Нико није сазнао његово право име.Једноставно сви су га звали Мрдак. Није му било потребно презиме, јер других Мрдака није било. Нико не зна одакле је и зашто дошао. Нико му није видео косу испод плитке шајкаче. Безуб,тешко и погрешно је говорио. Самац, становао је у банкаузу и радио, по дечијим схватањима на најважнијем послу. Цепао је карте на улазу у биоскопску салу Старог Трга. У беспарици и жељи да се види сваки филм и по неколико пута, деца су у Мрдаку видели моћног добротвора, ако их пусти без карте или неразумљивог поганца, ако их не пусти. У својој ревности према послу Мрдак је морао да уложи много труда да доскочи дечацима у њиховом продирању ка магичном биоскопском платну. Вадио их је из свих могућих кутака и споредних просторија и износио као пилиће на двориште. Највише главобоље задавао му је, дечак по имену Милан Шипка, који је наваљивао неуморно, док неким својим лукавством или лепотом свога осмеха није омекшао Мрдаково срце. Па када је пустио Милана, Мрдак је позвао и осталу децу да уђу без улазнице.
Мрдак је знао и који ће следећи филм бити на репертоару, па су га деца редовно испитивала о томе. А када је тре- бала доћи Пепељуга, Мрдак је то, такође знао, па на питање дечице који је следећи филм, одговарао, м е м е љ у г а. Дечији смех се ваљао према порталу.
Нико се, такође не сећа, када је Мрдак поцепао последњу карту и како му се Милан Шипка скинуо са врата и са врата кино сале.
Написао Александар Шимуновић