава.За ову игру Томка није била довољно брза. Онда се као сетила  браће и мења игру: " Не, не играћемо  ж и ц е, морам да чувам браћу. " Брзо налази плочицу и исцртава лик жице за игру. Најпре три квадрата један на други, затим надовезано један лево, други десно, па још један по средини изнад њих, онда опет по један лево и десно и изнад свега небо,( полукруг који спаја углове два завршна квадрата). Небо је испало накривљено али то није сметало за игру.

И још једна породица најближих комшија била је породица Шурбатовића Видака и Руже, који су настањени изнад нас, породице Шимуновић Мате и Ђурђије.

Шурбатовићи су многобројна породица па је немогуће бити сигуран у сећање на све њих. Верујем да неке од чланова породице Шурбатовић нисам упознао или сам их заборавио. Глава породице је Видак, старина повијених леђа и седих бркова. Покрети су му спори а речи споре и ретке. Испод качкета боје земље, мировало је лице старца које казује да су у том човеку све противности измирене Седи бркови су доминирали на том лицу. Такви бркови су виђени још на лицу  Мирка Вуксановића а  касније и на лицу друга Стаљина, којег су као и други, прво обожавали а онда морали одбацити. Јер таква су била времена.Жена РУжа, посна и кошчата, водила је кућу и није излазила међу свет. Хаљине су јој црне или тамне а око главе је мотала мараму нешто чвршће, са привезаним крајевима са стране, који су имали на врховима чвориће или гомбице.. Говорило се да уме бацати угљеве и још неке народске домишљатости.

Радојка је билан једна од старијих ћерки и била је запослена у задрузи.као продавачица хлеба и млека. У то време сваке оскудице, морала је много пута у дану рећи да млека нема., па су шаљиви Арнаути, загледајући у бујне Радојкине груди говорили:  "Kaко Радојка нема мљеко? Има мљеко!"

Благоје је био један од синова, одликаш у школи који је на наше чуђење,Воји Милошевићу издиктирао у оловку, целу историју старог века , наизуст. Причао је то као да је се са сином Персијског цара Дарија , Киром Млађим играо клиса. Поверовао бих да је још тада целог Његоша могао испевати.

И сестра му  Луција, моја вршњакиња,била је паметница. У школи узорна, са мало времена за дечије игре, превише витка али несклона спорту.Њено мало издужено лице, равна коса и сукњица добро испод колена, чинило је њен раст још вишим.Једног летњег а олујно-кишног дана, на путу до школе, пала је Луција као покошена од грома, који је ударио поред ње. Ми дечаци, без колебања смо улетели у олујни ветар са обилном кишом, пронашли Луцију и однели је у школу. Посушили смо је и утоплили, од чега се она опоравила.Наша дечачка храброст и пожртвовање било је награђено  Луцијиним смешком и јавном похвалом  учитељице Хистине Карабеловић.

Насеље у којем смо проживели детињство, оронуло је и опустело. Шума је прорђена. Цвркут птица је малаксао. Лисица, зец и вук су потражили сигурнијја станишта. Небо је посивело и без кобаца који су исцртавали кругове. Једино је ту још Сунце., на свом сталном путу од виршака храстове шуме на Истоку до висова на Западу. Али , као да се и оно уморило.

А комшије? Ту их одавно нема. Моје најближе комшије су у неким другим световима и у мојим сновима.

 

                                                                             Преписано из снова о минулом детињству

                                                                                           Александар Аца  Шимуновић

.

 

 

                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                              

   

 

.

 

Članak objavljen u kategoriji: Razno приче из завичаја

Comments are closed.