Срето

Срето Стоиљковић тишлер, отац је и домаћин бројне и угледне породице Стоиљковић. Памтимо га као несвакидашњи лик, другачији и само свој а опет наш. Вољен и поштован од свих. Главу му је редовно покривао качкет кратког обода испод којег је уокруг извиривала седа коврџава коса. На носу је имао обавезне наочаре белог металног оквира а над њима чекињасте и златасте обрве. Исте боје беху му и бркови, уфитиљени према горе а на крајевима разасути. Све остало на том лицу као да није било важно, па није ни упамћено.

Е тај чика Срето, како су га сви звали, свакодневно се кретао по истој затвореној путањи. Био је јутром тачан у столарској радионици, прецизан у ономе што ради а по завршетку посла исто тако тачно је стизао у Натину кафану. Из кафане је кретао по добро одмаклом мраку према стану у Зрмањи, најчешће мирно и нечујно, а било је дана када му је била мила песма, коју је певао целим путем. У песми се помиње Рада и стадо, иза чега следи припев који је само он знао, “ди-дај-ди-дај-дај”. Укућани Стоиљковић знали су када се чује песма да је то знак да се треба склонити код комшија док чика Срето у стану не уради завршницу. Завршница се састојала од повелике галаме а да се никада није знало ни зашто ни на кога, и бучном премештању намештаја и ствари по стану. Због тога није било добро да још неко буде на том простору.

И то се све брзо завршавало јер је чика Срето убрзо заспао а укућани се вратили, поспремили стан и сутрашњи дан је могао да почне као да се ништа није догађало.

Чика Срето је и даље остајао једнако цењен и поштован од свих, као да нам је само такав био потребан.

Написао Александар Шимуновић