Митровданске задушнице 5.новембра 2005.године

 Написала Слободанка Сташић

 Митровданске задушнице 5.новембра 2005.године

 

      Враћамо се са литургије из Бањске.Служио је владика рашко –призренски Артемије. Недељковић Зорица и ја придружујемо се Мицевски Мићи, који иде сам према аутобусу. Питамо Мићу  за брата Лазу и сестру Наташу. Почињемо причу, да се сећамо када је његов отац Владо погинуо у руднику.

-Да, имао сам тада само петнаест месеци, kaже Мићо. У јесен- септембар 1953.године. Имам слике са сахране. Погинула су четири рудара. Затрпани су у руднику…

       Идемо у Кос. Митровицу. Да, Мићо сада педесетогодишњак а тада петнаестомесечна беба, данас прича нама о тој великој рударској несрећи. Човек коме је рудник узео оца, родитеља који му је увек недостајао. Можда ми се учинило, али није, Мићин глас је подрхтавао када нам је причао шта он зна о погибији оца Владе. Да ли ће Мићо данас наћи очев гроб, да ли ће га видети осрнављеног, можда и уништеног са стрепњом сам се запитала ?

     Улазимо у део Кос. Митровице, који су сада прозвали јужна Митровица, нама забрањен од јула 1999.године. Пролазимо поред железничке станице, рампе, Ситничког насеља, путем којим сам пролазила толико година, на путу за Стари Трг. Нема главног улаза у гробље. Срушено је све. Идемо около.Из два аутобуса излазимо, сви са стрепњом шта ћемо наћи, а више, да ли ћемо наћи гробове наших најмилијих. Имамо само пола сата за обилазак гробова, потсећа нас Ћамиловић Рада и моли да то и отпоштујемо.

Улазимо на гробље и журимо у свим правцима, прескачући шибље. Наилазимо на препреке, високо растиње, ужурбано тражимо пролазе до гробова. Свуда срушени и поломљени споменици. Знам да нећу стићи да пронађем и обиђем гробове рођака и пријатеља које бих  желела. На гробу Мире Дозет Антељевић, слика на мермеру избодена. Зар њој, која је толико људског и племенитог пружала радницима рудника и коју су сви ценили и поштовали.У том тренутку помислих на стихове Милана Ракића из песме“ Симонида. Ово никад не би урадио нико из окружења у коме смо живели и радили. Налазим и остале оштећене или срушене споменике. Чујем гласове : Не могу да пронађем гроб, маме тате, сестре, брата, деде, бабе……….Нема споменика, срушени су ,изваљени из постоља, са натписима према земљи, да се не би видело чији су.  Неко гласно прича :“ Ја понела прибор, маказе, мотику, рукавице да средим гроб, а шта ћу сада, не могу гроб да пронађем. Од шибља не могу да приђем а понела сам цвеће, иако су нам рекли да га не носимо,“ жали се друга. Нема  више капеле на средини гробља, згариште и рушевина. Нигде читавог споменика око капеле . Сви срушени. Журим према излазу из гробља. Споменик нашег младића Вукмировић Љубише , оштећен. Нема бисте а све што се могло уништити, уништено је. И даље чујем гласове: нисам нашла мамин и татин гроб, сестрин,……………Чујем моју Данку Аџић, није могла да пронађе сестрин гроб , гроб наше Љубице Аџић. А дошла је, иако болесна да га после толико година обиђе.

Чујемо позиве да напустимо гробље , да већ каснимо. Време које смо провели на гробљу прошло је као трен. Остаде толико гробова које нисмо могли да обиђемо.

       У аутобусу смо.  Негодујемо, огорчени, сви у грчу, болу, шоку, због оног што смо видели.На одећи нам остаци траве, сувих гранчица, шибља, чичци. Не сметају нам и не скидамо их. У шоку, понављамо речи: страшно, ужасно, зар ово у двадесетпрвом веку у присуству, назови цивилизованог света.

         Касније у аутобусу,  смењују се слике доживљеног. Пошла сам некад познатом стазом, препрека шибље, враћање и тражење могућег пролаза, кроз ниже растиње. Журим, спотичем се. Сви нешто говоре. Можда нам је лакше , да онако гласно причамо- вичемо : где је споменик, нема споменика, изваљен је лицем на земљи, не знам да ли је тај, не могу да приђем од шибља, нисам га нашла…….

Све ово што смо видели болело је и боли. Зашто хоће да нам униште ове неизбрисиве  трагове нашег постојања на овим нашим просторима, питање је на које нема одговора ?

       Од кога и како да тражимо да се гробље среди, очисти од корова и шибља, оштећени споменици да се поправе а унуштени да се обнове? !. Како то тражити када већ пуних шест година они који су остали да живе на Косову и Метохији, живе у тешким и све тежим условима и када је уништена имовина огромне вредности.

 

  Симонида – Милан Ракић

……………………………………………

Ископаше ти очи, лепа слико !

Вечери једне, на каменој плочи,

Знајући да га тад не види нико,

Арбанас ти је ножем изб о очи !

Članak objavljen u kategoriji: Razno приче из завичаја

Comments are closed.