Када је реч о Јовану, Јовици Мурганићу лако је погодити да ће то бити еротска прича. Били смо још голобради дечаци када се нека врста мушкости почела у нас усељавати а нисмо је могли разумети. Тада реч секс још није била измишљена. Сачувај Боже да је о томе морала да нас учи учитељица Мица, Христина Карабеловић или Наталија Драговић. Скарадне мисли. Професору Ради Јордановићу то би већ некако пристајало али је он остајао на морфолошким темама, које нисмо могли доводити у везу са оним, оним што је касније дошло. Морфолошко. Тако смо поред могуће морфологије и светачких учитељица очекивали објашњења и упутства од вршњака. Највише смо учили од нашег Јовице.
Јовицу ваљда знате. Ошишана или кратка коса јежастог фазона која се спреда у шпицу спуштала низ иначе ниже чело. Очи плавозелене, крупне, па су му заједно са стално и у круг полуотвореним устима, чиниле лице напола одушевљеним а напола зачуђеним. Међу нама, његовим друговима био је неприкосновени ауторитет и у простору се са нама кретао попут вође. Слично вођи чопора, мало напред или у предњем делу средине групе. Био је ауторитет и због најважније ствари, оне ствари која ће од тих дана па надаље бити аргумент мушке ваљаности. А био је ауторитет. Поприличан. Били смо љубоморни, надајући се уздизању сопственог ауторитета.
Тако је једног поодмаклог јутра ходајући по сочној трави меске баште (Аристотелов метод наставе), Јовица својој групи заподенуо дискусију за даље наше сексуално васпитање. Истискујући стабљику млечике на брадавице, које су напале подланцу, поставио је питање: шта је највеће задовољство? Мислили смо да је то одвећ лако питање, па смо лаконски одговарали; они најмлађи међу нама рекоше то је кад си гладан па се наједеш. Већина нас је исмејала такву потребу, рекавши да је то оно кад си са женском па буде оно, именујући то разним синонимима којима обилује наш језик. На наше запрепашћење наш учитељ рече, НЕ НИЈЕ. Ту је мало застао, подигао је поглед са руке одбацивши исцеђену травку, па је онда погледао у нас и лепо објаснио: Највеће задовољство настаје када те потера велика нужда, па убрзо нађеш жбун иза кога се лепо по……, показујући преко груди руком као олакшање које при том настаје.
Много чему нас је научио Јовица Мурганић, нарочито како се опонаша библијски Онан, али ову тврдњу му нисмо могли прихватити.
Међутим после деценија стицања мудрости, сада знамо да је био потпуно у праву. Само за то не мора обавезно постојати жбун.
Написао Александар Шимуновић