Сећање на Душку Аџић-Комадинић

Душки Комадинић 16 јануара 2007

Елеонора Рузвелт рекла је “када се роди мушко дете –родио се човек а када се роди женско –родила се породица”.

Наша Душка родила се у породици Аџић који су у рудник Трепчу, Стари Трг дошли из Лике и у њему остали до краја живота. У тој честитој породици била је окружена љубављу и топлином својих родитеља, брата и сестре. Она је то, наравно, вишеструко узвратила. Била је добро дете, нежна сестра, драга колегиница, верна супруга, најбоља мајка и бака на свету. Иако најмлађа код својих родитеља, живот ју је жестоко шибао.

Рударска болест рано јој је однела оца а сву бригу о троје нејачи поднела је стоички њихова мајка Аница која је Душки до краја остала чврст ослонац. Само је од ње могла да научи како се морају издржати све несреће које су је касније задесиле. Губитак брата Миће и сестре Мире унеле су бескрајну тугу у њен живот, а болест и одлазак њеног сина Милана отворили су јој неизлечиву рану.

Па ипак, много топлине у њој остало је за њену Љиљу, супруга Саву, њену унуку Кристину и све нас остале. До свог последњег дана несебично је бринула о свима само не о себи.

Ми, њени земљаци, увек ћемо је се сећати онако лепушкасте, онако тихе и смерне. Јер она је била од оних људи које кад сретнете дан постаје лепши за онај њен плави поглед, диван осмех и топлину којом је зрачила. Дивно је било имати је.

Сигурна сам да је топлину и љутскост пренела и усадила да даље зраче у њеној Љиљи и Тини.

Драга Душка, како си детињство и цео свој радни век провела са Трепчиним рударима, данас се опраштамо са –

СРЕЋНО ЗА НАВЕК .