9 marta 2005 g. u Beogradu umrla je Kosa Medan od koje smo se oprostili ovako:

U našem narodu se kaže; kada se rodi žensko – rodilo se dete, a kada je to muško dete- rodio se sin.Neki umni ljudi kažu i ovako; kada se rodi muško rodio se čovek a kada je to žensko dete rodila se porodica.

Naša tetka Kosa rodila se u Hercegovini u selu Gornje Hrasno u porodici Ćuk 1917 g, kao osmo dete. Sa manje od 19 godina udala se za kršnog momka Slavka Medana, i krenula  sa njim u beli svet. Svoj zajednički život uredili su u Starom Trgu, rudarskom naselju rudnika Trepče i tu rodili četvoro dece, odgojili njih troje i srećno živeli  do smrti čika Slavka.

Čika Slavko je bio skroman i tih čovek,dobar majstor, uvek ozbiljan i pravedan. Tetka Kosa je sledila njegovu prirodu i obuzdavala nestašnost i znatiželju svoje dece,vaspitavajući ih duhu  naše tradicije.Naročito je osećala da je deci budućnost u školovanju. Prešla je uveliko 40 godina kada je morala da se zaposli u zdravstvenoj stanici i radila dok deca nisu završila svoje velike škole.i postali dobar ing. gradjevine,vrsni fizio- terapeut i sjajna instrumentarka. Onda kada je trebalo da deca odlepršaju u beli svet krotko je to prihvatila i  pustila ih. Sa svojim Slavkom čekala je da joj se jato uveća i bila spremna za unučiće.

Nažalost čika Slavko je rano umro.i ona je ostala sama u Kos.Mitrovici. Doduše imala je dobar komšiluk i prijatelje.ali kada je osetila da deci zadaje brigu krenula je da im bude bliže. Nastanila se u Barajevu.Tu je doživela nove radosti sa svojom decom snahom ,zetovima i  unucima. U svojim najpoznijim godinama  imala je snage i za svoje praunuke.

Umrla je  okružena pažnjom i ljubavlju njenih najmilijih.

Mi, njeni poštovaoci, njeni Starotržani uvek ćemo se sećati njene mudrosti , dobrote.i ljubavi. Od nje se uvek moglo nešto naučiti. Mnogo uštipaka popare, masti na hlebu, pojelismo u njenoj kući ili podelili sa njenom decom na šta smo ponosni. Znala je da se raduje našim uspesima kao da smo njena deca.i da tuguje sa nama. Bila je nesrećna zbog svoje Hercegovine a neutešna zbog Kosova i Metohije gde je provela najveći deo svog života.

Njena miljenica unuka Maca ovih dana je napisala:

Draga moja bako,,

malo je da ti kažem hvala za svu tvoju ljubav. neka ti se odmore duša i telo a ja ću misliti na tebe

svi ćemo misliti dugo na nju.

 

 Bodi, Božidaru Prstojeviću

Krajem februara 2005 g.uBeogradu je umro Boda Prstojević Tom prilikom njegove kolege, profesori sa rudarskog fakulteta opraštajući se sa njim istakli su svu veličinu njegovog rada na fakultetu I rudarstvu opšte.

 Mi,članovi zavičajnog udruženja Trepčanaca oprostili smo se ovako:  

 

 Mi njegovi zemljaci ponosimo se što smo proveli s njim detinjstvo, tako važan period života svakog  čoveka.

Nije slučajno što mu je u rudarstvu naše države pripadalo veoma visoko mesto

Rodjen je u Trepči. Njegovi roditelji su došli iz hercegovačkog krša trbuhom za kruhom i tu u Starom trgu rodili svoju decu, naučili ih životu i čojstvu.

Naš Boda bio je divno dete,sjajan djak, sportista, drug… Izrastao je u pravog gorostasa, predivne duše.

U našem zavičaju, za stare ljude, bio je ponos i dika a za mlade uzor

Od njega smo mnogo toga mogli naučiti po najpre kako treba voleti  roditelje, brata, porodicu , drugove, kolege, studente, zavičaj…Kako nam je naš zavičaj postao nedostupan,rado se odazivao  i učesvovao u svim okupljanjima Trepčanaca, radovao se svakom od nas i bio nesrećan zajedno sa nama zbog Kosova i Metohije i našeg zavičaja. Kad god se zatekao sa nama, svi smo znali da se oseća  kao u svom jatu. 

U svemu je bio poseban, najbolji…Malo je ljudi kakav je bio naš Boda, pravi biser medju ljudima.

Dragi Bodo, potomci rudara Trepče sa kojima si delio hleb od sedam kora (u nas je on bio od13 kora,imali smo 13 horizonata) opraštaju se od tebe na način na koji su se pozdravljali i naši roditelji

                        srećno za navek!

 

Beograd februar 2005. g

Zbog upada finansijske policije u restoran Park koja će u  njemu biti do 07.o7 2011, Udruženje Trepčanaca primorano je da promeni datum održavanja Susreta Trepčanaca sa 4. juna na 11, juni 2011 g. ali u istom restoranu i u isto vreme.Večera sa pićem i muzikom košta 1100,00 din.

Organizatori izvinjavaju svojim zemljacima i gostima i žele toplu dobrodošlicu

  Данас када се опраштамо од тебе,прим.др.Драгане Новаковића у име завичајног удружења Трепчанаца морам рећи неколико речи као сећање на твој и наш живот у Старом Тргу, као дуг према завичају.

  Др. Драган Новаковић (јер си увек говорио да лекар треба да краси титулу а не титула лекара) родио се 1934 г. у честитој породици Новаковића од оца Тодора и мајке Божане. Тодор је као и многи други дошао трбухом за крухом из далеке Лике и у древном српском граду Вучитрну срео своју животну сапутницу Божану. Строгост оца ублажавала је питомост, кроткост мајке која је изнедрила синове Драгана и Петра да стасају у паметне и добре људе, којима су се родитељи могли поносити.

 Многе ствари су Драгана интересовале од спорта, филма, историје …тако да је увек био рад саговорник. После студија медицине запослио се у К.Митровици где је дуго радио као гинеколог. Знајући добро Гетеове речи да сваки лекар треба да познаје добро и зло,  д о б р о  да би га делио јер је срећа већа а туга мања када се подели, и  з л о  да би га сузбијао. Гнушао се морално посрнулих људи који су на туђој несрећи себи обезбеђивали благодети. Увек је убеђивао и храбрио колебљиве мајке на величанствени чин рађања. Биолошки остатак, добро потомство је наважније добро сваке фамилије,а остало је ефемерно.. Знао је да је бела куга велики проблем нашег  народа. Говорио је да ће за неколико векова за Србе свет говорити можда као за Хазаре * …био овде једном један народ * .

Многи потомци рудара Трепче рођени су вођени сигурном руком нашег Драгана, Својим одласком из К.Митровице никада није престао да воли Космет поготову храбре српске мајке које су рађале више од просте репродукције. Његова супруга Слободанка подарила му је три Божја дара Владу, Пепија и Сашу са којима се само треба поносити.

Добар део свог радног века провео је  у прелепом граду под Златним брегом  Смедереву, где није помагао само онима који му се нису обратили.

Увек је волео да дође у нашу Митровицу наш подељени Јерусалим, Мостар, Белфаст. Интересантно је етимолошки да реч Миртовица носи назив по цркви Св.Димитрија, од грчке речи Деметриус, поштовалац богиње Деметре, богиње плодности,

Радо је долазио на сва наша дружења и патио заједно са нама због свега што се нашим несрећним невољницима са Косова а још шездесетих година говорио је о трагедији српског народа на Косову и Метохији…

Драги Драгане, путуј спокојно на бела поља, својим одласком све си нас растужио.

Нека ти је вечна слава.

Због техничких проблема скоро две године нисмо се оглашавали на сајту Трепчанаца. Онима који су посећивали наш сат се извињавам. Надам се да ћемо поделити радост што смо у могућности да од сада редовно преко овог сајта настављамо са активностима  у тежњи да сачувамо успомену на завичај.

Удружење Трепчанаца за ово време одржало је Седме и Осме Сусрете у Београду у ресторану Парк,затим организовало  два пута путовање у Кос.Митровицу за Митровданске задушнице када смо осим сусрета са земљацима имали и обилазак наших светиња манастира Девич и Грачаницу. Такође смо имали и кратке екскурзије на Смедеревску јесен, Вршачку бербу и путовање у Врдник када смо обишли и један број Фрушкогорских манастира. У тим градовима имали смо и сусрет са нашим земњацима који данас живе у тим градовима..

У ових две године имали смо много тужних тренутака. Заувек су нас напустили:  Др.Драган Новаковић, Ђокица и Момчило Лазаревић, Раде Лабан Марија Козак Душан Вељковић-Вучко, Бранко Стоисављевић, Божа Станисав-љевић, Душица Јовановић, Душан Шурбатовић, Драгица и Даница Бургић, Иван Бучић –Роде, Љуба Минић, Бата Гулан, Никола Вукмировић…Нажалост, у рубрици НЕКРОЛОЗИ на нашем сајту предстоји и тај немили посао, јер мислимо да треба да се и некрологом сетимо сваког од њих.

Уопште чека нас још доста посла.Од рада на сајту до организације нових сусрета и путовања. Стога од последњег четвртка у марту месецу 2011.г. почињемо поново окупљање у Сремској бр. 6 у Београду надајући се да ће и ова зима проћи, те  да ћете наћи времена да заједно проведемо пријатне тренутке. 

2009 године удружење потомака рудара Трепче  изгубило је заувек двоје деце Онучка Глигорија и Стојне Онучка Александру, Канку и Онучка Владу.. Александра- Канка родила се 1930 године као средње дете.Била је лепушкаста мирна девојка,која је рано почела да ради као секретар рударске школе у Старом Тргу..Ту је упознала свог супрога Драгана Јовановића.. Са њим је одгајила ћерку Весну и сина Марјана. Из Старог ТРга су прешли у Косовску Митровицу  а затим у Младеновац. На наша дружења није долазила јер је била нарушеног здравља. Умрла је у јануару 2009 године у Младеновцу.а ми се нисмо опростили с њом како то обично радимо.

Њен брат Влада је умро почетком новембра 2009.г.у Сурчину и овако смо се с њим опростили:

"Наш друг, В л а д а  родио се у оца Глигорија и мајке Стојне. Чика Глигорија су ратни вихори и олујна времена довела у Србију из далеке а миле Русије. Тетка Стојна је са њим дошла из Босилеграда.Ту на обронцима Копаоника подизали су свој децу Наду, Александру и Владу.Чика Глигорије је био наочит ,висок а питом човека који је знао многе занате а. тетка Стојна сићушна ,смерна жена.Својој деци су пренели све своје најбоље особине.

Влада је био мирно , добро дете.У његовим очима и срцу могли сте наћи сву ширину руске душе. Волео је и пазио своје сестре, поштовао своје родитеље. Био је диван син и брат, најбољи ујко на свету. Ипак су његова Бранка и њихови синови њега највише испуњавали и чинили га оно што је био – топао,честит и радан човек.

Свој радни век започео је у Старом Тргу. Ту је упознао љубав свог живота, учитељицу Бранку. Одласком у Равну Реку као да није могао без рудара.. Њих двоје су ту створили топли дом својој деци.Значајан део живота провели су у Далмацији.мислећи да су пронашли рај на земљи али…

Нови ратни вихори донели су избеглиштво. Стигли су у Срем мислећи да су пронашли мир и спокојство у кићеном Срему. А није било тако.Губитак њиховог сина Драгана на ратишту нанео им је неизлечиву рану. И здравље је изгубио. Па ипак је налазио снаге да заједно са својом Бранком, својим унуцима и унукама подари љубав и пажњу.Остао је најбољи дека на свету.

Драги Владо, ми Старотржани захваљујемо ти за дивне тренутке које смо заједно имали у детињству..

Стобом се опраштамо са рударским  С Р Е Ћ Н О  за навек!!!

Лака ти била ова благородна сремска земља!!!

classid="clsid:38481807-CA0E-42D2-BF39-B33AF135CC4D" id=ieooui>

                                                                                                  Njihovi su konjicrni,    ,                                                                                                 Potkovica crn je metal,                                                                                            ——————————-                                                                                                                                                                       Lobanje im od olova,                                                                                                   Pa ni jedan suza nema.

                             L o r k a 

R  a  t     

Na razmedju treće i četvrte decenije dvadesetog veka, naši očevi i odrasliji mladići postadoše nakako drugačiji. Čudni. O večerima se u tišini okupljaju u omanje grupe i o nečemu razgovaraju. Razgovor je tih i umine kada naiđe prolaznik ili odraslija deca. Po nekad, kao odlaze u šetnju put šume, sve po dvojica ili trojica naših otaca. Vraćaju se po mrklom mraku. Kako je leto odmicalo oni su to činili sve otvorenije. Onda, i na prostorima naselja, ne samo da su se slobodnije okupljali i razgovarali, nego su izvodili i vojničke vežbe. E, to je nas dečake potpuno oduševilo. Naši očevi i neki mladići u vojničkim redovima, bez vojničke spreme, izvode vežbe. Trčkarali smo pored, ili iza njih, praveći od sebe neku malu vojsku. Komnadovao im je neko, ko je u vojsci bio naučen komandi i sigurno je bio bar kaplar ili narednik. Ponekad blizinom prodju žandari, pretvaraju se da to ne vide, pa odu dalje. Već zamomčeni Aca Stoiljković, kriveći usta u podsmeh reče: "Omekanila nam žandarmerija". Brkajlija, Mirko Vuksanović, koji to ču, očinski pouči Acu: "Nemoj tako, to su naši ljudi, neće oni sutra sa Švabom protiv svog naroda ratovati." Prvi put, mi klinci, čusmo da će se ratovati. 

Do tih dana, slušali smo od naših starijih o bojevima sa Turcima na Kosovu, i Balkanskim ratovima, pa iz Svetskog rata o bici na Kolubari i Mojkovcu, i onu najslavniju, kako su govorili, kada se probijao Solunski front. Ovo sada pominjanje još jednoga rata, dade nam priliku da i mi, možda jednoga dana, pričamo svojoj deci, o bojevima i pobedama. Tada nismo mogli znati, da samo nesrećni narodi svoju decu zabavljaju pričama o minulim ratovima. Ali sve je išlo na tu stranu, da će se ratovati i da će se opet o tome pričati. 

Tokom tog istog leta, pored naselja je bilo kopano i iskopano, duboko u brda, nekoliko skloništa za stanovništvo. Zgrade za stanovanje i upravne zgrade rudnika ošpricane su nekim šarenim bojama, nalik leptirovim krilima. Stakla stanova obojena su u crno da se noću može upaliti svetio a da se to iz aviona ne vidi. Jedne noću, u jesen, zajaukaše sirene. Vežbao se odlazak u iskopana skloništa. l sećam se, urednog i smirenog postupanja naših roditelja, kao da je to oduvek bio njihov način života. Tako se smestismo u duboka skloništa, osvetljena rudarskim lampama. Tu nas zapuhnu hladnjikavost i mokrina vazduha pod zemljom. l tajac podzemni. Samo se čuje šapat naših mama oko smeštanja dece na drvene klupe. Tate nisu bile sa nama. Gde su bili, o tome kasnije nisu govorili. Sva ova zbivanja oko priprema za rat, nas dečicu, najprije su zabavljala, pa su nas vrlo neprimetno i uozbiljavala. 

Dodje zima. Ni po čemu drugačija od dotadašnjih. U svakom domaćinstvu bila je zaklana svinja, ukiseljen kupus, pirpremljeno je dovoljno brašna i krompira a drva su iz firme na vreme dovučena, brigom te iste firme. Slave i božici, katolički i pravoslavni proslaviše se kao u najbolja vremena, u uzajamnosti i prijateljstvu koje postoji samo u rudara. Tokom trajanja kratke i oštre zime, bilo je mnogo lepih dana za sankanje i skijanje. A onda, silovitom bukom i zavijanjem, dunu topao martovski vetar sa Vardara, te podiže sav sneg pre vremena. Toplina izmami svaku biljku da ispupa. Počesmo zaboravljati zimu i radovati se cveću i zeleno-zlatnim zunzarima, kojih će najviše biti na divljim ružama. Mame su pominjale skorašnje umivanje u cveću, post i uskrs. To je značilo da će biti šarenih jaja i radosti oko „kuckanja“, sa njima. Neke kokoške iz komšiluka ježile su se i kvocale. Uskoro će za sobom povesti buljuk medeno-žutih ili crnih pilića. Svako novo jutro imalo je više srebrene svetlosti i topline. Mama me je budila da podjem sa ocem u baštu, na rubu šume. Tata je na malim gredicama ostavljao pobodene štapiće sa šarenim kesicama semena koje je posadio. Ptice su se nadglasavale u pevanju. Njihovo pevanje bujicom se valjalo niz šumu. A kad je iz šume nešto zaštektalo, grdno me uplaši. Otac reče da je to čvorak. Oh, čvorak! Tako je malen a njegovo štektanje liči na cepanje velikog hrasta po srčiki. Šta li još ima u toj tajanstvenoj šumi? Šuma je dobra kada je mirna ali je i nevaljala kada se zaljulja pa napravi vetar. 

Osvanulo je narednih dana, jedno sumračno i vetrovito jutro. Šuma se mnogo ljuljala. Ljutio sam se i mislio kako bi vetar prestao ako bi se iseklo drveće. Po ulici, pored zgrada, vetar je pravio vrtlog od prašine i papira. Moje razmišljanje bi prekinuto jednim "Mika Mišom", kojeg je vetar vitlao oko mene a nisam mogao da ga uhvatim. Voleo sam sličice Mike Miša. Te dečije novine otac je povremeno kupovao sa svojom „politikom“. U tom dotrča zadihan Dule Vlahović, pa dozva još neke starije dečake, da nam nešto važno kaže. l govori:" Nemčka trupe su jutros ušle u Jugoslaviju." Od rečenog ništa nisam razumeo. Ko su te Nemačke trupe? Zašto su ušle i šta je ta Jugoslavija u koju su ušle? Kako mogu da ulaze ako to nije njihovo? l to, ušli su sa nekim trupa-trupa-trupa-ma.To je već ličilo na neku vojsku koja složno trupara nogama. Pa je li to taj rat što su ga sa Švabama, obećali naši stariji a ono ispala Nemačka. Dakle nisu ni Turci ni Švabe nego nekakva „Nemačka“. Sve je to u mojoj glavi napravilo veliku zbrku, a ta će zbrka potrajati vrlo dugo i stalno se pojačavati. Od tada ništa više nije bilo nalik vremenu koje smo do tada proživeli. 

Sledećeg dana osvanuo je na ulici, izmedju stanova porodice Todorović i doktora Cvetkovića, veliki, pravi, pravcati top, kojeg su dovukla četiri krupna, crna konja. Sa njima je bio jedan lep i krupan vojnik. Izgledao je kao da ne zna, ni zašto je tu došao ni kuda bi da ide. Samo je hodao oko topa i oznojenih konja, koji su frktali, i udarao korbačem po čizmi. Onda je nestao zajedno sa svojim topom i konjima. Mama je pričala da je to bio naš vojnik kome su ljudi pomogli da ode u šumu. A naše šume su bile velike, l dobro je da nisu posečene zbog vetra. Kroz nekoliko dana i moj tata se vratio odnekud, rekavši, da su Nemci došli prije njega, tamo gde je trebalo da stupi u vojsku. Ujka Radonja se nikada nije vratio. Mnogo sam ga voleo. l on mene. Dao mi je sviralu kad je odlazio u vojsku. Moj deda Ljubo tražio je ujku još dve godine, prekopavajući groblja po Srbiji, i pričao, da u Srbiji ima više grobalja nego varoši i sela. Mama Đurđa i baba Jaglika stalno su plakale i gledale u šolje, kad popiju kafu. 

Naši očevi prestali su da odlaze na posao. Pričali su o nestalim gazdama rudnika, – Englezima. Nema ih. l mnogi ljudi koji su radili sa njima, nestali su. O njihovom nestajanju nisu glasno pričali. Ali su glasno pričali da je i Kralj Petar nekud pobegao i poveo svu vladu. Sveznajući komšija Ivan Lončarić je na to ispričao, da u Africi ima država Abesinija koju su porobili Talijani, i kako je čitao, njihov car Selasije nije pobegao nego je stao na čelo ustanika i ratuje protiv Talijana.

Uskoro ugledasmo i te trupe, Nemačke. Stigli su vrlo bučno, sa mnogo vojske u kamionima i sa motocklima na tri točka. Na njima je mnogo zastrašujućeg oružja. Svi u čizmama i sa šlemovima na glavi, od kojih im se ne vide uši a ni oči. Na ledjima im denjak i okrugla rebrasta kutija. Ništa ne govore. Čuje se samo komanda njihovih oficira, koju oni složno izvrše. Pokazivali su veliku silu. To su nove gazde. Sada će rudnik da radi za njih. Izlepili su proglase kojima pozivaju da se zaposleni jave na posao, koji su do tada radili. Poziva se na mir, red i rad. Obećava se neki novi poredak. O nama počinje da brine nekakv rajh i nekakav firer. Odrasli pričaju da se nisu morali trošiti, ti Nemci, i dolaziti tako dalekao zbog našeg dobra. Bi i poziv stanovništvu, da radioaparate i svo oružje koje ima, odmah preda Nemačkoj komandaturi ili policiji. Čini se da je malo ko poslušao taj poziv. Jedino je vidjena oniska i debela Zeka, Madjarica, žena Galonjina, kako odnosi radioaparat, upakovan u kartonsku kutiju. Neobično je bilo to, što se Zeka svečanije obukla i nosila kutiju u ruci, mada je do tada, sve što nosi, nosila na glavi, pošto urola maramu pa je u svitku podmetne pod teret. Pričalo se da je toj oniskoj Zeki, kojoj salo kipi preko kukova i sa butina preko kolena, Galonja peti muž, pošto je prethodne upokojila. Dodavalo se toj priči, da bi bilo dobro da se ona počne udavati za Nemce. Jednog po jednog. Možda je to bio i njen plan, a ratni planovi su najveće tajne. 

I đaci su prestali da idu u školu, jer tamo su se uselili Nemci, koji su tu zbog "novog poretka", i tamo će stanovati sa silnim oružjem koje su doneli. Tako je škola postala prvi stradalnik. Izgledala je kao ubijena, zajedno sa velikim školskim slikama  Dositeja Obradovića, Vuka Karadžića i Svetog Save, u učionicama. Neobična je sudbina te male škole, koju je izgradio Englez Kempbel, a upravnik joj bio Rus Federov, u koju su se uselili Nemci, isteravši  srpsku decu. Tih dana je redovno viđan čika Laza Perić, školski famulus, kako okoliša oko škole, tugujući za vremenom đačke graje i nestašluka. 

Odrasli su počeli da odlaze na posao. Pročulo se da sada rudnikom upravljaju Nemac Kraus, koji ne govori srpski i Šab, vojvodjanski Švabo, koji govori srpski i nemački. Bilo je više nego razumljivo da se ovog drugog treba dobro čuvati ako se ne može izbeći. Istovremeno je na prostore Staroga Trga počelo stizati mnoštvo ljudi da kopaju rudu i rade poslove koje nikada nisu radili. 

Za očuvanje novog poretka Nemci naoružaše tridesetak Arnauta za žandarisanje po Starom Trgu. Arnauti se rado staviše u okupatorsku službu, ali ono što je upravnik Šab očekivao, da oni liče na neku urednu vojsku, to nije išlo. Tako im Šab naredi da se postroje za vojnu smotru. Ono što je video bilo je poražavajuće; kape na glavama im stoje svakojako, samo ne kako treba. Na vojničkim bluzama dugmad su pogrešno ili nezakopčana. Opasači na njima, – začuđujuće je, kako ih sve mogu opasati. Malo koji je znao cipele da zašnjira, pa tandrču za njima pri koračanju. Puške se klate na sve strane pri pokušaju marširanja. Šab je izgubio živce. Uleti u stroj, uhvati pušku najgoreg žandara pa ga udarajući nogama izbacuje iz stroja. Onda pronalazi drugog, pa trećeg i tako dok nije prepolovio žandarsku formaciju. Ovi što ostadoše behu naša velika pretnja i nesreća, jer tek naoružan Arnaut sebe smatra celim čovekom, a u naumu mu je, da to oružje upotrebi najprije nad Srbinom. Nemce, koji ih naoružaše, iz zahvalnosti zvali su "daja". Pored ovih žandara i drugi Arnauti se pokazivaše sa sjajnim oružjem u naselju Staroga Trga. Bio je to mladji šumar Muharem, pa Utin sinovac Cena, koji je noću vršljao po naselju sa puškom o ramenu, a u samom naselju je stanovao petokolonaš Džamija. Po ulicama Staroga Trga šepurili su se i drugi naoružani Arnauti koje nismo poznavali, ali smo upoznali pretnju i strepnju od njihovog prisustva. 

Sredinim leta, u ponoć, čuše se jake eksplozije, ali na drugoj strani od uobičajenih majdanskih eksplozija. Malo zatim poče zavijanje sirena, vika ali i nasumična pucnjava. Ujutro, uz strah i zebnju ali sa radošću u srcu, komšije se sastajahu, javljajući o noćnom događaju. Srušena su tri stuba transportne žičare za prevoz rude do topionice. l znalo se da su to, tako dobro, samo rudari* mogli da urade. Tim činom se oni pridružiše ustanicima, i uzdrmaše nadanje Krausovo, Šabovo i traljave arnautske žandarmerije, da mogu neometano slati važne metale za Nemačku ratnu mašineriju. 

Nemci žičaru popraviše za nekoliko dana i učiniše odmazdu nad osumnjačenima. l kad su bili uvereni da je sve kako treba, hrabri rudari, (sada iz partizanske vojske), učiniše još prkosniji i jači napad na žičaru. Minirali su i srušili zateznu stanicu žičare na Orahovu. Uslediše pojačanja, patrole i straže oko rudničkih objekata i instalacija. Ali i u naselju. Vojsku iz škole preseliše u činovničke zgrade, niže stana doktora Cvetkovića, čime su pokazivali koliko im je važno da rudnik radi. Život Starotržana je postao je teži i neizvesniji. Sa sumrakom počinje policijski čas, kada su se mogle kretati jedino Nemačke patrole od po tri naoružana i zašljemljena vojnika, čiji bat potkovanih čizama čujemo povremeno ispod naših prozora. A kada naidje rudar, koji ide na šihtu, čuje se povik patrole "Halt!, Forverc!, Ausvajs!, Curik!" ili "vek". Uvek neka od tih reci. l tako svaku noć. 

Kako dođoše te Nemačke trupe, ni dani nisu imali nekadašnju svetlost koja nam se prije njih činila belom ili ružičastom, ili rumeno plavkastom, ili zlatastom, a možda i srebrenkastom. Dani kao da se nisu mogli rastati od noći pa su bili nekako sumračni, ili je ta sumračnost bilo stvarno stanje naših duša i naših života. Pogledamo li jedni druge vidimo u očima poluugašeni život, koji jedva traje. A najtužnije su bile oči naših roditelja. Očevi su išli na posao koji je težak i za koji treba mnogo snage, a oni je nisu imali, jer su se odrekli i ono malo hrane da bi ostala deci. Išli su na posao kojim treba da jačaju okupatorsku silu, a to nisu želeli. l išli su na posao, kojim nisu mogli da zarade hranu ni za nekoliko dana. l još su na tom poslu mogli biti zatrpani olovnom rudom. Majkama je sve to poznato, pa su skrivajući svoju tugu i jecajući, plakale kada ostanu same. Ipak su u danu imale po jedan trenutak kad im je u očima zaiskrila radost. To je onaj trenutak kada se muž i otac pojavi na vratima stana ž i v. Vratio se sa posla iznemogao ali živ. 

Rat je svakako iracionalna i kataklizmička pojava u kojoj se dagađa pomeranje narodnih grupacija radi pljačke i međusobnog satiranja. Neizbežni pratioci svih ratova  uvek su bili glad, boleštine, vaške, stenice i druga opaka gamad. Činilo se da ova gamad prosto i nezaustavljivo navire iz zemlje. Tako su Starotržani uz jednog ratnog neprijatelja, imali još nemuštih neprijatelja, sa kojima je borba bila jednako teška i neizvesna. Ovoj pošasti moglo se suprostaviti hranom i sapunom, koje niko nije imao. Stariji ljudi su govorili da nije ni to dovoljno i da gamad neće nestati dok se rat ne zaustavi. Pošto naši Starotržani nisu mogli odlučivati o ratu i miru, preostalo im je da sapun naprave od uginulih životinja, a odeću i posteljinu kuvaju u ceđu od pepela. Tako se zlo samo moglo ublažiti, ali ne i otkloniti. A rat se u Svetu sve više rasplamsavao. 

O narodu koji je iscrpljen i u boleštinama, pokušao je da se pobrine doktor Cvetković. l ako na oko zdrav, on je najbolje znao koliki je paćenik. Doktor je, kao u vreme mira obilazio porodice i brinuo o njihovom zdravlju, lečeći ih ponajprije vedrinom, lepim rečima i lekovima, koje je kao čarobnjak vadio iz lekarske torbe. Možda je to uvek bio jedan te isti lek, ali iz ruku doktora Cvetkovića svaka bolest je nestajala ili je bila lakša. U novim, ratnim uslovima, bolesti su pospešene prljavštinom, gamadima i nedostatkom hrane. Da su to bile normalne prilike mira, doktor bi savetovao bolesnike da jedu više, da jedu jaču hranu, ili južno voće. Doktor je ćutao. Ništa od toga nije imao u lekarskoj torbi.  Pa ni onog leka koji bi morao biti u torbi. U torbi su bile samo slušalice i „špahtla“ za pregled grla. Za doktora je to bila velika nevolja.  

Više nije mogao i nije hteo da se miri sa narodnom nesrećom i sa sobom u nemoći. Odgurnuvši stražara, uleteo je u kancelariju direktora Krausa i bez pozdrava, rezingnirano govorio: "Nein, nein! Herr Direktor. Ovako ne može. Više ne može. gospodine direktore. Ovako nećete dobiti potrebnu rudu i olovo."

Upravnik Šab koji je sedeo po strani u polufotelji, naglo ustade i krenu prema doktoru, sa namerom da zaštiti direktora od ovakvog doktorovog nastupa i reče:" Ovo nije način gospodine doktore, pred Vama je ovlašćeni predstavnik Velikog Rajha i Vermahta, imajte to u vidu." Direktor Kraus podiže ruku, okrenutu dlanom prema Šabu, rekavši mu zapovedno:"Prestanite! Pustite doktora da govori." Tada doktor, više obraćajući se Šabu, reče: "U ozbiljnim vojskama kakav je, nadam se, Vermaht, generali su dobro slušali šta im doktori savetuju i naređuju. Ja sada činim oboje." Tada se obrati direktoru Krausu: "Ako hoćete rudu i olovo nahranite gladne rudare i njihove familije. Nabavite lekove i sapun. Auf Wiedersehen!" 

Direktor Kraus i upravnik Šab imali su suprostavljena mišljenja o načinu upravljanja. Dok je prvi mislio da treba poslušati doktora Cvetkovića, Šab je tvrdio da se njihov posao može dobro obaviti još većim terorom i izgladnjivanjem rudara, a za takav svoj stav, očekivao je saglasnost i priznanja iz vrhova u Berlinu. Govorio je da će domaće rudare kažnjavati gubitkom posla i dovodjenjem još većeg broja zarobljanika u radni logor u Prvom Tunelu. 

Upravnik Šab je bio vrlo ponosan na svoj radni logor, zbog toga što je bio nalik koncetracionim logorima u Nemačkoj. Barake su, kao onamo, ograđene višestrukom žičanom ogradom koja je bila pod naponom električne struje. Na uglovima ograde postavljene su visoke osmatračnice sa naoružanom stražom. Režim u logoru bio je opak. Niski voz, zvani „trok“, odvozio je logoraše iz središta logora tunelom do okana za rad u rudniku. Tako ih je i vraćao. Oni logoraši koji nisu znali ili nisu mogli dati očekivani učinak, žestoko su kažnjavani ili su vraćani u druge logore gde su obavljane likvidacije. U jednom slučaju, za pokušaj bekstva, upravnik Šab je uhvaćene logoraše, izveo pred ostale, u nameri da pokaže svoju zlu moć, unosio im se u lice, i vikao: "Hteli ste u šumu, u bandite! Sada će te videti kako mi sa takvima postupamo. A i oni iz šume će uskoro biti ovde." U tom se jedan od četvorice vezanih,  iako sav izubijan i u krvi, malo ispravi te jačim zamahom glave izbaci ispljuvak na Šaba i povika: "Prije će Crvena armija umarširati u tvoj Berlin nego se ti i primakneš partizanima. Živela komuni…part…" Rafal iz šmajsera, kojeg je Šab oteo od nemačkog vojnika, pokosi vezane logoraše, te tako zaustavi govorenje antifašističkog patriote. 

Među logorašima je nastao muk. Nije se govorilo ni šaptalo. Nikoga nije pogodila smrt drugova. U svima je zorilo uverenje, da se izvan logora nešto veliko događa, da nisu sami i napušteni i da sila fašizma mora posustati i biti poražena. 

Na drugoj strani, Šab je bio zadovoljan svojim postupcima, i mislio kako će biti bolje upamćen od onih mlakonja, koji tvrde da se dobrotom može nešto postići. Među prijateljima je prepričavao kako čovečanstvo nije zapamtilo ime graditelja hrama Boginje Artemide u Efesu, a dobro pamti da ga je zapalio Herostrat, tačno 356 godine pre Hrista. A doktora Cvetkovića, koji se pokazao kao smetnja njegovoj doktrini, Šab je isposlovao, i poslao ga na rad po sabirnim logorima, za odabir radne snage potrebne rudniku. 

Nekako istovremeno je direktor Kraus naložio radničkoj kuhinji za ishranu velikog broja rudara samaca, da ostatak hrane podeli stanovništvu i da to isto čini Nemačka vojnička kuhinja. Milan kuvar se čudom čudio o kakvom ostatku hrane govori direktor, kad hrane redovno manjka i za pregladnelo radništvo, čiji se bolji obrok sastojao od čorbuljka sa nekoliko zrna pasulja i komadića proje na pola dlana. Jedino što je mogao, bilo je da uposli nekoliko dečaka, koji bi očistili pasulj ili krompir i da im za uzvrat da, da nešto pojedu. Ankica, sinovica Milanova, govorila je da je njen stric najvažniji čovek u Starom Trgu. To i jest bila istina. 

Na livadi pored tenis-igrališta, gde je nemačka kuhinja radila i delila hranu svojim vojnicima, tri puta u danu se mogao videti podugačak red prema kazanu, pretežno dece, sa šerpicama ili loncima u rukama, ne bi li im se udelilo nešto od hrane kuvane za vojsku. Hleb se i tu teško mogao dobiti a naši dečaci su već znali da ga zatraže na nemačkom jeziku. Kuvar, Nemac, trećepozivac, crven u licu, smeškao se i govorio: "Nicht haben brot, nista brot, nista." -. Tek je samo prvi deo reda gladnih dobijao nešto hrane, dok su se ostali mogli nadati nekoj drugoj prilici. Jedino je porodici Sekulovića, najbrojnijoj i najosiromašenijoj, bilo prepušteno da prva dobije hranu. Tome se niko nije protivio. 

U jednom takvom iščekivanju hrane o ručku, javi neko, da je u gornjem majdanu nastradao Aca Moravac. Taj mladi čovek doveden je na rad, iz nekog sela kraj Morave, a kako je bio opčinjen životom kraj reke i lovom na somove po virovima, o čemu je često pričao, prozvaše ga Aca Moravac. Bio je čvrste građe, oniži, uvek vedra lica i sa veselom reči u razgovoru. Svi ga takvog upoznaše i zavoleše. Na vest  da je nastradao, ostavismo nemačku kuhinju i potrčasmo prema majdanu. l zaista, na izlazu iz gornjeg majdana, nose ga četiri radnika na nosilima. Pogledasmo u nosila. Jest, on je. Šajkača mu čvrsto stoji na glavi a na njemu je njegovo jedino odelo od smedjeg sukna, ali „rajtozle“ zajedno sa desnom nogom, kao oštrom sabljom potpuno presečene do same prepone. Odsečena noga je položena pored one čitave. Aco je pri sebi, ništa ne govori, samo odmahuje rukom od srca prema nama. Rastajao se sa dušom i sa nama, činilo se. Radnici koji nose, malo su zastali a onda požuriše prema ambulanti. Nije poživeo do doktora. Iskrvario je. Tako su javili. l pričali da mu je nogu presekla zamršena sajla hojsa**, koji je vukao kiblu. Hteo je da je razmrsi. l drugi radnici koji ne behu vični rudarskim poslovima, gotovo svakodnevno su stradavali. Ti ljudi su bili kao potrošni materijal. 

Tako je tekao svakodnevni život Starotržana u prve dve godine rata, bez vidljivijih promena, ali sa stalnim padanjem u još veće siromaštvo. Istovremeno je osiromašila i okupirana Srbija, jer su Nemci iznosili sve što je moglo pothranjivati njihovu ratnu armadu. Starotržani su već stekli neka saznanja za mogućnosti nalaženja hrane po šumama oko Staroga Trga ali i radom naših majki po vrlo udaljenim arnautskim selima. Duvana nije bilo. Pušači su ga jedino mogli kupiti kod crnoberzijanaca za skupe pare, ako su ih imali. To znači da ga nisu kupovali. Dečaci su se dosetili. Sakupljali su pikavce, odnosno opuške, vadili ono malo nesagorelog duvana, te to odnosili očevima ili nekome prodali za parče hleba. 

Bez predratnih radioaparata i bez mogućnosti da se kupi "Novo vreme",- jedine novine koje su povremeno i sa zakašnjenjem stizale u Stari Trg, o zbivanjima u Svetu malo se znalo. Ono o čemu su pisale novine, napisano je kako su želele okupacione vlasti u Beogradu. Ipak stizale su vesti šaptom, kap po kap, i potvrđivale staro verovanje, da svako zlo ima svoje vreme trajanja i da će ustupiti mesto dobru. Saznalo se da je nemački front pred Moskvom i u Africi zaustavljan i da se troši. l samo je pitanje vremena kada će posustati. Još više se saznavalo o uspešnim akcijama Titovih partizana, koji tuku Nemce i kvislinge po celoj Jugoslaviji. Sa nadanjem u dolazak boljih vremena, Staarotržani su lakše podnosili svoje patnje. Optimizam je postupno rastao i potiskivao letargiju. 

Usred takvog stanja, i nikada ne razjašnjeno, Nemačka uprava rudnika dozvolila je gradnju plivačkog bazena za Starotržane. Naši roditelji, odrasliji mladići pa i deca prionuli su na posao koji je trajao nekoliko meseci. Čudno je i to da su Nemci dozvolili korišćenje rudarskog dinamita, cementa i ostalog rudničkog materijala. Bazen je sagrađen u potočnom koritu, idući od Zrmanje putem, koji vodi bočnom stranom brda prema šumi i arnautskim selima. Voda je cevima dovedena iz gornjeg rezervoara, pošto potočne vode na koju se računalo nije bilo dovoljno, a kada je i bude, to je bujična, nečista voda. 

Samo neki od roditelja imali su vremena i volje da se nađu na bazenu i samo neki od njih bili su plivači. Svi ostali, rođeni ili odrastali u Starom Trgu bili su bez prilike za kupanje u većoj vodi od korita za bebe. Roditelji „od zanata“ pravili su za decu zatvorene limene kutije, koje su im vezivali oko pojasa da bi tako lakše savladavali veštinu plivanja. 

Uskoro na bazen dođoše i dva nemačka vojnika. Jedan od njih se svuče do gola, što bi neobično, skoči u bazen samouvereno, a onda se nemoćno koprcao i mlatio rukama dok ga ne izvukoše Milovan i Žikica. Milovan je posle zagledao i nečim mazao ogrebotine od nemčevih nokata. Nemac se nije zahvaljivao, već se pokunjeno povukao sa svojim „kameradom“, kao da mu bi nepravo što je spašen ili što je obrukao moćni Vermaht, koji loše stoji sa plivanjem. Dva dana kasnije, nekako predveče, naiđe na bazen i jedan mlađani i neobično snažan Arnaut, skide se, i kako ostade samo u dugim gaćama, odmah se baci u bazen, zamlatara rukama i nogama neverovatnom snagom i ubrzo se dohvati zida na drugom kraju bazena, ne potonuvši ali izbacivši značajnu količinu vode iz bazena. Čim izađe, obuče se preko mokrih gaća i ode nekako značajno, kao da nam je dao lekciju iz brcko-planinskog plivanja.      

Do prolećnih meseci 1943. godine Svetski rat se dešavao negde daleko, pa se počelo nazirati njegovo približavanje nama. Sve češće su vozovi ostajali na staničnim kolosecima, jer su partizani rušili prugu i objekte u Ibarskoj dolini. Kroz Stari Trg su prolazile veće skupine Arnauta seljaka, naoružanih puškama, bez druge vojne opreme, sa ćulapima na glavi, i upućivane prema Kopaoniku, da otklone opasnost od partizana. Posle nekoliko dana, ti isti Arnauti, vraćali su se sa pričom da su dobro potprašili partizane, ili da partizana tamo više nema. Međutim istina je bila da su izbegavali susret sa vrlo iskusnim ratnicima, partizanima, koji su se za rat pripremali pre njegovog izbijanja u Španskom gradjanskom ratu ili kod kuće, kao što su to činili naši odrasli, u naselju Staroga Trga. Iz Kopaoničkog partizanskog odreda poručeno je ovim arnautima, da se vrate kućama i sačekaju kraj rata, kada će opet živeti zajedno, kao komšije, i u jednoj državi. To i jest bilo vreme kada je trebalo misliti kako se pripremiti za život posle rata. 

Tog proleća, moja mama Đurđa, po drugi put je išla u Mitrovicu da proda venčane burme za hranu, (od kojih se nije mogla rastati), i plačući se vraćala kući, govoreći ocu: "Ne mogu Mato, ne mogu da prodam burme, još nam je jedino to ostalo. Ne mogu!" l onda je zapadala u još bolniji plač. Kada se smirila, ozareno je pričala da je videla velike grupacije Nemaca koji su se odnekud povlačili i da su izgledali odrpano i iscrpljeno. Gotovo u isto vreme i sa priličnim zakašnjenjem, isto tako ozareno, prešaptavana vest o uništenju milionske Nemačke armije kod Staljingrada i predaji maršala fon Paulusa Crvenoj armiji, zajedno sa oko 100.000 vojnika. 

Sledile su i druge velike promene. Nemačka vojska je nekud otišla iz Starog Trga a dođoše Bugarski vojnici. To je bila neobična vojska, koja se razmilela po naselju trgujući trampom za bilo šta što im se činilo korisnim. Na mnogim mestima palili su vatre i zvonili čekićima po malim nakovanjima, koje su doneli u rancima i tako pravili prstenje od Nedićevih, bezvrednih, žutih novčića. 

Sredinom leta moja mama Đurđa, je povela mene, brata Milu i sestru Milku u sirotište crvenog krsta u Vrnjačku Banju. Putovali smo dvanaest dana tih 180 kilometara, jer su čestim partizanskim akcijama delovi pruge prosto nestajali. Tek nekako smo onamo stigli i billi prihvaćeni u dečije domova, u kojima su vaspitači i popovi u rukama nosoli povelike i tanke šibe. Dospeli smo u režim isposništva, batina i molitvi. Drugi dan sam primio sedam inekcija protiv svega a najviše protiv mene. Takav sam se na suncu i onesvastio. Ipak dospeo sam na ručak koji se zvao švajcarski kupus, a bio je kao tesana i kuvana bukovina sa komadom proje, veličine kocke šećera. 

Četvrti dan od dolaska, bila je nedelja, odvedoše nas u crkvu da nas učine bogobojažljivima, što nije moglo dati dobar rezultat, jer deca neće nikoga zavoleti koga se moraju bojati, kao što nismo mogli voleti ni vaspitače sa šibama. Posle zagušljive crkve ovedoše nas na čist vazduh da gledamo fudbalsku utakmicu, koja je već bila u toku. Vrlo sam se začudio videvši polovinu futbalera sa velikim bradama, pa upitah o tome nekog starijeg do mene. Reče mi, sa gađenjem, da su to četnici a oni drugi Nemci, i da igraju prijateljsku utakmicu. l kaže, da je sudija Nemac. Pokraj igrališta su na ražnjevima okretana dva jagnjeta. Sa ovim bradatim fudbalerima nastade mi, pored dosadašnjih, još jedna, ne mala zbrka u glavi. Ono davno, kada je brkajlija Mirko Vuksanović rekao da oni žandari neće sa Švabom protiv svog naroda ratovati, ispade da hoće. Ovi četnici koji izgledaju ružno sa bradetinama i koje, mi deca, ne možemo zavoleti, igraju prijateljsku utakmicu sa Švabama, pa će iza toga prijateljski jesti jagnjetinu sa Švabama, pa će onda prijateljski i ratovati sa Švabama, protiv svoga naroda. 

Moji roditelji su nekako saznali za naše patnje u domovima crvenog krsta, pa se mama ubrzo pojavila i vratila nas kući. Venčane burme je bila prodala za vreću kukuruza i nešto novca za put. 

Vratili smo se u Stari Trg. Vratili su se i Nemci. Bugarske vojske više nije bilo. Negde su otišli sa svojim zvečećim alatom i vatricama. Nemci su sad radili kao rudari, valjda da bi povećali iskop rude ali i zbog nepouzdanih domaćih rudara i logoraša. Ponekad prelete drugačiji avioni od nemackih, kojih već dugo nije bilo na nebu. Nemci pojačavaju odbranu rudnika od avijacije. Domaći rudari i drugi radnici kloparaju pri hodanju, pošto su za njih nabavljene cipele sa đonom od debljeg drveta. Siromaštvo je opšte i sve veće. Vidljivo je i ne može se prikriti. Već su se i na gospodskim odelima videle zakrpe, ali mnogo urednije našivene. 

Tog leta, nekako predveče, kad je Sunce malo gasnulo, kao da je iz trave iznikao, stvori se na livadi pored tenis igrališta, nemački vojni orkestar. Nisu bili na sredini livade, već tamo po strani, do ograde voćnjaka učiteljice Hristine Karabelović. Po četiri muzičara u redu i tako pet redova. U svakoga je blještavi limeni instrument. Oni napred su sa lakšim trubama koje drže u rukama, a u daljim redovima su veće i teže trube koje su prebačene preko glave i ramena. Zadnji red ima dobošara i bubnjara. Kapelnika nije bilo pa se jedan trubač iz prvog reda povremeno okrene ostalima i daje znakove za sviranje. Muzika trešti dopadljivo i podsticajno. Narod se uzdržano i oprezno okuplja u malom broju i posmatra orkestar sa sigurne daljine. Dece je više. Na njima su kratke pantalonice i na po nekom i košuljica. Odeća im je iskrpljena ili u je dronjcima, ali prilično čista. Njihova telašca su preplanula od Sunca, mada mršuljava, ispijena gladju. Bilo je tu i nekoliko Nemackih oficira, koji slušaše sviranje. Jedan od njih, u svom raspoloženju, skide opasač zajedno sa revolverom i prebaci dijagonalno preko ramena dečaku Mili Apašu. Mile se malo kočoperno šetao mađu decom a oficiri se grohotom smejali, dok onaj oficir ne uze svoj opasač. Orkestar je svirao marševe koje ovaj narod nikada prije nije čuo. A možda i nisu bili marševi, jer je u Švaba svaka pa i najosećajnija pesma nalik maršu. Takva im je i ona ozloglašena pesma Lili Marlen***, za koju nismo tada znali, a koja je upotrebljena u ratne svrhe. 

Nemački vojni orkestar jednako svira ne mareći da li ih ko sluša. Oni rade svoj posao na nemački način, strukovno i odgovorno. Reklo bi se da nisu ni primećivali da ima koga oko njih, niti da im je to bilo važno. l kako su se nenadano pojavili, tako se i povukoše i nikada više nisu vidjeni. 

Tih dana prepričavao se događaj kako je direktor Kraus, vozeći u automobilu dve devojke, potpuno nepoznate Starotržanima, sleteo u potok između Starog Trga i Prvog Tunela. Putnici su bili samo povređeni a priča o tome, iz usta šaljivog Arnauta Amitlarija, živela je još dugo, razveseljavajući Starotržane i decu naročito. Tako deca gornje kolonije presretnu Amitlarija iznad meske bašte, i uzbuđeno moleći, traže da im o tome priča. 

Amitlari je umoran od posla, sa kojeg se vraća a do sela mu valja brdom još  dva dobra sata hoda. Bilo je znano i vidljivo, da je Amitlari svojim šalama skrivao tugu i rugao se tragici života, koji živi on i drugi oko njega. 

Prihvativši  dečiju želju, Amitlari spušta na put stvari koje je nosio u rukama. One se porušiše. On ih uspravlja, pa pošto oslobodi ruke, isturi ih ispred sebe, kao da drži auomobilski upravljač i vrti levo-desno, dajući svom licu neki polunasmejan izgled, govori: "Ide aut pe Mitrovica, d, d, d, d. Vozi derektor Kraos dva davojka, d, d, d, d. Aut ide na okuk, derektor gljeda na davojka," – tada Amitlari okrene glavu iza sebe i nastavlja,- "derektor prića na davojka, vas pas nas šuc kruc fajs švajs. Davojka smeje, smeje deraktor a aut ide na patok, vrum, brum, vruuuuum! Auu…!" l pokazuje rukama tumbanje automobila. Onda se saginje i uzima svoje stvari u ruke a njegovo lice dobija ponovo onaj ozbiljan i otužni izgled i odlazi umorno klateći se putem. Ako bi deca zatražila još neku pošalicu, ne bi se obazirao kao da ih nije čuo, ni pričao o direktoru Krausu. 

Od jeseni te godine događaji su se ubrzavali, svakako uslovljeni velikim promenama na svetskim frontovima, pa se osećalo da će se nešto od tih zbivanja ticati i Starog Trga i njegovih žitelja. Stega režima kao da je popuštala a i Arnauti nekako smlačili. Pred zimu Nemci dovedoše mnogo Italijanske vojske koja nije imala oružje, ali je sva u urednim uniformama i dobro uhranjena. Stariji rekoše da su oni digli ruke od rata i pred saveznicima kapitulirali. Ta reč nam je ličila na onu nemačku „kaput“, za koju smo već znali da se upotrebi kada je nešto otišlo u vražiju mater. To što je Italijanska vojska otišla u vrežiju mater, nije se dopalo Nemcima, dotadašnjim saveznicima, pa su ih doveli, kao svoje zarobljenike, da rade rudarske poslove. 

Talijani koje upoznasmo bili su drugačiji od svih, i nama bliski. Mnoge porodice prihvatiše te dobre ljude kao porodične prijatelje, što je i njih obradovalo. Za uzvrat su Nemcima krali sve što je moglo biti korisno i donosili stanovništvu. Pamtim plemenitog Đovanija koji se pridružio našoj porodici i Roka u porodici Rapaić. Ni prije ni kasnije nije viđena tolika mržnja i prezir prema Nemcima kao u tih Talijana. Sa ogorčenjem su ih psovali pred nama: "Porka mizerija Germana." Nekom prilikom su nam pokazivali skinute i skrivene činove iz svoje vojske. Bilo nam je zanimljivo učenje njihovog jezika koji se činio lak i pevljiv. Učili su nas pesmi "Bandiera rosa". Ali uskoro nestadoše Đovani i Roko i još njihovih drugova. Prebegli su partizanima,. Iza rata smo saznali da su bili vrli ratnici pa je Đovani i poginuo, dok je Roko ostao u Jugoslovenskoj armiji sa svojim oficirskim činom. 

Zima 1944. godine bila je duga i jaka. Krajem februra danima je neprekidno padao sneg, da bi jedne noći kada je i prestao, zatrpao naše stanove u prizemlju do iznad prozora. Prolazi koji su uz mnogo truda napravljeni kroz sneg, znatno su nadvisivali odrasle ljude. Tog meseca se moja mama teško razbolela. U rano proleće smo je sahranili. Tlo ispod mene time je trajno iščupano. Moj život kao da više nije ličio na stvarni život.  

O proleću su stizale ptice selice i svijale svoja gnezda, praveći veselu buku u šumi iznad naselja. Sa te strane poče stizati i buka onih aviona, koji nisu bili Nemački, pa su tokom zime prestali nailaziti. Počeli su u parovima dva po dva, a onda povećali prelet sa po šest, nešto većih i sporijih aviona. Kako je proleće odmicalo broj aviona u preletu se iz dana u dan povećavao. Nama, dečacima je bilo zanimljivo da im utvrdimo broj, pa smo tako obnavljali znanje brojenja preko sto. Onda smo avione prebrojavali i po vrstama. Delili smo ih na pikavce, to su bili mali i brzi avioni, pa na dvomotorce, tromotorce i četvoromotorce. Interosovanje za brojanjem splasnulo je kada se sredinom leta umnožiše avioni na nebu u tolikoj meri, da su prekrivali celo nebo, a brujanje zastrašujuće mase aviona otklanjalo je svaku želju za igrom. Ni saznanje da su to avioni koji će doneti slobodu, nije donelo olakšanje od potištenosti zbog neba zakovanog čeličnim pticama, koje bruje svakoga dana, pa onda i noću i danju. 

Moj otac je, sa velikim bolom odlučio da nas, svoju decu, razdvoji u dve udaljene grupe, kako bi bar jedna preživela. Tako su se uz mene, moja mlađa braća, Boro i Ljubiša, našli u sirotištu Mataruške Banje. Otac nije mogao znati da će to biti osinjak ratnih zbivanja. Tome je razlog bila, opet ta važna pruga Ibarskom dolinom, zbog koje su sve vojske tuda pritiskale. Neko vreme od našeg dolaska, u Mataruškoj Banji carovali su i pirovali četnici, a kad su Nemci od njih zatražili da spreče prodor partizana sa zapada, videlo se da oni niti znaju niti imaju čime ratovati. Pošto su prema partizanima išli u borbu kao na svadbu i pretrpeli žalostan poraz, u povratku ih dočekaše naljućeni Nemci, pa ih i dotukoše zbog ne izvršene obaveze. Povelik prostor pod vedrim nebom, između vila "Bunjak", "Kraljevo" i Vile "Žandarmerije, bio je prekriven ranjenim četnicima, za koje se nije više moglo naći mesta pod krovom. 

To je bio početak borbi. Prethodiše pomeranja i prikupljanje nemačke vojske, ali sada se primećivala njihova pometnja i zbunjenost, pa i osterelost vojnika koje su dovlačili. Saveznička avijacija ih je pronalazila, bombardovala i mitraljirala. Vodile su se žestoke bitke avijacije u vazduhu. Artiljerija je sve jače i češće grmela. Četnika više nije bilo ni u tragovima. U prostor varošice stizale su partizanske izvidnice, koje nas zadiviše izgledom i veštinom kretanja na domaku nemačkog oružja. Naših staratelja i vaspitača sve je manje. Ostade ih samo nekoliko. Česta su oružana dejstva po našim zgradama. Vila "Žandarmerija" u kojoj smo bili smešteni sva je porušena, osim podruma, koji smo u zatišju napustili. Sklonili smo se u zakljonjenuju Vilu "Kraljevo". Često bežimo u planine pred kišom metaka i dejstava aviona. Tamo nas prihvataju dobri seljani. Nije se ljutio domaćin kada me je našao da spavam u zagrljaju sa njegovim teletom u štali. Pogubili smo se jedni od drugih. Danima nisam znao ništa o svojoj braći. Seljani su nas vraćali u dom kad su poverovali da su borbe stale. Ali to je bilo tek ono što prethodi pravom okršaju. Kad je počelo, nije se moglo ni izviriti iz zgrade. Ova nije imala podrum. Smestismo se na suprotnu stranu od dejstva topova. Hrane i vode nema. Odrasliji i hrabriji dečaci noću idu u "akciju" pronalaženja hrane. Luka Kovačević, dečak iz Prvog Tunela, bio je među najhrabrijima, a na mene naročito pazio, jer su se naši očevi dobro poznavali. Povremeno neki ljudi dolaze do našeg prozora, koji nije pod jačom paljbom i govore o poginulim i ranjeim stanovnicima i decom. Od nas su krili pogibije i umiranje dece u drugim domovima. Sedma noć je bila po žestini najsilovitija. Ujutro sve utihnu. Dođoše zorom prvi glasnici. Kažu, oslobođeni smo. Partizani su pregazili u jurišu hladni Ibar i osvojili prugu, staničnu zgradu i proterali Nemce dalje. 

Napokon smo izašli iz skučene i zagušljive prostorije na čist vazduh. Ipak miris baruta i ratnog materijala razbacanog i uništenog na sve strane, bio je više nego prisutan. Ranjenih i mrtvih nije bilo, što znači da su ih partizani marljivo zbrinuli. Strana naše zgrade okrenuta Nemačkom frontu beše izbušena ili smrvljena. U nama je veliko olakšanje i ako smo i mi nekako, kao smrvljeni. Počeše stizati partizani sa svojom komorom. Njihove zaprege dovozile su hranu za nas. Počeli smo da jedemo. Došao je i partizanski doktor da leči bolesne i pregleda nas, koji smo mislili da smo zdravi. Prema nama su se odnosili kao roditelji sa mnogo ljubavi. Odmah smo shvatili da je došlo neko novo vreme koje je vredilo čekati. 

U narednim danima partizani su uneli u naše živote još radosti. Imali su harmonikaše koji su svirali naše pesme a ne neke nemačke marševe. Ovi su bili nasmejani a ne namrgođeni ili ravnodušni, kao oni iz nemačkog vojnog orkestra u Starom Trgu. Kroz nekoliko dana davali su priredbu za nas, kada je neki šaljivi glumac u skeču, igrao razmaženog dečaka, koji je izazvao u nama smeh do suza, na koji smo odavno zaboravili. 

Brigom partizanske vlasti, pripremljeni smo za putovanje, i upućeni u Bugarsku na bolji oporavak, jer će se u Jugoslavoji voditi rat još nekoliko meseci, do potpune kapitulacije Nemačke vojske. To jest dok i ona ne ode u "vražiju mater". 

U naš Stari Trg vraćeni smo brigom Crvenog krsta i nove vlasti koja je radila na pronalaženju i spajanju porodica. O našem putovanju brinula je partizanka Natalija, borac 10. Srpske udarne brigade, koja je oslobodila Stari Trg, krajem I944. godine. Stigli smo fijakerom iz Kosovske Mitrovice i ponovo ugledali najlepše mesto na Svetu, koje se kupa u zlatastoj i srebrenkastoj Sunčevoj svetlosti, i njegove Starotržane, koji su svojim osmesima i vedrinom dodavali toj svetlosti Sunca. 

U nedelju je na tenis-igralištu održan miting, na kome su govorili partizanski oficiri ali i onaj brkajlija Mirko Vuksanović, koji tom prilikom reče: "Neće više rudari Staroga Trga raditi za stranog kapitalistu Engleza ni za okupatora Nemca, već za svoj narod i sebe." To je bilo veliko obećanje i nada, koja je jedina ostala u Pandorinoj kutiji, posle istrošenih zala iz nje tokom  R A T A. Nadanja jesu varljiva, ali nas nikad ne napuštaju. 
 
 
 

———————————————————————————————————— 

*Tu prvu patrizansku akciju izveli su rudari:Danilo Brkljač, Rade Milićević, Pero Đurica, Jovo Jovanić, Nikola i Milošić. 

**Hojs je pogonski uređaj na luft, koji namotavanjem čelične sajle na bubanj povlači kiblu grtalicu ili vagonet. 

*** Lili Marlen je pesma niskih tonova i bez značajnije tonske modulacije, koja proizvodi podsticaje hladnokrvne destrukcije i satiranja svega pred sobom. To je pesma koja je napajala ludilom ešalone retne mehanizacije fašističke Nemačke. Pevala je Ana Šelton hrapavim glasom žene koja je provela mnogo besanih noći uz piće i duvanski dim. Pedesetak godina iza Drugog svetskog rata Lili Marlen nije nikada i nigde javno izvođena do 1991. godine, kada je poveden građanski rat za raspad Jugoslavije. Emitovana je na Hrvatskoj televiziji a pevali su je i komentarisali Džimi Stanić i Željka Ogresta.

 

 

classid="clsid:38481807-CA0E-42D2-BF39-B33AF135CC4D" id=ieooui>

    S a n k a n j e   u  S t a r o m  T r g u

      Vojni kamion „fordson“, dobijen od zapadnih saveznika iza Drugog svetskog rata, rondajući i kloparajući širokim točkovima, juri od Skoplja prema vojnom aerodromu „Petrovac“. Na kamionu su, u plavim uniformama i sa titovkama na glavi, mladi kadeti vazduhoplovno tehničke škole. Svojom mladošću i pesmom prkose decembarskom vetru, koji kandžija njihove naćelavo ošišane glave. Vedrina je. U daljini se vide masivi makedonskih planina pod snegom. Pored puta, kojim prolaze, tek tanak sneg.

                      Među mladićima je Starotržanin, kadet Mitar Ćušić, koji zamišljeno gleda nekud u daljinu, preko Šar Planine i ne peva.                      „Mitre, šta ti je?“ upita ga drugar, koji je drugarstvom srastao sa Mitrom.

                     „Tamo iza Šar Planine, videlo bi se sa njenog vrha, tamo je moj Stari Trg“. – poče Mitar, jednako gledajući u daljinu. „Pišu mi brat Mićo i Perica, da je sankanje uveliko počelo. Ne znam mogu li da otrpim da ne budem tamo. Takvo sankanje ne postoji nigde na svetu,“ – ispriča Mitar. 

                       Nije otrpio. Druge zime sankao se sa Starotržanima. 

Ne zna se ni ko je bio prvi sankaš ni kada je počelo. U Starom Trgo sankanje je nastalo nekako samo od sebe. Baš tako. Kao što mogu nastati i neke druge pojave, ne znano kako, samo nastanu. Jednostavno, u Staromn Trgu sankaju se svi, bez nekog plana i dogovora. Snega je tu svake zime bilo obilno. To nije bilo kakav sneg, već onaj što ga samo planine imaju. Sitan, prhak, leden i beo, beo… Kao on, – sneg. I čist pod čistim nebom. Kada pada udružen sa vetrom, a načešće je tako, stvaraju se nanosi, pa ne znaš da li ga ima dva metra u visinu ili tek pola. Pola metra je mršuljavo stanje snega u Starom Trgu. Manje snega može biti samo tamo, odakle ga je vetar oduvao, i preneo na neko drugo mesto. Tako su zgrade i uzvišenja, na onim stranama odakle vetar duva, poduprta nanosom snega ili prosto zaravnata sa okolinom, pa ti vidi koliko snega tu može biti. Ono što je pokriveno debljim nanosom snega za duže vreme trajanje zime, ili do njenog kraja, ostaje u miru koji vetar više ne rameti i ne hladi. Pa pomišljaš, bože, kako je ispod tog snega mirno i toplo, za krepak san u toplom leglu. Ali to je zgoda samo za neke vrste životinjskog sveta.

Uz takav sneg, sankanje je prvo što mislećem biću pada na pamet, jer tu je i potrebna strmina. Tačnije, u Starom Trgu sve je strmina, i to vratolomna.  To znači da je sankanje bilo moguće samo na nekim strminama koje imaju zaustavnu deonicu. Pokazaše se za to najpogodnijima prilazni put do gornje kolonije radničkog naselja i put koji vodi do Engleske kolonije. Ali i na tim putevima razvijale su se takve brzine, da su suzne oči jedva mogle da prate održavanje pravca, a nejake noge po uklizanoj stazi mogle su samo da stružu, baz izgleda da će smanjiti brzinu ili zaustaviti sanke. Zaustavljanje se moglo obaviti tek na ublaženoj strmini, na koju se i računalo pre otiskivanja niz padinu. 

Na stazi od gornje kolonije, prvo zaustavno mesto moglo je biti kod stana Todorovića. Produži li se vožnja dalje, opet dolazi do velikog ubrzanja, pa se nailazi na onu vrlo neprijatnu krivinu kod zida, ispod kojeg se nalazila nekadašnja ambulanta. Ako kod tog zida veština sankaša ne bude dovoljna, da bezbedno uđu u krivinu, zid je tu da ih zaustavi. Ali to je bolno zaustavljanje. Zid je od kamena i ima napukline na više mesta, pa su sankaši verovali da je to od mnogih njihovih naleta. Pamti se i jedan nesrećni sudar sankaša sa zidom, kada se jedan dečak, teže povredio i trajno ostao ukočenog kolena.                                                 

I onaj drugi sankaški put od Engleske kolonije nije mnogo drugačiji, jer i on ima zid na vrlo oštroj krivini. U tu krivinu, takođe se ulazi velikom brzinom i sa velikim rizikom, pa se vožnja može završiti naletom na zid. Ali kako odoleti toj opojnoj brzini i skliskom šumu saonica po napola zaleđenom putu. Ako se vožnja sretno završi, bez prevrtanja, sletanja sa puta ili udara o zid, olakšanje i zadovoljstvo uspele vožnje nastaje na zaustavnom delu puta kod Natine kafane ili radničke kuhinje.                                

  Sanke Starotržana pravljene su od gvožđa. To znači da su bile čvrste i vrlo, vrlo brze. Klizne površine su najčešće bile od cevi približne debljine palca.  Verovalo se da je to ona debljina, koja najviše doprinosi stabilnosti, i još važnije, brzini. Kako je gotovo u svakoj, ili komšijskoj porodici, bilo zaposlenih bravara ili kovača, sve su imale, prema broju dece, jedne ili dvoje sanki. U saradnji sa stolarima, sedišta su pravljena od čvrste daske. Neki umišljeni stolari su pokušavali da svojoj deci naprave sanke samo od drvenog materijala, ali su takav pokušaj brzo napuštali i obraćali se prijateljima bravarima za pomoć. Jer sankaš drvenih sanki, među „metalcima“, bio je kao smetnja, što je u njima stvaralo potištenost.

Jedine drvene sanke fabričke izrade, ali potkovane debelim limom, dostojne valjanosti metalnih sanki, imao je Acko Todorović. Te sanke mogle su dobro da se nose sa metalnim, zbog vrlo dobrog oblika i duže klizne površine. Acko se na njima osećao moćno. Ako uz Acka nije bila i njegova sestra Olgica, primao je bilo kojeg dečaka, da bi otežao sanke radi postizanja veće brzine. Acko je, držeći se rukama za izdignute krivine na prednjem delu, imao neobičan položaj na sankama, pa je mogao da upravlja samo vrhovima cipela, ali nije mogao i da koči. Zbog toga mu je dobrodošao suvozač, kojeg je rado primao. 

U Starom Trgu, sankaši su gotovo svi, ali nisu svi i redovni. Devojčice i dečaci počinju sa sankanjem pošto čvršće stanu na noge i ostaju opsednuti sankanjem dok ne pređu na skijanje ili dok ih ne počnu odvlačiti ona mesta na kojima će sresti osobu koja im postaje važnija od svega na Svetu. Većinu sankaša činili su đaci nižih razreda. Oni izlaze prvi na sankaške staze. Obično nemaju vremena za ručak koji su im mame pripremile, pa brzinom ostavljaju torbu sa knjigama, traže komad hleba namazan mašću, pa ga u hodu i žurbi jedu, izvlače sanke, obećavajući mami da će jesti kada se vrate sa sankanja. Mame su nemoćne u odvraćanju deteta, jer njega ili nju pod prozorom već čekaju drugari. A drugarstvo je drugarstvo i kako to objasniti mami ili tati kad oni nisu deca, pa ništa ne razumeju. Ovi što čekaju, već gutaju završne zalogaje, isto tako hleba i masti, pa će svi zajedno požuriti prema kipi, odakle će se otisnuti niz padinu. 

Na sankanju nije hladno, čak ni onda, kada se na cipelama od silnog mraza koža zavrće i pertle kidaju. Svima su obrazi rumeni i usne crvene, kao ono kad se s’početkom leta, ta ista deca domognu šumskih trešanja pa se izmažu njima, da izazovu zavist kod onih koji nisu bili u berbi. Niko i ne pomišlja na hladnoću. Nema je. Postoji samo pokret, onaj brzi i radosni niz padinu i opet onaj isto tako radosni sa penjanjem do polaznog mesta, na koje se žuri, uz prepričavanje zgodica pri spuštanju. A zgodica je mnogo. Jedni su se u nekoj krivini prevrnuli a drugi naletli na njih a na ove još neki. Oni što su se prvi prevrnuli nisu ništa bili u stanju da vide jer ih je napao takav smeh, sa ustima i očima u snegu, koji se malo briše a malo pojede, pa dok ih smeh ne popusti, nisu u stanju da ustanu. Ovi drugi koji su se prevrtali po njima, imaju svoje smešne, iste takve ili malo drugačije događaje, koje će u povratku prepričavati uz smeh, ali i sutra kada se bude išlo u školu.                                                                                                

Livada kod tenis irgrališta je mesto sankanja onih najmlađih, koji tek utvrđuju veštinu sankanja, da bi se jednoga dana uz brigu starijeg brata ili sestre našli na stazi velikih brzina. I dok se iskusniji sankaši sankaju na rečenim putevim,       krećući se duž njih, livada je nalik kretanju roja mušica, koje se kreću u svim pravcima i čije se putanje ukrštaju ali bez sudaranja. Ovde je sa sankašima sve tako, ali sa sudaranjem. Ovo sudaranje počesto je i namerno učinjeno jer proizvodi grohotan smeh a povremeno i plač, koji brzo prođe. Pa lepo je malo i sudarati se. Naravno, neki dečaci imaju odabranu devojčicu, a da ni sami ne znaju zašto, sa kojom žele da se sudare, ali i da je ugrudvaju. Devojčica će da vrišti više nego što je ugrožena i da mu kaže da je on jedna bena bezobrazna i da će ga reći svom starijem bratu. Ali ga neće reći bratu jer i ona u toj igri ima neobjašnjivu nasladu. 

Na livadi je neprekidno veselo i bučno. Svi nešto govore ili se smeju. Da li ih neko čuje nije im važno. Ipak čuje, ali pravo je čudo da se u tolikoj vrevi glasića prepozna onaj koji je upućen baš njemu ili njoj? Ni ovde se niko ne žali da mu je hladno. Sve je pokret, dole – gore, tamo – ovamo, da se izvede što je veselo i da se nasmeje onome što je smešno. 

Ona leva strana livade, pored bašte Miloša Kajgane, rezervisana je za skijaše. A ulicom, pored Miloševe kuće, uklizavajućim koracima prođe na sličugama već ojačali dečak Samardžić Dutan.

Na početku te ulice, neki dečaci i devojčice koji nisu došli sa sankama, ili su nakratko ostavili sanke, napravlili su klizavicu kao staklo. Uska je i dugačka desetak metara. Klizači naprave zalet nekoliko koraka pa se onda otisnu klizavicom, balansirajući raširenim rukama. Padovi su česti tek na kraju klizavice, pa ne znaš dali su morali biti ili su namerno učinjeni, što stvara više veselosti 

U vremenu kratke obdanice, Stari Trg stešnjen među visokim brdima, prije se rastaje od dnevne svetlosti. Mlađani sankaši tek su se razigrali u radostima sankanja a evo naznake da je kraj dana. Upaljena su ulična svetla. Sve je više žutih prozora po okolnim zgradama. Onim najmalađima roditelji su rekli da budu u kući sa početkom mraka. Kako prekinuti i otići kući? To je ono što povremeno uozbiljava dečake i devojčice, da bi se nakratko zaboravili i nastavili sa sankanjem. A onda još bolnije prisećanje na roditelje, koji mogu doći po njih, a onda zna se, dolaze sa prutom ili kajšem u ruci. Ako malo više zakasne, susret sa batinama je neizbežan i u kući. 

Malo -  pomalo, mlađih sankaša je sve manje a nastaje vreme kada se pojavljuju ozbiljniji sankaši.

Izmorenu dečicu sa sankanja dočekuje topla kujna razbuktale vatre u šporetu i neodoljivi miris kuvanog kiselog kupusa sa slaninom. A ipak, ništa nije tako toplo i tako mirisno kao mama, koja pomežu da se skine hladna i mokra odeća. Ponekoj dečici, zbog neosetnog smrzavanja, dok su bili na snegu, utopljavanje je popraćeno velikim bolom u vrhovima prstića, koje nisu u stanju da isprave. Ručak se slatko večera. Očni kapci postaju sve teži. San će neke savladati još sa kašikom u ruci i ne sažvakanog zalogaja u ustima. A i oni drugi, koji uspešno pojedu celi obrok, jedva će uspeti budni da se doteturaju do kreveta. Slađi i potpuniji san nije mogao upoznati niko, ko nije bio sankaš i ko nije večerao ručak kuvanog kupusa sa slaninom. I još ako je krevet zaspalog dečaka ili devojčice na onoj strani kuće, gde se naslanja visoki nanos snega, ispod kojeg vlada mir i topli se leglo, i gde se obnavlja snaga i raste, u snovima nastavljene igre na snegu. 

A tamo na stazama nastavljaju sankanje nešto odrasliji dečaci i mladići ali i  njihove vršnjakinje. Oni su srednjoškolci, gimnazijalci ili učenici škola za zanatska zanimanja. Snažniji su, pa su im i pokreti isto tako snažni i po malo grubi. Dovukli su i robusnije sanke ali ponekad i bob. 

Njihovo sankanje je uvek takmičarsko između dva ili više takmaca, dogovoreno ili podrazumevano. Ne može se biti na sankama i sankaškoj stazi a da to nije izazov za drugog sankaša, koji mora dokazati da je brži a onda je i ovaj izazivan da održi prednost ili nadoknadi gubitak. U više vožnji izgubljene trke samo se razbukta želja da se pokuša opet, pa opet, i tako u nedogled, ili da se možda sutra, bar poravnaju računi.  

Za nadmetanje u brzini jednako je bio prihvatljiv i sedeći i ležeći stav. Ležeći stav je imao manji otpor vazduha pa tim je bio i brži. Ali ako sede dva sankaša biće dobiveno na brzini zbog uvećanja težine.  Ležećem sankašu nije bilo izvodljivo da na sebi ima još jednog ležećeg sankaša. Bilo je pokušaja da na ležećem sankašu sedi drugi sankaš, ali to nije dalo dobar rezultat, naročito ako je na stazi bilo rupa ili skokova. A uvek ih je bilo, pa se tada ležeći sankaš dobro čuo kako stenje ili vrišti.  

Bobovi nisu dovlačeni na večernje sankanje. Oni su viđani tokom dnevnog sankanja i sa njima su upravljali ozbiljni i snažni momci. Imali su upravljač i kočnice. Češći su bili oni sa četiri do šest sedišta a pamti se i jedan od dvanajest sedišta. Bobovi i sanke nisu se međusobno brzinski nadmetali, jer bobovi su tromi i potrebna im je vrlo duga staza da dostignu maksimalnu brzinu. 

U jednom povratku grupe sankaša ka vrhu gornje kolonije, čuo se poznat glas dečaka Milana Šipke, koji je veselo pričao kako je nadmudrio Mrdaka, koji cepa karte na ulazu u bioskop i šmugnuo u salu. A to što je i on stigao na sankanje sa odraslijima, nikoga ne iznenađuje. Jer tamo gde se okupljaju mladići i devojke i tamo gde se nešto događa, to ne može biti bez Milana. Po dobi, i on je kao drugi mlađi školarci, već morao biti u kući, ali on nije mario za takav red. 

Milan se sa roditeljima i bratom Jovanom, odmah iza rata, doselio u Stari Trg iz nekog Bosanskog sela, kraj Sanskog Mosta. Nastanili su se u onaj red zgradica gde su već stanovale Price i Milovanovići. Milana odmah svi zavoleše a oca Petra zapamtiše po tome, što je po oboru sekirom jurio svinju za klanje i udarao je po glavi tupom stranom sekire. Milan je nosio iznošenu odeću staririjih, koja mu beše i široka i podugačka. To njemu nije smetalo. Bio je veoma lepog dečačkog lica i još lepšeg osmeha zdravih zuba.

Na ovo večernje sankanje stigao je posle zadnje bioskopske predstave. Gledao je Građanina Kejna. Kako je bio opsednut bioskopom, nije mu bilo važno šta gIeda. Jednostavno morao je biti pred bioskopskim platnom, da gleda i da gleda, - bilo šta. Znalo se da nije mogao imati novac za tolike predstave, ali je nekako ulazio i gledao. Sve filmove je znao da prepriča, onako kako ih je video i vrlo simpatično oponašao scene iz filmova. Ni u tragovima nije razumevao o čemu je govorio Orson Vels, kao Kejn, ali je verno imitirao njegov govor. 

Kako je u to vreme prikazan i prvi Jugoslovenski film „Slavica“, sa Irenom Kolesar u naslovnoj ulozi, Milan je naizust, vrlo verno prepričavao sve dijaloge glumaca tokom celog filma. Tvrdio je da je „Slavicu“ gledao u svih devet predsatava.  Kada mu je Vlado Đumić prigovorio da je film prikazan samo osam puta, Milan je ubedljivo objašnjavao, da mu je teško padalo što više neće moći da gleda taj film, pa je zato zadnju predstavu odgledao dva puta. Neki su se nasmejali toj besmilici a mnogi poverovali, jer besmislice se lakše prihvataju od istine.  

U jednoj sceni „Slavice“, moglo se videti, kako posle jedne partizanske akcije, italijnska artiljerija udara po dalmatinskom kršu, gde nema partizana, a mucavi partizan Stipe ruga se talijanima, govoreći: „Ta, ta, tu-tu-tuc’te, tu’cte tvrdo je kamenje.“Milan je znao da će ovi sankaši, zbog prebrze vožnje, kada dođu do krivine kod zida,  većinom popadati ili udarati o zid, i da je to spektakl koji ne treba propustiti, pa je na vreme stizao na lice mesta sa društvom i urnebesno se smejao, vičući: „Ta tuc’te, tuc’te tvrdo je kamenje.“ 

Oni koji su prošli krivinu kod zida, zaustavljali su se tek ispod donjeg majdana, ne imajući većeih poteškoća, ukoliko nije naišla neka zaprega ili grupa ljudi, koji će se na uzvike „ČUVAJ, ČUVAJ“, sklanjati sa puta u zadnji čas, jer je jurnjava neshvatljiva. Tu, na zaustavnom mestu, bilo je sasvim jasno ko je bio najveštiji i najbrži sankaš. Zanimljivo je da titulu najbržeg sankaša niko nije mogao sačuvati za neko duže vreme, jer se stalno vozilo i takmičilo, pobeđivalo i gubilo. 

Sankaška staza od Enleske kolonije i ona prema Portalu, korišćene su ređe i to su bili dani kada se nije išlo u školu.     

Glavnom sankaškom stazom se svakako smatrala ona koja polazi od gornje kolonije, jer se nalazila u naselju i korišćena je redovno za večernje sankanje. Zbog druženja su ponekad dolazili i Šangajci. Ali Dragan Dugalić, sin poznate Nate, po kafani koju drži u Šangaju, dugo nije dolazio. Bio je u teškoj zavadi sa Vojom Miloševićem, jer mu je ovaj u nekoj čarki, u čitaonici, pesnicom izbio dva zuba. Do te nevolje bili su nerazdvojni drugovi. Vojin tata je radio u kafani zajedno sa Draganovom mamom, pa su se tako zbližili. Roditeljima je ovaj slučaj bio do kraja šašav ali se to nekako preboljevalo.  

Dosetili se njihovi drugari i drugarice da nekom prevarom, dovedu Dragana i Voju na jedno večernje sankanje i kao slučajno im urede susret i nagovore na izmirenje. Poprilično su se nećkali i otimali, naročiti Dragan. Ustvari obojica su žudili za izmirenjem. Na navaljivanje društva pružili su jedan drugom ruku, zagrlili se i krenuli sa ostalima na sankanje. 

Koliko god da je vožnja sankama donosila zadovoljstva i uzbuđenja, penjanje do uvrh gornje kolonije ispunjavalo je sankaše nekim drugačijim zadovoljstvom. To su bili veseli razgovori i pošalice ali i dogodovštine iz đačkih doživljaja. U sredini grupe koja vuče sanke čuje se glas Olgice Todorović. Kraj nje su Julka Karabelović, Olga Dugalić, Rada Milovanović, Momir Milivojević, Olga kozak i još neki gimnazijalci. „Pita me profesorka latinskog prvu deklinaciju“ – priča Olga: „Znam ali pogrešim ablativus i u singularisu i u pluralisu. Profesorka kaže daj mi drugu deklinaciji, ja opet ablativus uprskam. Šta mi bi, ne znam? Profesorka se naljuti i viče, šta ti je ablativko? Samo nemojte sad i vi tako da me zovete, Olga ablativka.“ Svi se nasmejaše. – „Zaključila mi četvorku za polugodište.“Tad podiže ramena i obrve i sa nekom grimasom reče: „Šta sam mogla, naučila pa uprskala.“  

Još su neki gimnazijalci pričali svoje nevolje sa valencijama, a neki o profesoru Sajičić Mašanu, čija je trojka iz matemetike bila kao svetionik u Aleksandriji. A kada je Olga Dimić počela da recituje Prešernov Sonetni venac, svi se zaustaviše i nasta tajac. Olgi bi neobično da je tako pažljivo slušaju, pa se pred kraj kao malo zaplete i nasmeja, što i ostali prihvatiše, pa nastade opšti smeh i divljenje recitatorki. 

U grupi ovih sankaša nalazio se i neki Stevović koji je od nedavno u Starom Trgu i pohađa školu za radnička zanimanja. Došao je iz nekog sela kraj Ibra i sa značajnom upornošći je nastojao, da uz školovanje, prihvati način života i ponašanja, koje imaju Starotržani. To je značilo, da je kod sebe trebalo potpuno da izmeni, kako i šta govori, kako hoda i kako se oblači. A hodao je dozlaboga ružno, zabacajući noge u stranu, kao da mu više ne trebaju.To je bio težak zadatak za njega. Te vraške navike koje je stekao na selu stalno su izvirivale iz njega. Od strane svojih vršnjaka, Starotržana, bio je dobro primljen a i devojkama je bio drag, ponajprije zbog toga što je došao iz drugog mesta. Ali kada se povedu razgovori o onome što se uči u školi, pa još kada ovi gimnazijalci počnu da izgovaraju latinske poslovice i maksime, ili recituju poeziju, on počinje da gubi tlo pod sobom. On to ne može sustići. Ne, bar uz ovu generaciju vršnjaka. Ali opet, naiđe mu neka utešna misao, da bi se ovi školarci isto osećali, kada bi on poveo razgovor o mašinskim elementima, Besemerovom postupku ili recimo koksovanju. Ipak, nije bio siguran da ti gimnazijalci ne uče i to, i svakog vraga. Bio im je zavidan ali odlučan, da mora pokušati, da to jednoga dana bude i njegovo znanje. 

Kada se sankaško društvo razišlo, ostadoše pod uličnim svetlom, nad teniskom livadom, mladi šofer Rasim, Julka, Momir i Olga. Stari Trg je pritiskala bela, ledena tišina. Čuje se još samo prigušeno zujanje ventilatora sa Portala i kloparanje korpi transportne žičare. Ali ovo četvoro čuju još neke zvuke iz sebe i bića kraj njih. Ti zvuci imaju umilnu i toplu poruku, koja ih greje i zbog koje gube osećaj hladnoće i promicanja vremena. Rasim i Julka sede na jednim sankama a Momir i Olga, svako na svojim. Razgovor je tih i popraćen belom parom, koja se jače ili slabije zaleluja oko svačijeg lica. Desetak koraka dalje je zelena šupa Miloša Kajgane, koja je jednom polovinom utonula u sneg a na krovu joj ima čitav hvat snega, koji se na rubovima naginje da spadne. Oko sijalice na banderi vide se ledenice ali i promicanje pahuljica. One ne padaju, nego promiču jedana kraj druge, u svim pravcima. Olga nakratko pogleda u nebo a onda u pahuljice kojih ima na svakome, pa reče:

„Vidim na nebu blede i retke zvezdice a sneg ipak pada?“

„Nije to sneg, mislim da je to inje,“- Kratko objasni Julka. 

Momir pomisli da treba nešto više ka kaže o tome, pa ispriča: „Čitao sam, da sneg ne može da pada kada je temperatura niže od minus 15 stepeni Celzijusovih. Verovatno je to sada. A inje nastaje smrzavanjem preostale pare u prizemnom sloju. Međutim strujanje vazduha, makoliko bilo slabo, može dizati i prenositi snežne pahuljice na veliku daljinu.“  

Posle nekog vremena, pošto je je zagledavala pahuljice na rukavu svog toplog crvenog džempera, Olga se ponovo javi pomalo setnim glasom: „Neverovatno je kako lepe oblike imaju pahuljice, a kako li se samo na nebesima stvaraju takvi oblici?. Mogla bih dugo, dugo da ih posmatram. Osećam tugu kada nestaju. Jeli nestajanje sudbina svega što je lepo i što želimo da traje?“  

„Naprimer ljubav,“ – upade Rasim. Julka je samo čeznutljivo uzdahnula i ništa ne reče.  

Neko vreme svi ćutaše, jer na ovakva pitnja niko ne nalazi prihvatljiv odgovor. Momir kojega je skromnost sputavala da bude previše važan u društvu, a da bi razbio neugodno ćutanje, poče opet sa snegom: „Pahuljice su zaista zanimljive, i o tome sam čitao neverovatnu tvrdnju, da u bezbroju pahuljica naučnici nisu pronašli dve istog oblika.“ Ovo troje se samo zgledaše u iščuđavnju o tako nečemu, neverovatnom.  

Rasim se javi vidno zbunjen: „A ja sam bio uveren da su one uvek sve iste. Teško, mogu u to da Ti poverujem, Momire.“ 

Momir dodade još saznanja o snegu: „Među snegovima postoji razlika, i to je tamo pisalo, kažu da ima sedam vrsta  kvaliteta snega a njihovom kombinacijom dolazi se do još osam kvaliteta.“  

Svo to vreme Olga je gledala pahuljice na rukavu, nebi li našla dve iste. To isto su Julka i Rasim tražili na Julkinom šalu, koji su zajedno držali u rukama. 

U Olginoj duši taložola se tuga a u glavi se motalo pitanje: „ A ljubav Momire? Ljubav nisi spomenuo? Imali u tebi mesta za ljubav, pored ledenih snegova i pahuljica? Jeli ljubav trajnija od topljivih pahuljica, koje mi nestaju pred očima?“  

Sve ovo nije izgovorila. To će ostati njena slatka patnja. 

 

                                                                   Aleksandar Aca Šimunović

 

 

 

Сећања

Ако би наша сећања на Стари Трг и Старотржане писали по азбучном реду, подстакнута идејом Старотржанина Шимуновић Александра – Аце, оригиналном и одличном идејом,свако од нас би имао само њему, посебна сећања, лична али написана и тиме отргнута од заборава.

 

Ја бих прво под словом Б,М, или словом С, писала о мојој Баба Милици Секуловић. Сећања досежу прво , до њеног изгледа. Висока ,витка, права лепа Црногорка. Увек у тамној, црној гардероби, али никад намрштена, већ насмејана и веселог изгледа. Снаја Даринка умрла је на порођају. Баби је остала унука Ружа да је подиже од рођења. Породица Новака  и Даринке Секуловић, њеног сина и снахе била је вишечлана. Седморо деце: Божидар- Божо, Милош – Мишо, Милован – Црни,Драго, Славко, Радмила – Рада и Ружа.

Бабу Секуловић, како су је звала сва деца, ја сам присвојила као и моју бабу а не само Ружину. Осећала сам тако и волела сам је.Можда зато , што сам тада само знала да имам бабе које су живеле, за мене негде далеко, далеко у Херцеговини, из прича којесам слушала оњима.

Ова баба је свакодневно долазила код нас, волела је моју маму, нешто их је везивало. Сви смо је волели.Увек са неким посебним изразом веселости, доброте и племенитости на лицу.Одмереног гласа са јаким црногорским нагласком. Често је помињала њено Гусиње, са посебним звонким нагласком. Са посебним нагласком је ословљала је њену Обренију, моју маму.

Пажњу заслужујесећање на бабин дрвени сандук, у коме је она чувала своју гардеробу, оригиналну црногорску ношњу, коју је сигурно ,лао дворкиња, носила на двору краља Николе. Када је открила да су почела да недостају сребрнасто сјајна дугмад, на долами нежно зелене боје (резедо) или на прслуку од срме, донела је ту гардеробу да јој моја мама чува.Говорила је да то чува за укоп.Знала је да је њен сандук отварала њена унука Ружа, радознало дете, коју је привукао сјај и лпота дугмади – пуца на ношњи. Црногорска ношња је остепено уништавана од дечијих руку њенњ унуке. Да ли је баба успела нешто од те гардеробе за укоп да сачува, питала сам се често?

Ова вишечлана породица борила се са немаштином као и све остале наше рударске породице. Син Новак је радио у руданику а каои један број наших очева утеху налази у кафани. Син Божо, младић , добар, поштен, активно  укључен у спортским и осталим активностима омладине.Ту су и остала деца.

Живот је сурово враћао тој људској доброти ове породице.Колико је суза било и колико сам патилакада су морали да се преселе у зграду у Први Тунел.Баба је мами рекла да олази и да се више никада неће видети.Тако је и било. Мама се разблела и борила се са својом болешћу. Када сам пошла у Гимназију у К. Митровицу, ја сам два-три пута ишла да обиђем моју бабу.У последњој згради, са десне стране пута према К. Митровици, у Првом Тунелу, у великој соби, на кревету, лежала је моја баба, старица у дубокој старости, као сенка. Сусрет је био болан и тежак. То велико, племенито срце, дуго је издржало сву суровост живота. Нисмо ни знали кад је умрла.Остали су њени добри унуци  и унуке. Ружа је волеле да навратикод нас, да нам прича своје приче, своја маштања, а верујем да је  знала да је волимо.

Моје бабе упознала сам у Херцеговини као петнаестогодишњакињаа . Мамине приче о њеној мами,мојојбаби, утицале су да врло рано осетим посебну љубав према драгим бићима, бабама, оличеним у племенитој драгој баби Милици Секуловић.   

 

 

 

Šesti susreti Trepčanaca u Beogradu 07 juna 2009 g.

 

U restoranu Park u nedelju 7 juna 2009 g  od 19h  počeli su da pristižu potomci rudara Trepče na svoje druženje po šesti put.. I ponovo je carovala radost,ljubav i ushićenje, u  bašti pod  mirisnim lipama na domak Kalemegdana. Sto pedeset ljudi  došlo je iz Kosovske Mitrovice, Banja Luke, Niša,Smedereva Leskovca,Lazarevca, Mladenovca, Subotice, Kraljeva, Aranđelovca, Nemačke,Pančeva, Beograda….

Prvotunelci i Starotržani potsetili su se na detinjstvo u zavičaju koji je , za sada, za njih nedostupan..Doveli su i svoje potomke da im pokažu ljude sa  kojima su porasli. Pokazali su im da njihove priče nisu bajka i da su prijateljstva i drugarstvo bogastvo  kojem i oni treba da teže. Zato je udruženje nagradilo, te mlade, večerom i svom pažnjom. Najredovnije koje dolaze iz K. Mitrovice (Rada Mihić- Ćirković i Mira Đurđević) nagradili smo boravkom u hotelu

Najmlađu učesnicu ( unuku Lucije Šurbatović) i učesnika ( praunuk Simića i Vasića) nagradili smo simboličnim poklonima koje su su dobili i

Učesnik i učesnica u najboljim godinama ( učitelj Peda  i učiteljica Juga)

Najbrojnija uža porodica ( Pavlovići .Milutin, Tibo Šiljo i Momirka)-album za slike

Najbrojnija porodica u širem smislu ( Simići iz Smedereva)- slavski stolnjak

Najbrojniji  grad ( Smederevo)- reketi za badmington

Najbrojnija ulica (Zrmanja)- pikado

Putnika sa najudaljenije destinacije (Danka Ratković- Rosche)-santimetar

Najurednije u plaćanju članarine ( Todor Aškraba i Nikola Jokić )- novčanike

Najveće iznenađenje (Nataša Micevski)- CD Ivane Žigon.

Ovde valja napomenuti da je unuka Todora Aškrabe došla čak sa Islanda i jako cenimo to što je našla vremena i za nas.

Takođe smo srećni što nam je prvi put došao i naš Aleksandar Šimunović iz Banja Luke iz čijeg pera su se rodile prelepe priče iz zavičaja. Te priče su obogatile naš sajt, a nas dodatno oplemenile. Nadamo se da je sreo dovoljno svojih likova iz istih priča a da će nastaviti da lepo i toplo piše.

Neophodno je reći da je očekivano oko sto ljudi a došlo je oko 150. Za ovo su posebno zaslužni Danka Ratković koja je animirala veliki broj ljudi zovući iz Nemačke, Zorica Izgarević –Delić koja je potstakla Prvotunelce pa su ovaj put bili zaista brojni , Jana Stevović koja je dovela svoju generaciju maturanata  i Đuro- Batan Adžić koji je Smederevce organizovao.Primetno je bilo da je Mitrovčana bilo nešto više nego do sada a voleli bi da ih je bilo i više. Verovatno je razlog i to što je susret organizovan u nedelju  pa oni koji rade nisu mogli da se organizuju da stignu i na posao a donator je donirao samo pojedincima ovo putovanje.

Bilo je zaista dirljivih susreta. Npr .sa učiteljicom Jugom i pedagozima Vacić ( Peda i Zorica).Panoi sa starim fotografijama su ponovo izazivali pažnju. Zaprepašćenje su doživeli naši drugari kada su našli fotografije svojih roditelja koje oni nikad nisu videli.

 Pet sati nije bilo dovoljno da se pozdraispričamo 

Bilo je lepo biti u restoranu Park sedmog juna 2009 godine.