Танкосаве Ашкраба, наше школске другарице нема међу нама од далеке 1947. године. Погажена школским аутобусом, издахнула је пред нама, њеним другарицама и друговима. Како је то било неприхватљиво?
До тада, увек са нама у игри, на путовању према Митровачкој гимназији, на часу или песми током вожње аутобусом или камионом, постала је нечујна и непомична. Туга. А била је обична, тиха и нежна. Била је посебна због тога што ни у чему није била посебна. Вољена од свих ,добродошла свима и свугде. Таква је и отишла. Туга. Туга у нама, туга у школи, туга у целом Старом ТРгу. Највећа туга у њеној породици. За маму су јој говорили да је у плачу изгубила глас а да су јој и сузе пресахнуле. Туга. Отац Марко на толике животне ране задоби још једну велику, која нема изгледа да зацели. Није се чуо.Само је још више потамнео у лицу и некако се увукао у себе. Туга велика.Није никога кривио. Несрећа.Као и оне рударске поред којих се живи рударски живот. Ни син му Обрад, који се готово замомчио, никога није криво погледао. Судбина.
Много је времена прошло да се није чула песма у ђачком аутобусу.А када је почело са певањем било је тихо и несигурно. Недостајао је један глас. То је болело.
написао Александар Шимуновић