Сећање на Спасенију Вујновић

Спасенији Вујновић
Нaшa тетка Спасенија родила сe у Билећком крају у породици Тркуља 1905 године. Удајом за свог Петра Вујновића, тог стаситог и честитог Херцеговца, из херцеговачког крша дошла је на тада питомо Косово и Метохију коме се увек враћамо и са кога нас увек протерују.
У селу Плешина крај Урошевца добили су своју Милку и Драгицу, али пуну брачну срећу доживели у Старом Тргу, где су им се родили син Драган и ћерка Верица.
Петар је радио тежак рударски посао а она је неговала децу, његове родитеље и њега чекала да му улепша дан кад изађе из јаме. Хармонија и слога која је владала у тој породици није била само резултат патријахалног васпитања оног времена већ најпре резултат њене мудрости и смерности. Онда када je требало дa децa oдлепршају у бели свет кротко je тo прихватила и пустила их. Са својим Петром чeкaлa је да joj сe jaтo увећа и била спремна за унучад. У Старом Тгу истом мудрошћу и још већом љубављу подигла је својих шесторо унучади.
Нажалост, њен Петар је од рударске болести умро и оставио је да сама прође ране губитке свог сина Белог, своје ћерке Милке и ћерке Драгице. Одласци њених зетова били су болни исто као да су јој били синови. Прерани одласци њeних унука донели су јој толику тугу коју је само она могла да поднесе и издржи.
Наравно у томе су јој помогли њена Беба и њени унуци.
У Београд је дошла када је осетила да деци задаје бригу. Кренула je да им буде ближе да не мисле како ће сама живети у Косовској Митровици. И стварно, у Београду је доживела нове радости сa породицама својих унука, својом Бебом и својим праунуцима.
У њеном стану постоје полице. На првој стоје слике њених најдражих у м р л и х. На доњој полици стоје слике њених живих потомака и њихових породица, и сви се баш лепо слажу,и сви јој пружају радост. У њеном дому је лепо и топло дошли ви на партију карата, на чашицу домаће ракије или на парче рођенданске торте.
На њеном 90-том рођендану случајно се затекао начелник генералштаба. Честитао јој је рођендан са жељом да стоти рођендан прослави на исти начин и на истом месту. Она му је одговорила: ”Не куните ме, Генерале”-да би јој он рекао:” Не кунем, ја наређујем!.”
За њен стоти рођендан генерал Ојданић није дошао случајно. На његову честитку она је рапортирала:” Генерале, ја извршила наређење”
Као да је сама себи дала још један задатак – да сачека годину дана од одласка њеног Банета, њене незалечене ране па да мирно и она склопи очи.
Умрла је у 102-гој години окружена пажњом и љубављу њених најмилијих. Ми њени поштоваоци, њени Старотржани увек ћeмo се сећати њене мудрости, доброте, њеног смисла за лепо…

Београд 22 март 2007.Сахрањена на Новом гробљу