Сећање на Душку Аџић-Комадинић

ДУШКИ КОМАДИНИЋ 16 јануара 2007

Елеонора Рузвелт рекла је “када се роди мушко дете –родио се човек а када се роди женско –родила се породица”.

Наша Душка родила се у породици Аџић који су у рудник Трепчу, Стари Трг дошли из Лике и у њему остали до краја живота.У тој честитој породици била је окружена љубављу И топлином својих родитеља, брата и сестре. Она је то, наравно,вишеструко узвратила . Била је добро дете,нежна сестра,драга колегиница, верна супруга,најбоља мајка и бака на свету.Иако најмлађа код својих родитеља,живот ју је жестоко шибао.

Рударска болест рано јој је однела оца а сву бригу о троје нејачи поднела је стоички њихова мајка Аница која јој је Душки до краја остала чврст ослонац . Само је од ње могла да научи како се морају издржати све несреће које су је касније задесиле.Губитак брата Миће И сестре Мире унеле су бескрајну тугу у њен живот , а болест И одлазак њеног сина Милана отворили су јој неизлечиву рану.

Па ипак,много топлине у њој остало је за њену Љиљу,супруга Саву њену унуку Кристину и све нас остале.До свог последњег дана несебично је бринула о свима само не о себи.

Ми, њени земљаци, увек ћемо је се сећати онако лепушкасте,онако тихе И смерне. Јер,она је била од оних људи које кад сретнете дан постаје лепши за онај њен плави поглед, диван осмех И топлину којом је зрачила.Дивно је било имати је.

Сигурна сам да је топлину и љутскост пренела И усадила да даље зраче у њеној Љиљи и Тини.

Драга Душка, како си детињство и цео свој радни век провела са Трепчиним рударима, данас се опраштамо са –

СРЕЋНО ЗА НАВЕК .