Рударска сирена

 

Рударска сирена

 написала Слободанка Сташић

Када се помену  несреће у нашем руднику, увек се сетим једне, за мене , велике рударске несреће

      Киша је падала. Сирена пара ноћ. Завијање јавља да се догодила несрећа у руднику. Тај њен звук распознајемо сви од најстаријег до најмлађег становника Старог Трга.

Мој отац, Антељевић Новица, члан Чете за спасавање, устаје и облачи се већ стеченом брзином. Истрчава из куће. Киша пљушти. Из кућа излазе и остали очеви. Журе према Порталу, према  улазу у рударско окно.За њими полазе сви, одрасли  а и  ми деца свих узраста. Жене-мајке,  чији су мужеви у трећој смени међу првима су код старог окна- улаза у рудник( изнад машинске радионице испод oјса). На узвишењу изнад улаза у рудник окупљамо се. Нико нас децу није ни покушао да спречи и заустави да по киши не трчимо и дођемо код окна. Не зна се још чији су очеви у руднику. Питамо се , има ли повређених ? Нико не сме да пита има ли погинулих?

     Сирена поново завија. И урла и цвили. Кажу нам,  позива поново Чету за спасавање. Не , сиреном нас и обавештавају  да се десила велика несрећа у руднику и да има погинулих. То знамо, није ово први пут. Ко зна колико смо  пута овако обавештавани.

    Страх, стрепња а можда и нада…… Са стрепњом исчекивање првих вести из рудника. Зна се ко је био у трећој смени у јами, а нико не може да каже ко је остао у јами, повређен или погинуо. Враћају нас кући. Не одговара нам. Чини нам се да ћемо ту,  испред окна помоћи онима у јами. Вест је брзо стигла. Има погинулих. Затрпани су и до њих ће је тешко доћи. Проноси се вест да је међу затрпаним Мицевски Владо. Отац троје деце. Лазо……. година, Наташа …….., година и Мићо петнаест месеци………Затрпана су четири рудара.

    Погинули рудари извађени су из јаме после четири- пет дана. Туга, бол и жалост надвила се над становницима Старог Трга, по ко зна који пут. Ми деца, ђаци идемо по двориштима –баштама у Колонији и беремо сваки цвет хризантеме, георгине, руже и другог цвећа и плетемо венце за погинуле очеве наших другова .

Полазак поворки испред станова погинулих, оглашава опет сирена и завија све до изласка из Старог Трга на путу за Кос.Митровицу. Њен звук и завујање , осећамо као  плач. Сви смо у поворци. Одрасли и деца. Сирена непрекидно завија, уз њено завијање опраштамо се од погинулих рудара и испраћамо их на вечни починак. Ово се  речима и не може исказати. То је осећај туге и бола који остаје  и траје, код свих нас који смо расли са рударском сиреном и слушали је , нажалост, врло често.

     Да , ми деца Старог Трга можемо рећи да  смо имали посебно детињство. И данас , прва помисао на наш Стари Трг, намеће сећање, прво на ту рударску сирену која је пратила и наш живот.

Љубиша Самарџић, глумац и редитељ, истиче да је дете рударског радникарудника Голеш код Приштине, рудника у Македонији и Јелашнице код Нишке Бање.Сећа се рударских сирена и каже “ Као дете, упамтио сам рударске злокобне сирене које су често најављивале зло и несрећу. У мојим детињим сликама остале су сузе и лица мајки и жена пред копом и њихове упитне очи: да ли су им доле остали отац, брат, син,род или комшија? Одрастање у немаштини и хармонији у породици највредније је што сам понео од куће.“

 

Članak objavljen u kategoriji: Razno приче из завичаја

Comments are closed.