Sreto

Napisao Aleksandar Šimunović

Sreto

Sreto Stoiljković tišler, otac je i domaćin brojne i ugledne porodice Stoiljković. Pamtimo ga kao nesvakidašnji lik, drugačiji i samo svoj a opet naš.Voljen i poštovan od svih.Glavu mu je redovno pokrivao kačket kratkog oboda ispod kojeg je uokrug izvirivala seda kovrdžava kosa.Na nosu je imao obavezne naočare belog metalnog okvira a nad njima čekinjaste i zlataste obrve.Iste boje behu mu i brkovi, ufitiljeni prema gore a na krajevima razasuti. Sve ostalo na tom licu kao da nije bilo važno ,pa nije ni upamćeno.

E taj čika Sreto, kako su ga svi zvali, svakodnevno se kretao po istoj zatvorenoj putanji. Bio je jutrom tačan u stolarskoj radionici, precizan u onome što radi a po završetku posla isto tako tačno je stizao u Natinu kafanu.Iz kafane je kretao po dobro odmaklom mraku prema stanu u Zrmanji,najčešće mirno i nečujno, a bilo je dana kada mu je bila mila pesma, koju je pevao celim putem.U pesmi se pominje Rada i stado,iza čega sledi pripev koji je samo on znao,"di-daj-di-daj-daj" Ukućani Stoiljković znali su kada se čuje pesma da je to znak da se treba skloniti kod komšija dok čika Sreto u stanu ne uradi završnicu. Završnica se sastojala od povelike galame a da se nikada nije znalo ni zašto ni na koga, i bučnom premeštanju nameštaja i stvari po stanu. Zbog toga nije bilo dobro da još neko bude na tom prostoru.

I to se sve brzo završavalo jer je čika Sreto ubrzo zaspaoa ukućani se vratili, pospremili stan i sutrašnji dan je mogao da počne kao da se ništa nije događalo.

Čika Sreto je i dalje ostajao jednako cenjen i poštovan od svih, kao da nam je samo takav bio potreban.

Članak objavljen u kategoriji: Razno приче из завичаја

Comments are closed.